У савременом свету, једна од највидљивијих замки човековог естетског суда је кич. Док га многи дефинишу као плитку, претерану и сентименталну уметност, кич је, у својој суштини, нешто много опасније – он је отелотворење лажи о стварности. У православној теологији, истина је не само апстрактни концепт већ жива и реалност, која се у пуноћи открива кроз Бога. Стога, свака лаж, па макар она била и на нивоу естетике, представља деформацију стварности и одступање од Истине.
Православни Свети Оци су вековима наглашавали да је човек позван на стварање у светлости Божијег образа и подобија. Свети Василије Велики каже да свака креација треба да буде одраз наше заједнице са Богом, у коме је Истина и Лепота једно.
Кич, са друге стране, нуди површан одраз стварности, истичући спољашњу, често извитоперену слику лепоте, лишену суштинске дубине. У том смислу, кич није само лоша уметност; он је лажна лепота која заводи човека, одводећи га од духовне истине ка замишљеној, илузорној стварности.
Свети Григорије Ниски, у свом делу "О савршенству", говори о лепоти која је унутрашња и која одражава божанску природу у човеку. Он објашњава да је право стремљење хришћанина ка непрестаном усавршавању и претварању у светлост Божију. За разлику од тога, кич скреће човека у самозадовољство, у емоционални и визуелни конформизам, глорификујући сентименталност уместо чисте духовне лепоте. Кич је, дакле, сурогат стварне лепоте, јер му недостаје суштина која храни душу и усмерава човека ка оном што је вечно и истинито.
Стварност треба посматрати "иконично", јер сва творевина сведочи о свом Створитељу. Свети Максим Исповедник каже да је свет, у својој суштини, слика божанског Логоса. Истинска стварност, самим тим, није само оно што видимо спољашњим чулима, већ је дубоко духовна. Она је прожета божанским енергијама које нас позивају на светост и преображење. Свети Григорије Палама објашњава да кроз учешће у Божијим тајнама ми не само да спознајемо истиниту стварност, већ и постајемо учесници у њој. Када човек прихвата стварност у њеној пуноћи, он види лепоту творевине као одраз Божијег савршенства.
Насупрот томе, кич пружа деформисану верзију стварности – он жели да поверујемо да је лепота нешто што се налази само на површини. Кич искривљује стварност представљајући је као низ површних, често претерано украшених слика које за циљ имају да прикажу спољашње задовољство и емоционални ужитак, али без дубинске везе са истином.
Естетика, како је учио Свети Јован Дамаскин, је нераскидиво повезана са истином и добром. Он је наглашавао да икона Христова није само слика, већ прозор у вечност, одраз дубље стварности која превазилази видљиви свет. Када се човек сусретне са овом лепотом, он не остаје на нивоу спољашње форме, већ бива подстакнут на унутрашње преображење. Право уметничко дело у православном духу не стреми само да задовољи чула, већ да отвори срце за духовну реалност.
Кич, напротив, затвора човека у свет привида, у свет лажи који не говори о узвишеном, већ га своди на тривијалности. Као таква, кичеста култура је дубоко опасна, јер одваја човека од богоподобног призвања да истражује дубине божанске истине у сваком аспекту свог живота. Уместо да га води ка вечности, кич га држи у заточеништву привременог, безвредног и површног.
Позив на будност!
У борби против кича, смо позвани да се вратимо вери у стварност, која је прожета Божијом истином. То значи не само препознати кич као лажну лепоту, већ активно тежити стварању и препознавању истините лепоте која обухвата и материјалну и духовну реалност. Као што нас Свети Серафим Саровски учи, свака лепота и свака истина долазе из Божије благодати. Зато, свака естетика која одбацује дубинску истину Божијег присуства је искривљење стварности и мора бити одбачена.
Прави пут ка истини и стварности је пут богоподобија, где свака наша акција и креација постају сведочанство о Божијој неизмерној лепоти. У том смислу, кич је више од естетског преступа – он је изазов са којим се човек суочава у свом духовном животу, и само кроз поновно успостављање односа са стварном лепотом, онаквом какву Бог открива, човек може наћи истински мир и испуњење.
Православни Свети Оци су вековима наглашавали да је човек позван на стварање у светлости Божијег образа и подобија. Свети Василије Велики каже да свака креација треба да буде одраз наше заједнице са Богом, у коме је Истина и Лепота једно.
