Književnici i politika, na pravoj strani i onoj drugoj

[Semmeri]

Kroz istoriju su književnici imali veliku ulogu u kritičnoj svijesti društva, ali i širenju propagande u službi nekog režima.

Temu ću otvoriti jednim dijelom iz eseja Danila Kiša,mada mislim da je sama tema sveobuhvatna što se tiče književnosti jer pisac se nikada nije mogao odupreti i trenutnim političkim dešavanjima u društvu.

"Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe - nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.

Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše "iz naroda i za narod", koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se)."

Danilo Kiš

 

[fobos11]

Kroz istoriju su književnici imali veliku ulogu u kritičnoj svijesti društva, ali i širenju propagande u službi nekog režima.

Temu ću otvoriti jednim dijelom iz eseja Danila Kiša,mada mislim da je sama tema sveobuhvatna što se tiče književnosti jer pisac se nikada nije mogao odupreti i trenutnim političkim dešavanjima u društvu.

"Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe - nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.

Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše "iz naroda i za narod", koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se)."

Danilo Kiš

Осврнуо бих се на твој први коментар да су кроз историју књижевници имали велику улогу у ширењу пропаганде у служби неког режима. Ово је делимично тачно и један мањи део истине. У другој половини 18. и почетку 19. века, када је дошло до озбиљних побуна и када је Србија кренула у борбу за независност, књижевници, посебно они који су настањени на простору Аустро-угарске, водили су тај културни преображај и буђење нашег народа. Њихова књижевност није била у служби режима, већ идеје слободе, повратка нациоаналне државе. Рећи да књижевници служе за ширење пропаганде режима у то време је прилично увредљиво.

Можемо касније, у време комунизма итекако да говоримо о ширењу пропаганде, зарад комунистичког режима, система и идеологије. Песме, приче, бајке о партизанима, о другу Титу и псу Рексу или поломљеном кориту док се санкао и слично.

Истина је да ми од 90их година имамо наставак уплива политике у књижевност. И ту треба раздвојити оне књижевнике који имају свој политички став, али им се то не осликава у делима и они који своје политичке ставове убацују у своја дела. Таквих има и на десници и на левици. Штавише, мислим да данас има много више оних који у својим делима убацују елементе критике власти, система и слично, него оне који им подилазе.

Када је у питању овај Кишов цитат, човек је под национализмом извукао из контекста неке ствари које реално и нису национализам, већ шовинизам и покушао да то предстви као неку врсту комфора. Овде нема ниједна реч о том осећају љубави према сопственој земљи и народу, већ више о томе шта неко осећа према другима. Зато овако цинична критика једног лепог патриотског осећања које треба да постоји код сваког човека. Па се сада као мученици идеализују они који исмевају тај национални набој или осећај. Ово је иначе већ виђено, када се урбана књижевност и елита исмева такозваној руралној. Али то је тај осећај презира који један одабран сој људи осећа према своји колегама.

Иако би по дефиницији, неко ко није националан, требало да буде неких ширих схватања и толеранције од националисте који је игнорант, ограничен, у оваквим објавама види се оно управо што се презире, а то је лепљење стереотипа, презир и слично.

 

[Semmeri]

Revizor, Gogolj, i Sumnjivo lice, Nušić

„Revizor“ spada u društvenu i moralnu satiru koja prikazuje stanje u društvu u ono vrijeme u Rusiji. Pisac u vidu djela koje se kasnije prenosi i u pozorištu prikazuje tadašnje licemjerje kao i partijsku poslušnost.

Branislav Nušić u svom stilu po ugledu na revizora preliva fenomen u Sumnjivim licu.

Kako tada,tako i sada.

 

[Semmeri]

Осврнуо бих се на твој први коментар да су кроз историју књижевници имали велику улогу у ширењу пропаганде у служби неког режима. Ово је делимично тачно и један мањи део истине. У другој половини 18. и почетку 19. века, када је дошло до озбиљних побуна и када је Србија кренула у борбу за независност, књижевници, посебно они који су настањени на простору Аустро-угарске, водили су тај културни преображај и буђење нашег народа. Њихова књижевност није била у служби режима, већ идеје слободе, повратка нациоаналне државе. Рећи да књижевници служе за ширење пропаганде режима у то време је прилично увредљиво.

Можемо касније, у време комунизма итекако да говоримо о ширењу пропаганде, зарад комунистичког режима, система и идеологије. Песме, приче, бајке о партизанима, о другу Титу и псу Рексу или поломљеном кориту док се санкао и слично.

