- Poruka
- 3.700
Гламочко поље, посуто стећцима и мраморовима, археолошким налазиштима из римског и касноантичког периода, може бити и свакако јесте прави рај за озбиљна старинарска истраживања. Чувени археолог Димитрије Сергијевски записао је како је истражујући на Оџаку у Гламочу „отпочео своју научну каријеру“. Предања са Гламоча, наративно сликовита и епски раскошна биљежена су у неколико озбиљних радова.
Нажалост, трагична збивања приликом распада бивше Југославије (1991-1995), егзодус Срба из Крајина озбиљно је пореметио раније вјековно демографско стање. Због тих, али и других разлога предања се заборављају муњевитом брзином. Гламочка гробља, нарочито некрополе (громиле) представљају занимљива археолошка налазишта. Посјете тим налазиштима дарују сазнања којима могу да се освијетле чак и они „мрачни“ периоди из историје православне цркве.
Шумњаци, питомо село у Гламочком (крашком) пољу у коме успјева надалеко чувени крумпир.У Шумњацима постоји активно гробље у коме се налази занимљив средњовјековни мрамор, односно стећак. Натпис са тога камена је објављен и у савременом преводу гласи: „Се лежи кнез Пријан“, а на модерном језику: „Овдје лежи кнез Пријан“. Још је Иво Андрић потцртавао везаност средњовјековне властеле у Босни за тло, за земљу, која се тамо доста поштује, која се назива „племенитом“. Назива се тако јер је добијена од бана или краља као „баштина“ – насљеђе, „племенштина“ – знак већег достојанства и постаје имовина рода „племенита баштина“ – као награда за учињене заслуге. У случају кнеза Пријана, једно нарочито народно поштовање се сачувало до данашњег дана. Мјештани Пријану тепају, диче се и поносе древношћу његовог надгробног споменика. Тај се стећак налази у активном православном гробљу, ђе свештеник држи парастосе и помене.
Поред Шумњака, на другој, источној страни поља, 10-ак километара ваздушне линије налази село Пријани. Да ли је, можда, рјеч о представнику рода Пријана, некаквом родоначелнику... Мјесто се помиње у Добрунском, тј. Крушевском поменику са краја XV века, из кога су потицали дародавци манастира и других православних светиња. Тамо се наводи Војислав или Ковислав из Пријана . Кнез Пријан највјероватније припада групи угледника, кнезова и војвода који су познати у другој половини XV и првој половини XVI вјека као актери друштвено-политичких збивања у Босанској Крајини: учесници у ратовима и предводници сеоба.
На дну гробља у Шумњацима је споменик са рељефним Пријановим портретом. Пријан!
Пријанов споменик је камена стела која се пружа правцем исток-запад, чије су димензије: висина 1, 35 м, ширина са чеоне стране износи од 0, 48 м до 0, 53 м, а са бочне 0, 43 м. При врху је камени споменик назубљен петокраким вјенцем. Лик покојника је рустично исклесан у стојећем ставу. На бочној сјеверној страни споменика приказани су полумјесец и штит. На леђној страни је натпис: „Се лежи кнез Пријан“, испод кога је угравирано сјечиво преломљеног мача. Могло би бити да је Пријан страдао у неком боју. Од натписа се данас јасно сачувало једино: „прианъ“.
Антропогеограф Душан Никић је на једном мјесту забиљежио: „Истражујући често прошлост крајева ливањског краја и сусједних му крашких области чуо сам веома интересантна, а и индикативна казивања од двојице мјештана из села Врба код Гламоча и села Бастаси код Грахова. Када сам старину Симу Паштара из Врбе показјући на један у камену изрезбарен лик упитао чији је то споменик он ми је одговорио: „То је наш Пријан“. Готово исти одговор добио сам и од једног старца из рода Цвијана у селу Бастаси. Наиме, у сеоском православном гробљу између камених мраморова и крстова истиче се својом висином од 3 метра један дрвени једнокраки споменик „неком сеоском прејатељу о којем се ништа не зна“, али сви казују да тај пријатељ испуњава све жеље мјештана, нарочито нероткиња.
- А зашто га зовете прејатељ?
- Е, па прејатељ ти је од свих људи најбољи, и увијек је спреман да ти у неприлици да руке, зато га и зовемо тако, а и чувамо га као нашу највећу светињу – одговорио ми је старац Цвијан“.
Легенде о Пријану колају по Тромеђи (Босне, Лике,Далмације). Његов споменик, стећак,та камену древност која је обавијена ореолом традиције и осијана зрацима поштовања. Благочестиви Пријан, чија се добра дјела памте, јер сама сачуваност његовог мрамора свједочи да је био честит. Његова дјела су несумњиво била „Богу приступачна“. Стећци преносе лапидарне, али етичке поруке.Гламочки Пријан је ту и он говори на својеврсни начин да будемо људи, и још више: да будемо пријани.
