Videla sam da postoji slična tema (o knjigama koje su ostavile duboki utisak na nas), ali razmišljala sam posebno o delima koja su obeležila pojedine periode naših života. Dela koja smo čitali u određenom periodu naših života, dela koja nas podsećaju na neku osobu, neki gubitak, dela koja nas podsećaju na određena mesta ili jednostavno dela koja kada čitamo odmotava nam se film i sve nam se ponovo vraća. Jeste da tema pomalo zadire u lične prostore, ali mislim da je veoma zanimljiva.
Šta znam, ima par knjiga koje pamtim da sam čitao u nekim važnim trenucima u životu.
Tako sam čitao Lemov
Solaris kad mi se rodila ćerka, a postoje i fotografije na kojima se vidi knjiga dok nespretno držim bebu.
Sjećam se i da sam čitao Markesovu
Jesen patrijarha u jednom ranijem prelomnom trenutku.
E sad, meni ni
Solaris ni
Jesen patrijarha nisu naročito bitne knjige, pa sve to pamtim kao neku slučajnost, nepovezane događaje, bez simbolike i nekog dubljeg značenja.
Knjige, inače, uglavnom pamtim zbog onoga što u njima piše. I postoje neke knjige koje pamtim iz nekih perioda života. Pamtim kako sam jednom na raspustu čitavu noć ostao budan čitajući Tvenovog
Kraljevića i prosjaka, pa kako sam kasnije čitao
1984, što je valjda bila prva knjiga za odrasle koju sam čitao. Onda negdje sa 14-15 godina
Bludnog sina, sa uredno obilježenim najinteresantnijim dijelovima kojima sam se vraćao. Onda Kamija i Sartra u gimnaziji, pa do Pinčona i prvih postmodernista na fakultetu.
Istina je da te knjige iz mladosti ostaju u jačoj uspomeni. Čovjek kasnije ogugla u svakom pogledu, iskustvo te nečemu korisnom nauči, ali izgubi se magija velikih saznanja.