Истина је да ми од 90их година имамо наставак уплива политике у књижевност. И ту треба раздвојити оне књижевнике који имају свој политички став, али им се то не осликава у делима и они који своје политичке ставове убацују у своја дела. Таквих има и на десници и на левици. Штавише, мислим да данас има много више оних који у својим делима убацују елементе критике власти, система и слично, него оне који им подилазе.

Када је у питању овај Кишов цитат, човек је под национализмом извукао из контекста неке ствари које реално и нису национализам, већ шовинизам и покушао да то предстви као неку врсту комфора. Овде нема ниједна реч о том осећају љубави према сопственој земљи и народу, већ више о томе шта неко осећа према другима. Зато овако цинична критика једног лепог патриотског осећања које треба да постоји код сваког човека. Па се сада као мученици идеализују они који исмевају тај национални набој или осећај. Ово је иначе већ виђено, када се урбана књижевност и елита исмева такозваној руралној. Али то је тај осећај презира који један одабран сој људи осећа према своји колегама.

Иако би по дефиницији, неко ко није националан, требало да буде неких ширих схватања и толеранције од националисте који је игнорант, ограничен, у оваквим објавама види се оно управо што се презире, а то је лепљење стереотипа, презир и слично.

Nigdje ne piše ni datum,ni mjesto, odnosi se na globalno polje i sam esej Kiša počinje primjerom Žila.

 

[fobos11]

Nigdje ne piše ni datum,ni mjesto, odnosi se na globalno polje i sam esej Kiša počinje primjerom Žila.

Нема везе што не пише датум и место, ово је чисто мој коментар његове представе национализма, који је изједначио малтене са шовинизмом, уз неке од најнегативнијих стереотипа који уз то иду. А није ни узето у разматрање истинско осећање љубави према отаџбини. За ово што је написано није потребан датум, јер је критика како сам кажеш, глобална.

 

[Rayela]

Можемо касније, у време комунизма итекако да говоримо о ширењу пропаганде, зарад комунистичког режима, система и идеологије. Песме, приче, бајке о партизанима, о другу Титу и псу Рексу или поломљеном кориту док се санкао и слично.

To je propaganda, nije knjizevnost, u uvodnom postu je rec o knjizevnicima.

 

[fobos11]

To je propaganda, nije knjizevnost, u uvodnom postu je rec o knjizevnicima.

Прочитај назив теме. Јесте о књижевницима, али и о политици. Пропаганда је део политике, а на неретко и део књижевности.

 

[Rayela]

Прочитај назив теме. Јесте о књижевницима, али и о политици. Пропаганда је део политике, а на неретко и део књижевности.

Ti su likovi neki dvorski pesnici, kad vladar ode niko vise i ne zna za njih.

 

[fobos11]

Ti su likovi neki dvorski pesnici, kad vladar ode niko vise i ne zna za njih.

Бранко Ћопић?

 

[Rayela]

Бранко Ћопић?

To je ratna knjizevnost, nikako ne rodoljubiva.

 

[fobos11]

To je ratna knjizevnost, nikako ne rodoljubiva.

За сада нисам чуо за жанр ратна књижевност, а да је признат, мада све човек може да научи. Посебно нисам чуо да је неко за Бранка Ћопића рекао да је ратни књижевник. Али опет, свашта човек може овде да научи.

 

[Semmeri]

Nisi čuo za djelo Za Kim zvona zvone od Ernesta Hemingveja?

 

[Rayela]

Nisi čuo za djelo Za Kim zvona zvone od Ernesta Hemingveja?

Ili za sveokupan knjizevni rad Remarka.
A postoji i:

Српска ратна књижевност​

https://www.semanticscholar.org/pap...ović/a344ae33c5cef3c6046fa0b9dcc0a4a711c56c1c

 

[Semmeri]

Antiratni pisci i djela

Ernest Hemingvej "Zbogom oružje", uz Remarka "Na zapadu ništa novo", kao dva pisca koji su i sami bili na frontu.

Hitler je posebno mrzio djelo na Zapadu ništa novo,u kom se opisuje svakodnevnica rovovskog rata između Njemačke i Francuske.

Da bi neko razumio razliku između propagande i djela jasno mora imati i razuđivanje na polju fašizma i antifašizma.

Eto pisale smo u isto vrijeme.

Da.

