Knjiški moljci XIX - u Badrijevom kancu

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
milance19:
Neću
Ne zna on mene uopšte
Nismo ni fb frendz ali imamo gomilu zajedničkih
Postavlja fotke
Jako lepo oslikava crkve
Deluje pozitivno kao lik
Kliknite za proširenje...
Neviđeno je i pametan, filozofiju je studirao!
Deset hiljada puta je bolji slikar od mene!
Nadam se da je iskulirao ludilo, bio je baš za ustanovu!
I u sexu je.....au brate, au brate...
Gde me sad podseti na njega!:zcepanje:

Moj muž ga MRZI i zove ga ĐUBRETAR!
 
vlada131:
@Mika obećao sam ti odavno da ću te ubaciti u priču, bilo je krajnje vreme :D

...ubacio sam i još ponekog doduše, al nema veze :whistling::malav:

Ovo je bio ko zna koji po redu pikavac koji je bacio ove noći, više nije ni brojao. Kao i uvek nagazio bi ga vrhom čizme i utrljao u zemlju za svaki slučaj. Duboko je udahnuo i pogledao oko sebe. Noć je bila prijatna, a on je opet stražario. „Pa dobro“, reče u sebi,„Bar me fino plaćaju da se povremeno prošetam. Čisto me zanima šta li drže ovde?“.

Ovde se odnosilo na ogromno skladište pored koga se nalazio i za čije je obezbeđenje bio zadužen. On i još puno njegovih kolega. Nikad ga nije video otvorenog niti da bilo ko ulazi ili izlazi iz njega. Odmahnu glavom. „Koga boli briga, na kraju krajeva. Nije moj problem“. Polaganim koracima se vraćao nazad, obilazeći svoju maršrutu kao i svake večeri. Da je ostao par sekundi duže, video bi nešto kako se kreće.

Tamna figura je nečujnim koracima prelazila iz senke u senku, vešto izbegavajući svako svetlo. Najzad je došla do jednog ogromnog sanduka koji je tu stajao ko zna od kada. Verovatno su zaboravili da ga odnesu kada su nešto prenosili u skladište. Tu je bila bezbedna u njegovoj senci. Uključila je mali radio koji je držala u ruci. „Stigla sam. Elle, gde si?“. Posle par trenutaka i kratkog krčanja začu se glas iz zvučnika: „Bravo, Miko. Evo me kod severne kapije, stižem za par minuta. Je li tamo sve čisto?“ Mika pogleda oko sebe na brzinu. „Jeste, mada je jedan bio maločas ovde.“„Ništa, budi tu i ne mrdaj, dolazim!“ odgovori Elle.

Mika je čekala, napeto gledajući u pravcu stražarskih kućica. Očekivala je da nešto pođe naopako, da se odjednom pojavi neko od čuvara van redovnog obilaska. „Tu sam“, čula je iza sebe. Naglo se okrenula, prestrašena. To je bila Elle. Čak je ni Mika nije čula, toliko je bila izvežbana. „Idemo...ne, čekaj“, odjednom reče Elle i povuče Miku na dole. „Evo ga jedan na osam sati“. Mika je pažljivo podigla pogled i provirila iznad ivice sanduka. Jedan stražar se stvarno pojavio neočikivano. Išao je polako prema njima.

„Ja ću da se pobrinem za to. Ti ne mrdaj“, reče Elle. U par koraka obišla je sanduk sa druge strane. Čućeći u senci, čekala je da se stražar pojavi i prođe pored nje. Kada se to desilo, nečujno mu se prišunjala u par koraka. Jedan pritisak na određenu tačku na vratu bilo je dovoljno da ovaj nečujno ode u svet snova. „Sređeno, idemo“ pozva Elle tiho Miku.

Nečujno su prešle dvorište poput fantoma i ušle u skladište kroz jedan stari, razbijeni prozor u podrumu za koji su znale od ranije. Zgrada je bila zaista ogromna - izgledalo je kao da se prostire beskonačno u daljinu. Uglavnom je bila prazna, što ih je pomalo začudilo, i jako loše osvetljena. Tek poneka sijalica tu i tamo nije bila dovoljna da se osvetli ovolika površina.