Пријаново мраморје:
Стари Гламоч (турци су га звали и Бјелиград):
Средњовјековна Босанска застава из доба бановине:
Нажалост, трагична збивања приликом распада бивше Југославије (1991-1995), егзодус Срба из Крајина озбиљно је пореметио раније вјековно демографско стање. Због тих, али и других разлога предања се заборављају муњевитом брзином. Гламочка гробља, нарочито некрополе (громиле) представљају занимљива археолошка налазишта. Посјете тим налазиштима дарују сазнања којима могу да се освијетле чак и они „мрачни“ периоди из историје православне цркве.
Шумњаци, питомо село у Гламочком (крашком) пољу у коме успјева надалеко чувени крумпир.У Шумњацима постоји активно гробље у коме се налази занимљив средњовјековни мрамор, односно стећак. Натпис са тога камена је објављен и у савременом преводу гласи: „Се лежи кнез Пријан“, а на модерном језику: „Овдје лежи кнез Пријан“. Још је Иво Андрић потцртавао везаност средњовјековне властеле у Босни за тло, за земљу, која се тамо доста поштује, која се назива „племенитом“. Назива се тако јер је добијена од бана или краља као „баштина“ – насљеђе, „племенштина“ – знак већег достојанства и постаје имовина рода „племенита баштина“ – као награда за учињене заслуге. У случају кнеза Пријана, једно нарочито народно поштовање се сачувало до данашњег дана. Мјештани Пријану тепају, диче се и поносе древношћу његовог надгробног споменика. Тај се стећак налази у активном православном гробљу, ђе свештеник држи парастосе и помене.
Поред Шумњака, на другој, источној страни поља, 10-ак километара ваздушне линије налази село Пријани. Да ли је, можда, рјеч о представнику рода Пријана, некаквом родоначелнику... Мјесто се помиње у Добрунском, тј. Крушевском поменику са краја XV века, из кога су потицали дародавци манастира и других православних светиња. Тамо се наводи Војислав или Ковислав из Пријана . Кнез Пријан највјероватније припада групи угледника, кнезова и војвода који су познати у другој половини XV и првој половини XVI вјека као актери друштвено-политичких збивања у Босанској Крајини: учесници у ратовима и предводници сеоба.
На дну гробља у Шумњацима је споменик са рељефним Пријановим портретом. Пријан!
Пријанов споменик је камена стела која се пружа правцем исток-запад, чије су димензије: висина 1, 35 м, ширина са чеоне стране износи од 0, 48 м до 0, 53 м, а са бочне 0, 43 м. При врху је камени споменик назубљен петокраким вјенцем. Лик покојника је рустично исклесан у стојећем ставу. На бочној сјеверној страни споменика приказани су полумјесец и штит. На леђној страни је натпис: „Се лежи кнез Пријан“, испод кога је угравирано сјечиво преломљеног мача. Могло би бити да је Пријан страдао у неком боју. Од натписа се данас јасно сачувало једино: „прианъ“.
Антропогеограф Душан Никић је на једном мјесту забиљежио: „Истражујући често прошлост крајева ливањског краја и сусједних му крашких области чуо сам веома интересантна, а и индикативна казивања од двојице мјештана из села Врба код Гламоча и села Бастаси код Грахова. Када сам старину Симу Паштара из Врбе показјући на један у камену изрезбарен лик упитао чији је то споменик он ми је одговорио: „То је наш Пријан“. Готово исти одговор добио сам и од једног старца из рода Цвијана у селу Бастаси. Наиме, у сеоском православном гробљу између камених мраморова и крстова истиче се својом висином од 3 метра један дрвени једнокраки споменик „неком сеоском прејатељу о којем се ништа не зна“, али сви казују да тај пријатељ испуњава све жеље мјештана, нарочито нероткиња.
- А зашто га зовете прејатељ?
- Е, па прејатељ ти је од свих људи најбољи, и увијек је спреман да ти у неприлици да руке, зато га и зовемо тако, а и чувамо га као нашу највећу светињу – одговорио ми је старац Цвијан“.
Легенде о Пријану колају по Тромеђи (Босне, Лике,Далмације). Његов споменик, стећак,та камену древност која је обавијена ореолом традиције и осијана зрацима поштовања. Благочестиви Пријан, чија се добра дјела памте, јер сама сачуваност његовог мрамора свједочи да је био честит. Његова дјела су несумњиво била „Богу приступачна“. Стећци преносе лапидарне, али етичке поруке.Гламочки Пријан је ту и он говори на својеврсни начин да будемо људи, и још више: да будемо пријани.
Пријаново мраморје:
Стари Гламоч (турци су га звали и Бјелиград):
Средњовјековна Босанска застава из доба бановине:
