Mislim da to neko radi u ovoj sredini u kojoj mi zivimo, gde su vrednosti krajnje poremecene i gde je postalo bitnije koliko umes da se snadjes ,a manje bitnije koliko znas , ovakvo vaspitanje postiglo sasvim suprotan efekat. Dobili bi smo mlade, pametne, vredne ljude koji bi verovali da se stvarno ''ubere'' iskljucivo ono sto se ''posadi'' ,a takvi puni vere bi naleteli na poslodavce koji ne cene njihovo znanje i trud ni malo, i pruzila bi im se prilika da napredjuju , ne onda kada nauce i savladaju jos vestina, nego kada se uclane u neku stranku, ili sta vec...Mislim da ti Kinescici ne bi u ovakvim uslovima opstali ni pet minuta. E, sad ako se ikada kod nas promeni sitacija,bice dobro. Sto se samog vaspitanja ove vrste tice , slazem se da decu treba forsirati da se trude i rade na sebi u onim oblastima u kojima su dobri. Niko od nas nije za sve, i verujem da bi stvarno okrutno bilo terati vrhunskog pisca da savlada teoriju matematike koja mu apsolutno ne lezi , umesto ga pustiti da radi na svom umetnickom daru. Tako mu nekako dodje i sa decom. Ako roditelj primeti da detetu nesto dobro ide, neka ga ''pogura'' da se tome posveti. Deci je uvek zanimljivija igra i zabava od rada, tako da tu roditelj igra kljucnu ulogu. Forsiranje dece da us vemu budu podjednako dobra (sto je nemoguce) je krajnje besmislen cilj. Jer, dete moze dobiti kompleks nize vrednosti, ako prihvati da u svemu mora biti najbolje, a suoci se sa tim da to ne moze , jer u nekim stvarima postoje i oni kojima to ide bolje od ruke. Drugo, na taj nacin , nece biti ni u cemu najbolje vec u svemu podjednako dobro, umesto da bude najbolje u onome sto voli i za sta ima dara.
), ali kada sam joj tako donosila neke nažvrljane čestitke, ona je uvek plakala od sreće.
