Književne večeri

Antigon@

Antigon@

Elita
Poruka
16.980
Idete li na književne večeri?
Prija li vam da sedite i slušate promocije knjiga?
Meni je oduvek atmosfera na književnim večerima bila loša, neopuštena.
Ili sam posećivala književne večeri koje su bile loše organizovane?
 
Antigon@:
Idete li na književne večeri?
Prija li vam da sedite i slušate promocije knjiga?
Meni je oduvek atmosfera na književnim večerima bila loša, neopuštena.
Ili sam posećivala književne večeri koje su bile loše organizovane?
Kliknite za proširenje...

Nisam u životu bio na književnoj večeri, mada su me pozivali. Ne vidim nikakav smisao toga. Pisac je, valjda, sve najbolje što je znao da kaže napisao u knjizi, kakva korist od toga da ga slušam kako priča?
 
Učestvujem u organizacijama književnih večeri u mom gradu, ali njihov koncept izgleda potpuno drugačije od klasičnog...
Inače mislim da nema ničeg smornijeg od toga da se na književnoj večeri sluša autor i kritičari, i da se između te dvojice (ili trojice) i publike podigne Kineski zid.
Nije istina da one nisu potrebne. Jesu, ali da nose novi duh i novu poentu.
Imam mnogo vizija i ideja kako to treba da izgleda, delimično sam to i ostvarila, naravno, ne sasvim sama, ali uz pomoć ljudi koji žele da daju novu formu kulturi ili čak da joj formu ukinu.
I zadovoljni smo reakcijom.
 
Rado odlazim na književne večeri, ali samo ukoliko me interesuje delo pisca koje se predstavlja. Smatram da je to dobar način da saznam iz prve ruke o čemu se radi, pa, ukoliko me zainteresuje, kupim, s posvetom. ;)
Retko idem na promocije potpuno nepoznatih mi pisaca.
 
Sokolica_M:
Učestvujem u organizacijama književnih večeri u mom gradu, ali njihov koncept izgleda potpuno drugačije od klasičnog...
Inače mislim da nema ničeg smornijeg od toga da se na književnoj večeri sluša autor i kritičari, i da se između te dvojice (ili trojice) i publike podigne Kineski zid.
Nije istina da one nisu potrebne. Jesu, ali da nose novi duh i novu poentu.
Imam mnogo vizija i ideja kako to treba da izgleda, delimično sam to i ostvarila, naravno, ne sasvim sama, ali uz pomoć ljudi koji žele da daju novu formu kulturi ili čak da joj formu ukinu.
I zadovoljni smo reakcijom.
Kliknite za proširenje...

To je prava slika mučnih književnih večeri. Dobro da si videla šta ne štima. Još je bolje što si preuzela stvari u svoje ruke. Ja bih i neku muziku ubacila u pozadini jer, sestro slatka, škipe stolice u onoj tišini dok slušaš monolog pisca i pripremljena pitanja književnog kritičara. Čak ne bih dala nikome ni da sedi. Ljudi bi trebalo da se kreću i po mogućstvu nešto žvaću i piju. Koktel, je l` te?
 
Književno veče iliti promocija

Mesto: kulturni centar ili neko književno udruženje
Vreme: 18-19h
Tri spojena stola, neispravni mikrofon, 6 boljih stolica za govornike.
I 80-100 klimavih i neudobnih stolica za publiku.