Кич, са друге стране, нуди површан одраз стварности, истичући спољашњу, често извитоперену слику лепоте, лишену суштинске дубине. У том смислу, кич није само лоша уметност; он је лажна лепота која заводи човека, одводећи га од духовне истине ка замишљеној, илузорној стварности.
Свети Григорије Ниски, у свом делу "О савршенству", говори о лепоти која је унутрашња и која одражава божанску природу у човеку. Он објашњава да је право стремљење хришћанина ка непрестаном усавршавању и претварању у светлост Божију. За разлику од тога, кич скреће човека у самозадовољство, у емоционални и визуелни конформизам, глорификујући сентименталност уместо чисте духовне лепоте. Кич је, дакле, сурогат стварне лепоте, јер му недостаје суштина која храни душу и усмерава човека ка оном што је вечно и истинито.
Стварност треба посматрати "иконично", јер сва творевина сведочи о свом Створитељу. Свети Максим Исповедник каже да је свет, у својој суштини, слика божанског Логоса. Истинска стварност, самим тим, није само оно што видимо спољашњим чулима, већ је дубоко духовна. Она је прожета божанским енергијама које нас позивају на светост и преображење. Свети Григорије Палама објашњава да кроз учешће у Божијим тајнама ми не само да спознајемо истиниту стварност, већ и постајемо учесници у њој. Када човек прихвата стварност у њеној пуноћи, он види лепоту творевине као одраз Божијег савршенства.
Насупрот томе, кич пружа деформисану верзију стварности – он жели да поверујемо да је лепота нешто што се налази само на површини. Кич искривљује стварност представљајући је као низ површних, често претерано украшених слика које за циљ имају да прикажу спољашње задовољство и емоционални ужитак, али без дубинске везе са истином.
Естетика, како је учио Свети Јован Дамаскин, је нераскидиво повезана са истином и добром. Он је наглашавао да икона Христова није само слика, већ прозор у вечност, одраз дубље стварности која превазилази видљиви свет. Када се човек сусретне са овом лепотом, он не остаје на нивоу спољашње форме, већ бива подстакнут на унутрашње преображење. Право уметничко дело у православном духу не стреми само да задовољи чула, већ да отвори срце за духовну реалност.
Кич, напротив, затвора човека у свет привида, у свет лажи који не говори о узвишеном, већ га своди на тривијалности. Као таква, кичеста култура је дубоко опасна, јер одваја човека од богоподобног призвања да истражује дубине божанске истине у сваком аспекту свог живота. Уместо да га води ка вечности, кич га држи у заточеништву привременог, безвредног и површног.
Позив на будност!
У борби против кича, смо позвани да се вратимо вери у стварност, која је прожета Божијом истином. То значи не само препознати кич као лажну лепоту, већ активно тежити стварању и препознавању истините лепоте која обухвата и материјалну и духовну реалност. Као што нас Свети Серафим Саровски учи, свака лепота и свака истина долазе из Божије благодати. Зато, свака естетика која одбацује дубинску истину Божијег присуства је искривљење стварности и мора бити одбачена.
Прави пут ка истини и стварности је пут богоподобија, где свака наша акција и креација постају сведочанство о Божијој неизмерној лепоти. У том смислу, кич је више од естетског преступа – он је изазов са којим се човек суочава у свом духовном животу, и само кроз поновно успостављање односа са стварном лепотом, онаквом какву Бог открива, човек може наћи истински мир и испуњење.
. Имаш јако занимљиву перспективу а размишњао сам и на тај начин и мислим да смо ту негде близу када је ова тема у питању.
No to ti je uvek sve unutrašnji osećaj.
Stvari se inače bistre i čiste. Ali tu se polazi s početka, a ne s kraja... Uđe se u realizam materije, ili materiju realizma. Tek potom mudra glava učini svoje čudo. 
Premda sentimentalistički (ova osobina često je jedina odlika kiča, btw, gde zamenjuje duhovnost), Selindžer nesvesno otvara vrata poimanju vere i neke vrste neoklasicističke, zapravo, moderne vizije "zlatne mere" umetnika spram svih elemenata u svom delu. 
jaoj oću da umrem od smeha, majke mi, hahaha, pa vidiš ja nisam čuo tu pošalicu, hahaha 