Неки "бржи пут" до међународног признања и обнављања државности Србије у тим временима, равнајући се према околностима, није био реалан.
Такође и устанак 1804-е бјеше нешто што се није могло избјећи. Данас људи, умова обликованих кроз медијке текстове гдје је итекако доминантна антисрпска и аутошовинистичка матрица и гдје се трасира пртина поданичком менталитету, настоје унизити ту нашу борбу, те како би било боље да није било устанка 1804-е, и слично инфантично поимање људи које мрзи да се упознају и са материјом и са околностима које су тада владале.
Устанак 1804-е није био против Стамбола, султанове власти него против дружине одметника који су се одметнули од султанове власти, одбацили све постојеће законе, оне писане и оне обичајне, владали страховладом, зулум бјеше неиздржљив, такав зулум би тешко поднијели и народи клонули у агонији и покорности, а Срби у којима је остао слободарски дух није било шансе да такав зулум трпе.
Устанак јесте планиран чим гора олиста 1804-е, међутим услиједила је једна од највећих издаја у српској историји, дахије су сазнале да се спрема устанак, слиједи терор, сјеча и кнезова и свих виђенијих Срба. Тај терор и масовне ликвидације не би стале све док сви мушкарци старији од 15 љета не би били погубљени, и ту је устанак био изнуђен.
Временом је устанак од првобитне буне против зулума ових одметника и кападахија прерастао у борбу за национално ослобођење, понесени успјесима, инспирисани дашком слободе расле су и амбиције, устаници су "у ходу" градили своју нову, врбову, али ипак државу, и национални идентитет, наши преци јесу пострадали током устанка али бјеше ту много тога узвишеног, фасцинантног, и можемо и морамо бити поносни на тај српски устанак.
Временом околности су се промијениле, Русија која је помагала устанак, морала се позабавити сама собом јер јој је пријетила катастрофа у рату са Француском. То је убрзало крах првог устанка.
Избио је нови устанак гдје је убрзо дипломатија замијенила оружје. У моменту када су Срби већ у првом устанку масовно страдали, наставак крвопролића водио би нестајању народа, ту је једини пут био дипломатијом и мудрошћу, некад и кварним начином покушати остварити циљеве, већу аутономију или одређене повољности за народ. Корак по корак.
Примјер Грчке није добар за поређење. Они су почели свој устанак 1821-е, 17 годиа послије српског устанка, када су владале друге околности. И грчки устанак разумљиво доживио је катастрофу, бјеше крваво угушен, али испровоцио је интервенцију Русије која јје сада ослобођена француске пријетње могла узети активнију улогу, слиједи руско-турски рат 1828-29, који бјеше катастрофа за Турску, Руси би ушли и ослободили сам Цариград, друге велике силе нису могле то дозволити, да Русија толико ојача. Морале су интервенисати, и у тој некој "трговини", султан је Једренским миром (којим је окончан и Руско-турски рат) признао независност Грчке, а 3. фебруара 1830. године на Лондонској конференцији, Грчка је проглашена независном државом. И Србија је профитирала тим руско-турским ратом, издата су укупно 3 хатишерифа, Србија није добила међународно признање попут Грчке, али је у стварности добила пуну аутономију на свом простору. У тим околностима вјероватно се није могло више.
И Карађорђе и Милош Обреновић су велике личности које су биле дорасле изазовима и својој историјској мисији, У каснијим деценијама кнежевина Србија се мање окретала Русији, а све више Аустро-Угарској, да ли је то било исправно или не, тражи опширнији осврт а и друга је тема.