Početak književne večeri uvek kasni (urednik zaglavio u saobraćaju, ili autor tek stiže sa puta iz grada gde je imao prethodnu promociju). Istini za volju, svi su tu, u nekoj od pomoćnih prostorija, ali čekaju da se sala napuni. Autoru, a naročito izdavaču, ispod časti je da se pojavi ispod minimum 30 gostiju. Sa 50 je sala več „prepuna“ a promocija „odlično posećena“.
Voditelj najavljuje početak i predstavlja govornike („čast nam je“ i slično). Aplauz.
Recenzent ili urednik vadi papir formata A4 (ako izvadi više od jednog, publika počinje da koluta očima) i čita, redovno omašujući mikrofon:
„Na našoj književnoj sceni odavno se nije pojavio originalan autor ... blabla ... Naša izdavačka kuća uočila je talenat ... blabla ... Revolucionaran izraz, efektna upotreba reči, specifičan stil, majstorstvo forme ... blabla ... Istančan osećaj ... blabla ... Nova nada za našu posrnulu kulturu ... blabla ... U prvom stihu autor govori o neizgovorenom, nedokučivom, nerazumljivom ali na dokučiv i razumljiv način ... blabla ... U četvrtoj strofi pesnik kaže da je konačnost beskonačna ... blabla ... U osamnaestom stihu dvadesetčetvrte strofe ... blabla ... Hvala!“
Zatim neka glumica sa zanosom čita poeziju dotičnog autora. Publika se pretvara da sve čuje, razume i da je stihovi pogađaju u srce. Poneko vikne „bravo!“ Aplauz, iznenada prekinut, jer je publika shvatila da glumica nije završila s čitanjem, nego samo uzela vazduh.
Nakon prve pročitane pesme nastupa kritičar, koji takođe čita svoj tekst: „Kao što je uvaženi kolega već rekao, nesporni talenat se lako uočava ali u našoj sredini, nažalost ... blabla ... poezija umrtvljena ... kultura degradirana ... blabla ... Veliki Dis je jednom rekao ... Veliki Rakić je u svojoj pesmi rekao ... Taj senzibilitet ... blabla ... Veliki mislioci ... Veliki pesnici ... Srbija ... tradicija ... gusle ... blabla ... pravoslavlje ... blabla... Hvala!“
Frenetičan aplauz.
Zatim autor čita, u početku stidljivo i sa evidentnom tremom: „ Poezijom sam počeo da se bavim još u osnovnoj školi ... dobijao nagrade na školskim takmičenjima ... osetio zov muze ... blabla ... nadahnuće ... Život pesnikov je težak ... Moju zbirku, po promotivnoj ceni, možete večeras kupiti za svega osamsto dinara. Razmislite, šta danas možete kupiti za te pare?!“
Voditelj(ka) se obraća publici: „Ako imate neko pitanje za autora ... Ima li pitanja? (Glasnije) Želi li neko nešto da pita autora?“
Podiže se jedna ruka. „Ja bi teo da pitam autora da li piše ujutru ili noću, i koliko mu je potrebno vremena da napiše jednu pesmu.“
Autor: „Pišem u snovima, o protoku vremena ne razmišljam. Ja sam pesnik pustinjak. Pesme žive kroz mene, ja živim kroz njih.“
Aplauz.
Zatim sledi posluženje: rakija, smoki, keksići.
Od oko 100 knjiga predviđenih za prodaju, proda se oko desetak, i njih uglavnom kupuje autorova familija.
 
hah, realno najveći problem kod novijih autora je to što ih uzdižu kao da su oni renesansa, recenzije uzdižu dela do nebesa i upravo to običnim građanima zavara misao tako da i njih ubede da je to remek-delo.
 
Zato ja često kupim knjigu tek nakon što je pročitam. Niko ne može da me ubedi, jer ukusi su različiti. Ali, kad pozaješ nečije delo, pa ti se još sviđa ono što je do tad stvorio, zašto da ne odeš na njegovo književno veče...
 
Direkt:
hah, realno najveći problem kod novijih autora je to što ih uzdižu kao da su oni renesansa, recenzije uzdižu dela do nebesa i upravo to običnim građanima zavara misao tako da i njih ubede da je to remek-delo.
Kliknite za proširenje...

Njihovi recenzenti su najčešće urednici izdavačke kuće u kojoj je piščeva knjiga objavljena. Dakle, trgovac mora da proda svoju robu.
 
Direkt:
Pa ipak pored toga gotovo da ne postoji pravična kritika, zato su ljudi uvereni da to smeće ima vrednost.
Kliknite za proširenje...

Dobri književni kritičari ne gube vreme čitajući loše knjige. Ne pada im napamet ni da pišu o takvim knjigama. Nemoj uopšte da se potresaš zbog činjenice da je neko ubeđen kako je knjiga dobra jer je to izdavač izjavio. Ubeđenja drugih ne možeš da menjaš. Neka svako vaspitava književni ukus kako zna i ume. Gubiš energiju ako hoćeš nekoga da naučiš šta je dobra knjiga. Osim, naravno, ako ti plaćaju da to radiš.
 
Ja ne volim književne večeri zato što mi to izgleda kao transformacija književnosti u nekakvu scensku umjetnost. Pol Oster je jednom dobro rekao da je veza koja se stvara između pisca i čitaoca kod čitanja knjige najdublja duhovna veza koja između dvoje ljudi može postojati. Tako nešto i ja mislim i ne vidim potrebu za dodatnim kontaktom sa piscem. Mislim, OK je ako neko želi da kupi knjigu jeftinije, dobije potpis itd, ali to sve sa samim čitalačkim iskustvom nema puno veze.
 
Uvek postoji razlika kad čitalac čita poeziju, i kad sam pisac to radi sa svojim delom, jer on će naglasiti svaku reč tačno onako kako je smišljeno, kako treba, jer on zna sam najbolje, dok drugi možda neće ni osetiti zvučnost ili ritam.
Mada, postoje i ljudi koji uopšte i ne obraćaju pažnju na ritmiku pesme, pa se samim tim i gubi smisao čitanja.

