Ovog meseca navršava se sto godina od smrti Karla Maja, jednog od najpopularnijih pisaca u istoriji književnosti, na čijim pričama sa Divljeg zapada su odrastale generacije čitalaca na svim meridijanima. Njegova sabrana dela broje 120 tomova. Počeo je da piše u zatvoru, a radnje svojih priča i romana smeštao je u zemlje koje nikada nije video i o kojima nije znao ništa, a pored ostalih i u Makedoniju i na Kosovo. Kakvi su Albanci i Srbi u romanima Karla Maja U balkanskim gudurama i Kroz zemlju Arbanasa
Ne znam kako je danas, ali ja i moji drugovi u detinjstvu najviše smo se igrali kauboja i Indijanaca. Čitao sam dosta knjiga o Indijancima, a najviše sam voleo Karla Maja. Ko nije? On je jedan od pisaca sa najvećim tiražima i najopširnijim opusom u istoriji svetske književnosti. Njegove knjige su štampane u preko 200 miliona primeraka na više od 40 jezika. Takozvano "kritičko-istorijsko izdanje" njegovog stvaralaštva iz 1987. godine obuhvata 120 tomova.
Iako u pubertetu prosto nisam mogao da se zasitim njegovih priča o Indijancima, dugo nisam znao da se on bavio i delovima moje zemlje. Dva njegova romana nose naslove U klancima Balkana i U zemlji Skipetara (In den Schluchten des Balkan i Durch das Land der Skipetaren, u Jugoslaviji objavljeni pod naslovom U balkanskim gudurama i Kroz zemlju Arbanasa, izdanje Matice hrvatske 1965, prim. ur). Na prvi pogled moglo bi da se pomisli da se radi o Albaniji, ali Maj pominje dovoljno geografskih podataka na osnovu kojih može tačno da se locira gde se njegovi junaci kreću: pomalo kroz Kosovo, a pretežno kroz Makedoniju.
Ogroman književni uspeh Karla Maja (rođen je 25. februara 1842. kao peto od četrnaestoro dece, otac mu je bio siromašan tkač; umro je 30. marta 1912), na početku njegovog života nije se ni naslućivao. Izbačen je iz učiteljske škole jer je ukrao šest sveća. Ubrzo zatim je osuđen na šest nedelja zatvora zbog toga što je jednom drugu ukrao džepni sat. Počinje da živi kao skitnica, bavi se sitnim prevarama i krađama, na kraju ga osuđuju na četiri godine robije, koje je odslužio od 1870. do 1874. godine, znači, već kao tridesetogodišnjak. Tek u zatvoru počinje da piše, časopisi mu objavljuju pripovetke, ubrzo zatim i romane, koje je u početku nazivao putopisima, iako u vreme kada ih je pisao nije znao ništa o zemljama kojima se bavio, već se oslanjao na podatke iz jednog jedinog leksikona.
Njegov glavni junak u knjigama o Indijancima je Old Šeterhend, a u zemljama na istoku Kara Ben Nemzi. I jedan i drugi su Nemci, ljudi bez mane i straha, koji nađu ponekog prijatelja i pobeđuju sve neprijatelje sa neobičnom lakoćom. Kao dete, naravno, nisam primetio da je kod Karla Maja sve što je moralno i pobedonosno vezano za Nemce. Još manje sam shvatao neko čudno uzbuđenje – koje, međutim, danas lako prizivam sećajući se noćnih čitanja kada sam imao deset, dvanaest godina – koje sam osećao čitajući opise scena između Old Šeterhenda i Vinetua koji se ljube u usta ili prizore skalpiranja i mučenja. Mnogo kasnije sam shvatio da Karl Maj, verovatno podsvesno, bez ikakve namere, uspešno nadražuje makar i najmanje pubertetske i adolescentne porive homoseksualnosti i sadizma–mazohizma. Danas mislim da je u tome tajna njegovog književnog uspeha, jer baš u poslednjim delima, kada on uobražava da je veliki pisac i da treba da stvori nekoliko misaonih, poetskih dela, u romanima Ardistan i Džinistan! i Mir na zemlji toga više nema, a njegova do tada tako verna publika ih ne prihvata; od njega su očekivali nešto drugo.
Na vrhuncu svoga uspeha Karl Maj će tvrditi da su Old Šeterhend i Kara Ben Nemzi "ratna imena", danas bismo rekli "pseudonimi", doktora Karla Maja iz Drezdena, i počinje da se poistovećuje sa svojim likovima. Na kraju čak otvoreno tvrdi da je lično doživeo avanture koje pripisuje svojim junacima. Da ga ne bi ponovo optuživali i da ne bi krivično odgovarao što se predstavlja kao "doktor", što nije bio, uspeo je nekako da ga pomalo opskurni Universitas Germana-Americana iz Čikaga proglasi počasnim doktorom.