„Ovde negde bi trebalo da bude, je l' tako?“ upita Mika.

„Trebalo bi“, odgovori zamišljeno Elle dok je gledala mapu na malom tabletu koji je izvadila iz ranca. „Hajdemo ovamo“, reče. Prešle su možda desetak metara i iznenada zastale. Tamo, na jednom improvizovanom stubu ispod nekoliko sijalica, stajalo je ono zbog čega su došle. Pogledale su se i nasmejale u istom trenutku.

„Najređe i najskuplje napolitanke na svetu“, reče Elle ni ne pokušavajući da potisne radost i uzuđenje u glasu. „I to jedini prototip. Sada su naše!“

„Drage dame, i bilo je vreme da se najzad sretnemo“, začu se odjednom glas iza njih. Okrenule su se poput munje. Nekih desetak metara iz njih stajao je neki čovek, nisu mogle jasno da vide o kome se radi. Kako i odakle se iznenada pojavio nisu imale predstavu. Podigao je ruku i u trenu se oko njih stvori gomila stražara sa puškama na gotovs. Bile su opkoljene.

Zakoračio je par koraka prema njima i sada su jasnije mogle da vide njegove crte lica.

„Gospodine Badri...“, reče Mika.

Čovek odmahnu rukom. „Srimomir za prijatelje. Mi smo sada prijatelji valjda?“ reče smešeći se.

„Momci, spustite puške. Ponašajte se pristojno prema našim gošćama“, dodao je potom. Odmah su ga poslušali.

Prišao je Elle i Miki na par metara. Držao je ruke iza leđa i polako se šetao u krugu oko njih, sve vreme ih fiksirajuči pogledom, kao učitelj koji grdi nemirnu decu.

„I tako znači“, veselo poče,“Bilo je dovoljno da pustim priču o najboljim i najskupljim napolitankama ikada i da vas dovedem ovde. Ako već drugačije nije moglo.“

Stao je ispred Mike.

„Ti si, pretpostavljam, Mika“. Nije ništa odgovorila, samo je klimnula glavom. Pogledao je u Elle. „A znači ti si onda...“. Lukavi osmeh mu se ne tren pojavi na licu. „Šteta stvarno što je ovako moralo da ispadne, lepo sam te zvao koliko puta...ali ne“. Elle je ćutala i gledala pravo ispred sebe. Držala je svoj ranac na levom ramenu, bio je još uvek otvoren. Polaganim, skoro neprimetnim pokretima pomerala je desnu ruku prema rancu. Mika je primetila šta se dešava. Pogledale su se na tren; Badri je još uvek bio zauzet svojim monologom tako da nije primetio šta se dešava. Ovu rutinu su dugo uvežbavale za slučaj da im bude trebalo. Mika takođe poče da sasvim polako pomera svoju levu ruku prema nečemu što je držala za pojasom.

Badri se zaustavio ispred Elle. „Pa, izgleda, ipak ćeš do Kanca“, reče lukavo se smejući. Elle odjednom skrenu pogled prema njemu i pogleda ga pravo u oči. „Izvini, Badri, ali ipak neću moći danas.“ Brzinom munje izvadila je nešto iz ranca i bacila na pod. Mika je u istom trenutku takođe bacila neki predmet koji je skinula sa pojasa. Dva užasna bljeska osvetliše na momenat prostoriju poput sunca koje se iznenada pojavilo. „Dimne bombe!!!“ povika neko. Usledila je užasna kakofonija vike, zvuka koraka, jauka i praskanja. „NE PUCAJTE!!!! NE PUCAJTE!!!!“ zaurlikao je Badri. Dim koji je ispunjavao celo skladište ga je omamio na tren i pao je na kolena. Brzo mu pritrčaše dvojice stražara. „Da li ste dobro, gospodine!?“ povikaše. „Dobro sam, sve je OK. Nađite ih, odmah!“ reče Badri dok je polako ustajao. Žestoko je kašljao, on i većina prisutnih. Dim se polako razilazio, ali još uvek ga je štipao za oči. Imao je osećaj kao da će mu pluća eksplodirati. U tom trenutku iz dima izroniše dvojica stražara.