 

[suave]

Postoji delo koje tek treba biti napisano a zove se Tragedija Kiša. Tragedija Kiša kao pisca je što je njegovo delo zaboravljeno i nečitano sem opskurnih pasusa posvećenih antisrpskoj propagandi (kad se sufiks -hrvatski doda samo da se vlasi ne dosete) koji se potežu u pokušaju krležijanskog obračuna sa drugima. Zanimljivo je da Kiša obožava isti krug ljudi koji obožava i Krležu, smrdljivi antisrbi koji se valjaju u govnima sopstvene ideologije.

 

[gost 248950]

Pekic odlicno oslikava drustvene i politicke prilike u Srbiji, od 1804. do 1941. u Zlatnom runu. I kad se pogledaju ti dogadjaji i uporede sa sadasnjicom, pa tesko da smo se pomerili za mm.

 

[fobos11]

Ili za sveokupan knjizevni rad Remarka.
A postoji i:

Српска ратна књижевност​

https://www.semanticscholar.org/paper/Српска-ратна-књижевност-Miladinović/a344ae33c5cef3c6046fa0b9dcc0a4a711c56c1c

Заиста би морала да прво прочиташ линкове које постављаш. Уместо тебе ја сам прочитао то што пише. Ратна књижевност су дела настала током ратова.

Цитат твог линка:
Српска ратна књижевност обухавата књижевно стваралаштво српских писаца у ратним периодима...Истраживање изворних докумената и књижевних дела у доба српско-турских ратова, Српско-бугарског рата, балканских ратова, Првог и Другог светског рата показало је да су у ратној књижевности створена дела велике књижевно-историјске и уметничке вредности и да би српска књижевност била значајно сиромашнија, да у рату нису писали прота Матеја Ненадовић, Вук Караџић, Пера Тодоровић, Бранислав Нушић, Иво Андрић, Милан Дединац, Светислав Стефановић и други књижевници. Српски писци су и у несвакидашњим ратним приликама успевали да својим књижевним активностима буду чврста карика у континуитету књижевног стварања, тако да се књижевност није прекидала и заустављала ни у најтежим могућим ситуацијама.

Дакле конкретно, када је у питању Бранко Ћопић, он је своја дела писао и објавио после, а не током рата, тако да не спада у то што се сматра ратном књижевношћу, по дефиницији која је овде постављена.

 

[Semmeri]

Alber Kami, Pismo njemačkom prijatelju

U ovom pismu Kami je bez okolišanja i metafora ogolio nacističku ideologiju koja je tada drobila Evropu.

"Eto zašto vam, na kraju ove borbe, iz srca ovog grada koji je pretvoren u pakao, i pored svih mučenja kojim ste nas izlagali, uprkos unakaženim leševima naših ljudi i selima punim siročadi, mogu reći da i u trenutku kad vas budemo bez milosti uništili mi ipak prema vama ne osećamo mržnju. I čak ako bi sutra, kao toliki drugi, trebalo da umremo, bilo bi to bez mržnje. Ne možemo reći da se ne plašimo, pokušali bismo samo da se ponašamo razumno. Ali možemo reći da ništa ne mrzimo. I tvrdim vam da smo prema jedinoj stvari na svetu koju sam sada u stanju da prezirem odredili svoj stav i da želimo da uništimo vašu moć, a da pri tom ne osakatimo vašu dušu.

Jasno vam je da je prednost koju ste imali nad nama i dalje na vašoj strani. Ali ona takođe znači i našu nadmoć. I ona mi sada ovu noć čini prijatnom. Naša snaga je u tome da o smisaonoj suštini ovog sveta mislimo isto što i vi, da nimalo ne umanjujemo dramu koja nam je zajednička, ali da smo istovremeno, u ovoj katastrofi razuma, sačuvali sliku o čoveku i da iz nje crpemo nepresušivu hrabrost za preporod. Naravno, optužba koju podižemo protiv sveta time ne postaje ništa manja. Suviše smo skupo platili ovo naše novo saznanje da bi nam naša situacija mogla da prestane izgledati očajnička. Stotine hiljada ljudi streljanih u zoru, strašni zatvorski sudovi, Evropa čije tlo odiše zadahom miliona leševa koji su bili njena deca, sve je to cena plaćena za dve ili tri nijanse od kojih će možda jedina korist biti to što će nekima od nas pomoći da se lakše suoče sa smrću. Da, to jeste za očajavanje. Ali moramo davati dokaze da ne zaslužujemo toliku nepravdu. To je zadatak koji smo sebi odredili, njegovo ostvarivanje će početi već sutra. U ovoj noći nad Evropom u kojoj se oseća dašak leta, milioni ljudi sa i bez oružja spremaju se za borbu. Svanuće zora kad ćete biti konačno poraženi. Znam da će nebo, koje je bilo ravnodušno prema vašim krvavim pobedama ostati ravnodušno i prema vašem pravednom porazu. Ni sada ja od njega ne očekujem ništa. Ali ćemo bar doprineti čovekovom spasenju od usamljenosti u koju ste ga vi hteli gurnuti. Zato što ste prezirali tu odanost čoveku, vi ćete umirati usamljeni, u hiljadama. Sada se mogu oprostiti od vas."