RAZBOJNIČKI SKIPETARI: "Pogledajte te Albaneze, te Arnaute, Skipetare, Mirdite i sve te narodnosti i njihova pojedina plemena, među kojima svaki klan ima svoje sopstvene zakone, pravila i prava... Svako se selo nalazi u ratu sa komšijskim selom. Svako naselje mora sa drugim da reši neki problem krađe, razbojništva ili krvne osvete. To je jedan večiti rat, pa, razume se, na kraju pobeđuje najveći nasilnik, najgori zločinac!" Na drugom mestu: "Skipetari baš ništa ne valjaju!" Na trećem piše da u njihovoj zemlji neprekidno moraš da strahuješ da će te napasti razbojnici, i najzad: "To su najbezobrazniji i najopasniji zločinci, kakvi samo mogu da postoje na svetu, pravi Skipetari, hrabri do ludila, lukavi kao risovi, surovi i brutalni..."
To ne govori srpski nacionalista o Albancima, već tako u svojoj knjizi Karl Maj opisuje Skipetare, kroz čiju se zemlju probija njegov heroj bez mane i straha Kara Ben Nemzi. Maj u drugim knjigama opisuje kako negativne, grozne Indijance tako i plemenite, hrabre Apače i njihovog poglavicu Vinetua. Pozitivnog "Skipetara", međutim, nije izmislio.
U jednom ironičnom članku za nemačku štampu svojevremeno sam preporučio njihovom vojnom rukovodstvu da vojnicima koje šalju u mirovne misije u Makedoniju i na Kosovo stave u ranac i knjige Karla Maja o Balkanu da bi znali kako da se ponašaju i da bi mogli da oponašaju svog "zemljaka" Kara Ben Nemzija.
Proverio sam na karti sva mesta kroz koja jaše Kara Ben Nemzi sa svojim vernim slugom Halefom. Nije komplikovano. Nalazimo Dojransko jezero, pominju se reke Strumica, Bregalnica, Kriva reka, Treska i Vardar. Današnje Skoplje ponekad se pominje kao Skopia, ponekad pod njegovim turskim nazivom Üsküb. Maj ne zna da je to isti grad, ali to u ovom kontekstu nije ni važno. U svakom slučaju pratimo njegov put iz Grčke preko istočne Makedonije, pa na severozapad do Prizrena. Po piscu su svi ti predeli nastanjeni pretežno njegovim Skipetarima, znači, Albancima.
O Makedoniji i Makedoncima Karl Maj ne zna ništa, verovatno nije ni čuo za njih. U vremenu u kome živi i o kome piše svi ti predeli su deo Turske, ili, bolje rečeno, Otomanske imperije, koja je čvrst i nezaobilazan politički, pa prema tome i geografski činilac.
Kada na tom terenu piše o "ortodoksnim katolicima" Maj mnogo greši, pokazuje veliku površnost. O pravoslavnoj crkvi ne zna baš ništa. Za njega kao poluobrazovanog Nemca hrišćanstvo se deli na katolicizam i protestantizam, pa čak i s tim povremeno ima probleme. Da je malo ozbiljnije listao svoju jedinu "stručnu" lektiru, svoju enciklopediju, naišao bi bar na pojam "grčko-ortodoksna" vera, kako se tada najčešće nazivalo celokupno pravoslavlje.
U dva svoja romana čija se radnja odvija na Balkanu, Karl Maj nekoliko puta pominje likove bugarske, ponekad i srpske narodnosti. Njihova su imena ponekad logična, "prava", ponekad izmišljena, nezamisliva.
Karl Maj čak zna da postoji i "zakon Leka Dukađinija", ne upuštajući se u neka dublja objašnjenja. Pored Srba i Bugara u njegovim knjigama postoje i Crnogorci, Rumuni i Vlasi, pojavljuje se čak i jedan Persijanac, za koga pravilno kaže da je šiit, iako ne objašnjava ni razlike između šiita i sunita, ni da su Turci, sa kojima, naravno, na tom terenu i u to vreme ima mnogo posla, suniti. Tu i tamo ubaci u dijaloge i pokoju tačno napisanu srpsku reč.
Mogu da zamislim kako sedi za stolom, prstom prevlači preko neke zemljopisne karte, lista leksikon, zastane da ponešto zabeleži šiljatim perom gotskom kaligrafijom – video sam mu rukopis – ali kako li je izmišljao sva ta imena, nemačka, indijanska, albanska, turska, srpska? Da li ga je iko savetovao, i ako jeste, ko? Ako već nije našao nikoga da mu objasni dijalekte Indijanaca, zar nije mogao više da sazna o Balkanu?
) na kioscima.
a zna se da nije nikada nista studirao, prijavio je tu svoju doktorsku titulu, lagao da mu je