„Gospodine“, u glasu im se osećao užas, jedva su sricali reč po reč. „Nema ih nigde. A nema ni napolitanki.“
Kliknite za proširenje...
Ti odlično pišeš, možeš biti profesionalni pisac.
 
vlada131:
@Mika obećao sam ti odavno da ću te ubaciti u priču, bilo je krajnje vreme :D

...ubacio sam i još ponekog doduše, al nema veze :whistling::malav:

Ovo je bio ko zna koji po redu pikavac koji je bacio ove noći, više nije ni brojao. Kao i uvek nagazio bi ga vrhom čizme i utrljao u zemlju za svaki slučaj. Duboko je udahnuo i pogledao oko sebe. Noć je bila prijatna, a on je opet stražario. „Pa dobro“, reče u sebi,„Bar me fino plaćaju da se povremeno prošetam. Čisto me zanima šta li drže ovde?“.

Ovde se odnosilo na ogromno skladište pored koga se nalazio i za čije je obezbeđenje bio zadužen. On i još puno njegovih kolega. Nikad ga nije video otvorenog niti da bilo ko ulazi ili izlazi iz njega. Odmahnu glavom. „Koga boli briga, na kraju krajeva. Nije moj problem“. Polaganim koracima se vraćao nazad, obilazeći svoju maršrutu kao i svake večeri. Da je ostao par sekundi duže, video bi nešto kako se kreće.

Tamna figura je nečujnim koracima prelazila iz senke u senku, vešto izbegavajući svako svetlo. Najzad je došla do jednog ogromnog sanduka koji je tu stajao ko zna od kada. Verovatno su zaboravili da ga odnesu kada su nešto prenosili u skladište. Tu je bila bezbedna u njegovoj senci. Uključila je mali radio koji je držala u ruci. „Stigla sam. Elle, gde si?“. Posle par trenutaka i kratkog krčanja začu se glas iz zvučnika: „Bravo, Miko. Evo me kod severne kapije, stižem za par minuta. Je li tamo sve čisto?“ Mika pogleda oko sebe na brzinu. „Jeste, mada je jedan bio maločas ovde.“„Ništa, budi tu i ne mrdaj, dolazim!“ odgovori Elle.

Mika je čekala, napeto gledajući u pravcu stražarskih kućica. Očekivala je da nešto pođe naopako, da se odjednom pojavi neko od čuvara van redovnog obilaska. „Tu sam“, čula je iza sebe. Naglo se okrenula, prestrašena. To je bila Elle. Čak je ni Mika nije čula, toliko je bila izvežbana. „Idemo...ne, čekaj“, odjednom reče Elle i povuče Miku na dole. „Evo ga jedan na osam sati“. Mika je pažljivo podigla pogled i provirila iznad ivice sanduka. Jedan stražar se stvarno pojavio neočikivano. Išao je polako prema njima.

„Ja ću da se pobrinem za to. Ti ne mrdaj“, reče Elle. U par koraka obišla je sanduk sa druge strane. Čućeći u senci, čekala je da se stražar pojavi i prođe pored nje. Kada se to desilo, nečujno mu se prišunjala u par koraka. Jedan pritisak na određenu tačku na vratu bilo je dovoljno da ovaj nečujno ode u svet snova. „Sređeno, idemo“ pozva Elle tiho Miku.

Nečujno su prešle dvorište poput fantoma i ušle u skladište kroz jedan stari, razbijeni prozor u podrumu za koji su znale od ranije. Zgrada je bila zaista ogromna - izgledalo je kao da se prostire beskonačno u daljinu. Uglavnom je bila prazna, što ih je pomalo začudilo, i jako loše osvetljena. Tek poneka sijalica tu i tamo nije bila dovoljna da se osvetli ovolika površina.

„Ovde negde bi trebalo da bude, je l' tako?“ upita Mika.

„Trebalo bi“, odgovori zamišljeno Elle dok je gledala mapu na malom tabletu koji je izvadila iz ranca. „Hajdemo ovamo“, reče. Prešle su možda desetak metara i iznenada zastale. Tamo, na jednom improvizovanom stubu ispod nekoliko sijalica, stajalo je ono zbog čega su došle. Pogledale su se i nasmejale u istom trenutku.

