Slažem se, ali i rema detetu. Iako rastu u istoj kući, sva deca su različita, pa je za jedno potrebno više nadzora, a za drugo manje, dok za treće nije potrebno uopšte.
Poverenje mora da postoji među roditeljima i decom, ali ne po svaku cenu. Imamo slučaj gde roditelji neupitno veruju detetu, koje naočigled svih laže i bogame polako kreće lošim putem. E tu se već postavlja pitanje da li oni stvarno ne vide ili ne žele da vide šta se dešava ili je linija manjeg otpora (sve znam, ali ne želim da " špijunram" i šta ja tu mogu)
Znači važna je mera, kao što reče Ved!
A ima li razlike izmedju proveravanja i špijuniranja?
Ne znam kako ću ja sutra, samo znam da mi nije svejedno. Treba to lepo izbalansirati, da detetu ostaviš slobodu, da mu ne ugroziš ponos, da mu ne pljuneš na dostojanstvo... Pubertetlije su opako osetljive na takve stvari i ja unapred želim da to sve ispoštujem.
A sa druge strane je baš to - kako zapravo da znam da me ne laže? Nisu deca operisana od toga, niti su po difoltu loša, period je to. A šta ako predje granice perioda, pa postane permanentno?
Imam dileme, opasne, ali srećom imam i vremena. Mali su moji klinci još.