 

[fobos11]

Postoji delo koje tek treba biti napisano a zove se Tragedija Kiša. Tragedija Kiša kao pisca je što je njegovo delo zaboravljeno i nečitano sem opskurnih pasusa posvećenih antisrpskoj propagandi (kad se sufiks -hrvatski doda samo da se vlasi ne dosete) koji se potežu u pokušaju krležijanskog obračuna sa drugima. Zanimljivo je da Kiša obožava isti krug ljudi koji obožava i Krležu, smrdljivi antisrbi koji se valjaju u govnima sopstvene ideologije.

По оној уводној речи на овој теми, где је цитиран Киш и његово гађење национализмом и патриотским писањем, где је рекао прилично огавне ствари, како се у тај његов трактат уклапа рецимо песма Ђуре Јакшића "Чини ми се душо моја да је Србија". Да ли је и Јакшић био игнорант, да ли ова песма дели људе на нас и њих, или било шта од оних глупости које је написао. Или су ово лепи стихови који буде лепа осећања према сопственој земљи.

Чини ми се душо моја да је Србија​

Жубор вода шљунком тече,
Хуји шумица,
А на небу звезда трепти,
Звезда даница.

Срце моје игра, бије,
Све се превија —
Чини ми се, душо моја,
Да је Србија!

А од оне звезде сјајне
Чиниш ми се ти,
Па бих ишао — ишао бих
Звезде љубити!...

Срце моје игра, бије,
Све се превија —
Чини ми се, душо моја,
Да је Србија!

 

[Semmeri]

Očito da ti nisi ni pročitao esej, jer da jesi ne bi toliko dizao prašinu.

Ili namjerno mjenjaš teze. Kako god.

 

[Rayela]

Očito da ti nisi ni pročitao esej, jer da jesi ne bi toliko dizao prašinu.

On ocigledno ocekuje od danasnjih srpskih knjizevnika i poeta da pisu pesme tipa
Ostajte ovdje i da budu Ducic ili Djura Jaksic.

 

[Semmeri]

On ocigledno ocekuje od danasnjih srpskih knjizevnika i poeta da pisu pesme tipa
Ostajte ovdje i da budu Ducic ili Djura Jaksic.

Ima i onoga da je nacionalizam kolektivna paranoja, hirurški precizno rečeno.

 

[gost 248950]

Pa zar za Djuru Jaksica ne vazi anegdota da je napisao Otadzbinu na podu kafane, da bi platio kafanski dug?

izgleda da patriotsko osecanje najbolje sljaka kad je u sadejstvu sa nekom finansijskom koriscu.

 

[Semmeri]

Majstor pripovjetke,satire i oslikavanja društva u to vrijeme svakako je bio Čehov.

Nakon dugog rada u medicini,odlazi na ostrvo Sahalin gdje se susreće sa slučajevima potpune ljudske mizerije da bi u povratku posvetio se pisanju.

Jedna od njegovih pripovetki,o smrti običnog činovnika zbog banalne nezgode u pozorištu prema njegovom nadređenom govori dokle nekad ide snishodljivost i pojam veličine istih.

"Napolje!! – dreknu general iznenada, sav pomodreo i uzdrhtao od besa.
Šta? – zapita šapatom Červjakov, premro od užasa.
Napolje!! – ponovi general i zalupa nogama. Červjakovu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema vratima, iziđe na ulicu i ode posrčući… Kad je mahinalno došao kući, legao je na divan ne skidajući uniformu i… umro."

 

[Rayela]

Pa zar za Djuru Jaksica ne vazi anegdota da je napisao Otadzbinu na podu kafane, da bi platio kafanski dug?

izgleda da patriotsko osecanje najbolje sljaka kad je u sadejstvu sa nekom finansijskom koriscu.

Djura je bio alkos, sve mu je oprosteno, a od Milosevica pa do danas patriotizam samo
ako se dovoljno plati ili se ima druga vajda.