„Najređe i najskuplje napolitanke na svetu“, reče Elle ni ne pokušavajući da potisne radost i uzuđenje u glasu. „I to jedini prototip. Sada su naše!“

„Drage dame, i bilo je vreme da se najzad sretnemo“, začu se odjednom glas iza njih. Okrenule su se poput munje. Nekih desetak metara iz njih stajao je neki čovek, nisu mogle jasno da vide o kome se radi. Kako i odakle se iznenada pojavio nisu imale predstavu. Podigao je ruku i u trenu se oko njih stvori gomila stražara sa puškama na gotovs. Bile su opkoljene.

Zakoračio je par koraka prema njima i sada su jasnije mogle da vide njegove crte lica.

„Gospodine Badri...“, reče Mika.

Čovek odmahnu rukom. „Srimomir za prijatelje. Mi smo sada prijatelji valjda?“ reče smešeći se.

„Momci, spustite puške. Ponašajte se pristojno prema našim gošćama“, dodao je potom. Odmah su ga poslušali.

Prišao je Elle i Miki na par metara. Držao je ruke iza leđa i polako se šetao u krugu oko njih, sve vreme ih fiksirajuči pogledom, kao učitelj koji grdi nemirnu decu.

„I tako znači“, veselo poče,“Bilo je dovoljno da pustim priču o najboljim i najskupljim napolitankama ikada i da vas dovedem ovde. Ako već drugačije nije moglo.“

Stao je ispred Mike.

„Ti si, pretpostavljam, Mika“. Nije ništa odgovorila, samo je klimnula glavom. Pogledao je u Elle. „A znači ti si onda...“. Lukavi osmeh mu se ne tren pojavi na licu. „Šteta stvarno što je ovako moralo da ispadne, lepo sam te zvao koliko puta...ali ne“. Elle je ćutala i gledala pravo ispred sebe. Držala je svoj ranac na levom ramenu, bio je još uvek otvoren. Polaganim, skoro neprimetnim pokretima pomerala je desnu ruku prema rancu. Mika je primetila šta se dešava. Pogledale su se na tren; Badri je još uvek bio zauzet svojim monologom tako da nije primetio šta se dešava. Ovu rutinu su dugo uvežbavale za slučaj da im bude trebalo. Mika takođe poče da sasvim polako pomera svoju levu ruku prema nečemu što je držala za pojasom.

Badri se zaustavio ispred Elle. „Pa, izgleda, ipak ćeš do Kanca“, reče lukavo se smejući. Elle odjednom skrenu pogled prema njemu i pogleda ga pravo u oči. „Izvini, Badri, ali ipak neću moći danas.“ Brzinom munje izvadila je nešto iz ranca i bacila na pod. Mika je u istom trenutku takođe bacila neki predmet koji je skinula sa pojasa. Dva užasna bljeska osvetliše na momenat prostoriju poput sunca koje se iznenada pojavilo. „Dimne bombe!!!“ povika neko. Usledila je užasna kakofonija vike, zvuka koraka, jauka i praskanja. „NE PUCAJTE!!!! NE PUCAJTE!!!!“ zaurlikao je Badri. Dim koji je ispunjavao celo skladište ga je omamio na tren i pao je na kolena. Brzo mu pritrčaše dvojice stražara. „Da li ste dobro, gospodine!?“ povikaše. „Dobro sam, sve je OK. Nađite ih, odmah!“ reče Badri dok je polako ustajao. Žestoko je kašljao, on i većina prisutnih. Dim se polako razilazio, ali još uvek ga je štipao za oči. Imao je osećaj kao da će mu pluća eksplodirati. U tom trenutku iz dima izroniše dvojica stražara.

„Gospodine“, u glasu im se osećao užas, jedva su sricali reč po reč. „Nema ih nigde. A nema ni napolitanki.“
Kliknite za proširenje...
Mogao si da ubaciš i neko ubojstvo...mi smo malo žešći, de da bežemo..

Hvala :heart:

@Elle mislenje?
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top