Ispunjavam obećanje.
I savršeno više nije važno...ko će na kraju ovog životića životnog biti sretan/a a ko tužan/a, ostaje. Meni nije. Meni jasno je, koja ja ostajem.
Ja sam dobra vila i ona "luda" Jelena, kojoj samo treba da se kaže. Ja ispunjavam sve želje, prohteve, zahteve. kao šalterski sam službenik. Predajte svoje pokvarene je*ene molbe i ja sam i vas izvršitelj.
Univerzume, digoh ruke.
I sada podaj, molim te, nekoga čestitog i redovnog.
I više nemoj ljude što čestitosti u sebi nemaju, jer ćemo opasno da se svađamo.
Koji će mi đavo, neko, nešto..kada ja izgubim potpuno poverenje u druge ljude, veru u njihovo poštenje, mogućnost da shvatim da nisu svi poganog jezika i žaljivog uma, skloni maltretiranju i obmanjivanju, i kada ja budem suviše zaslepljena svojom ogorčenošću kasnije, namćorlukom, sarkastičnošći i cinizmom, da taj galantno prošeta pored mene i kraj mene i kaže tada: "Au, a ko je sada ova Jelena; nekada je bila tako divno romantična, imala takvu veru, jačinu..vidi šta je od nje ostalo"...
E, pa da, ali onda nećemo tako da se Sigramo, jer ipak krivica neće biti samo moja. Jer jednostavno ću biti sita, svega i svačega i neće moći da me prodrma. probudi. Da u meni iznedri ono što i dalje spava i bitiše opasano Kineskim zidićem. Jednostavno neće moći. Sada još uvek nisam toliko i u takvoj meri zatvorena, iako htela bih. Ne mogu. Jer nešto u meni neće. I još uvek ne da.
A, kada mi lepo bude dooo...piiii..piiii...diiii...lo , da ne kažem šta, i da ne govorim ružne reči i psovčice, e onda fala lepo, na takvoj nazovi pomoći.
A, možda se baš čeka to.
Moj potpuni pad. Sunovrat. I ovo malo što em ima, da me nema...pa će onda doći to? Naći me? Pokazati da ima još onih, borbenih, odanih, čestitih, sposobnih da je samo jedna u njihovom umu, srcu, duši?
Jel?
Znači, tako ćemo...
Ma, teraj se onda...Znaš. Onda, ne moraš.
Neće vredeti ništa.
Ja to neću videti. Primetiti. I opet ću izgubiti.
Kao tamni vilajet...
Ja volela, ne volela..očito..isto mi se hvata.