Skoro sam imao neko predavanje književnosti, gde je profesorka sa Filološkog čitala moj tekst nakon što sam ga ja pročitao, samo da dokaže drugima razliku, i onda ih je pitala šta im se čini bolje. Naravno, pošto sam ja preterano brzo čitao al držao pravičan ritam, bolje su doživeli pesmu ali nisu sve razumeli, dok se doživljaj smanjio kod njenog čitanja ali su je razumeli bolje, s tim što je ona posebno naglašavala neke reči i išla mnogo sporijim tempom, iako on nije predodređen za tu pesmu koja i treba da bude fast paced.
 
Direkt:
Uvek postoji razlika kad čitalac čita poeziju, i kad sam pisac to radi sa svojim delom, jer on će naglasiti svaku reč tačno onako kako je smišljeno, kako treba, jer on zna sam najbolje, dok drugi možda neće ni osetiti zvučnost ili ritam.
Mada, postoje i ljudi koji uopšte i ne obraćaju pažnju na ritmiku pesme, pa se samim tim i gubi smisao čitanja.

Skoro sam imao neko predavanje književnosti, gde je profesorka sa Filološkog čitala moj tekst nakon što sam ga ja pročitao, samo da dokaže drugima razliku, i onda ih je pitala šta im se čini bolje. Naravno, pošto sam ja preterano brzo čitao al držao pravičan ritam, bolje su doživeli pesmu ali nisu sve razumeli, dok se doživljaj smanjio kod njenog čitanja ali su je razumeli bolje, s tim što je ona posebno naglašavala neke reči i išla mnogo sporijim tempom, iako on nije predodređen za tu pesmu koja i treba da bude fast paced.
Kliknite za proširenje...


Proza, a, koliko znam, ni poezija uglavnom nisu pisane za javno izvođenje, za čitanje na glas. Ako je pisac/pjesnik napisao nešto što ima smisao samo kad on to čita naglas, onako kako je smišljeno, onda je nešto grdno pošlo po zlu u toj knjizi. Šta će biti kad pjesnik umre? Niko više neće znati kako da pročita njegovu pjesmu?

Književnost je ono što kupiš u knjižari, odneseš kući, pročitaš - pažljivo i sa nekim znanjem - i onda ti se samo otvori, objasni. Ako je potreban interpretator, to je nešto drugo, performans, muzika...
 
Veruj mi, čak i previše znači način naglašavanja. Može ujedno da ubije pesmu ili da je uzdigne. Neko može da oseti piščev način a većina ne, poenta je da savremeni pisci pokažu svoj masi, barem da se ona donekle približi njegovom radu na nekom drugom nivou, pored onog koji je svakodnevan, samostalno čitanje i sopstvena interpretacija.
Ne kažem da pisac/pesnik treba detaljno da razlaže svoje radove i pronikne u njenu srž jer se sama suština tad gubi, već treba donekle da se naglase pojedinosti koje bi doprinele potpunom doživljaju dela.
 
quentin:
Proza, a, koliko znam, ni poezija uglavnom nisu pisane za javno izvođenje, za čitanje na glas. Ako je pisac/pjesnik napisao nešto što ima smisao samo kad on to čita naglas, onako kako je smišljeno, onda je nešto grdno pošlo po zlu u toj knjizi. Šta će biti kad pjesnik umre? Niko više neće znati kako da pročita njegovu pjesmu?

Književnost je ono što kupiš u knjižari, odneseš kući, pročitaš - pažljivo i sa nekim znanjem - i onda ti se samo otvori, objasni. Ako je potreban interpretator, to je nešto drugo, performans, muzika...
Kliknite za proširenje...

Ja sam bila na gomili tih pesnickih nadmetanja i uvek je bilo mnogo lose:D
Svodi se na to da privuces paznju i uvek bolje prolaze performansi...tj, vise se gleda kakav ti je performans nego kakva ti je pesma.
Tipa izadje lik, kaze ' Tisina. *****.Cka.Kosos.Plutam u govnima besmisla' i zalije se casom vode i masa pada u trans kako je to duboko i provokativno.
Onda izadje neko i lepo odrecituje sasvim finu, ' normalnu' pesmu i bukvalno ga oteraju sa scene jer nije dovoljno avangardan:lol:
A parola te pesnicke veceri je tipa ' Pesnici ujedinite se'.
Ocu rec, na takvim dogadjajima uglavnom bude najvise bagre i losih pesnika koji znaju da se prezentuju i to je to...inace ih niko ne bi ni kupovao...
 
Pisac koji treba svojoj publici po domovima kulture i sličnim mjestima da objašnjava kako da čitaju i shvate njegovu knjigu ili pjesmu nije samo umjetnik sumnjivog umijeća, već i preeksponirani klovn koji ne poštuje čin čitanja. Takvim smještanjem u javnu sferu čitanje se profanizuje i svodi na stand-up komediju ili vodvilj.

No dobro, većina ljudi neće se složiti sa ovim. I to je OK, svakome svoje.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top