Pogledajte prilog 311917
За установљење шајкаче, као и сам њен назив, од пресудног је значаја капа коју су носили Срби граничари у Шајкашкој. Назив Шајкашка (у значењу: земља шајкаша) сачувао је спомен на српске ратнике-лађаре који у Подунављу имају дугу и блиставу историју.
Страх и трепет на води, српски шајкаши су били одлучујућа сила при одбрани, као и при турском освајању. Победа је била тамо под чијом су заставом они наступали.
Почетком КсВИИИ века српски шајкаши, који су се после Свиштовског мира (склопљеног 1606. године) налазили под управом свога племства, стационирани су у Комарну (шест чета), Ђеру и Естергому (по две), одакле их Аустрија пресељава, на основу одлуке од 19. фебруара 1763. године у југоисточни део Бачке, у угао што заклапају Дунав и Тиса, образујући од њих граничарски шајкашки батаљон у оквиру Војне крајине. Шајкашки батаљон ће ту господарити на овим рекама, док шајкаши буду Бечу потребни, све до укидања шајкашког батаљона 1852. године, када ће се преиначити у пешадијски батаљон, који ће се такође укинути када се развојачи Војна крајина (1873. године). Као историјски спомен на храбре српске речне ратнике шајкаше остао је назив тла између Тисе и Дунава Шајкашка, која је тако названа по њима.
Како су шајкаши називали своју капу нема поузданих потврда, али је капа коју су они носили званично уведена као део униформе у војску Кнежевине Србије.
Шајкача, то јест капа за војнике која "има форму граничарске капе", уведена је прописом у Србији 1870. године. Одређенијим називом, као шајкашка капа, дакле као део ношње конкретних граничара, названа је у пропису 1876. године, којим је наложено да народне старешине носе "шајкашку капу", каква је одређена и за народну војску. Тако је као капа војника и нижих чиновника шајкача убрзо прихваћена — она је била на глави српских ратника у бојевима 1876—1878. године, откад је почело њено нагло проношење и прихватање у новоослобођеним крајевима, да би 1912. освојила Косово, Скопску Црну гору, Дримкол. Речју, како је духовно и слободом Српство обједињавано тако је текло ширење и прихватање овог одевног знака српске народности, што сведочи и чињеница да је у рату, поведеном за опстанак и ради спречавања у овом веку трећег геноцида над српским народом који обитава у нашим западним странама, избила подно Велебита.
Да је шајкача ушла у српску војску као одевни део преузет од граничара шајкаша (а не као капа од шајка, тј. чоје) најразговетније потврђују изворни војни прописи о њој у самој Србији. Тако у правилима о ратној спреми народне војске, које је 6. октобра 1877. године потписао министар војни Сава Грујић, стоји да народни војници од државе добијају, између остале спреме, за главу — шајкашку капу. Такође, у ратну спрему војника и коморе, спадала је између осталог што држава даје шајкашка капа.
Временом је шајкашка капа добила скраћени назив шајкача, и она је постала видљиво војничко обележје, а за трећепозивце, који су позивани само у времену када је државни и национални опстанак био довођен у питање — једино војничко обележје.
Шајкача је, дакле, названа по шајкашима, а они по шајци, бродићу на којем су овековечени. Али, шта значи шајка?
Шајком се, осим врсте чамца са два или четири весла, назива речни ратни брод, који је био у употреби од КсВ до КсИКс века. Врло је важно истаћи да је шајка нарочити ратни бродић који је у овом времену био у употреби на рекама црноморског слива, јер се у КсВИ веку на рекама у Украјини јављају тзв. козачке шајке (казацкаја чајка) ради борбе с турским галијама.
Српски назив пловила на рекама црноморског слива шајка значи исто што и чајка у украјинском језику: чамац, чун, а реч ће потом ући у пољски језик, где гласи цзајка, и немачки, где гласи Тсцхеике (чита се: чајке) и означава ратни бродић. Шајка је лађица за превоз по реци, позната под тим или сличним именом, осим у словенским, и многим језицима (мађарски, румунски, новогрчки, турски, италијански).
Међутим не сме се пренебрегнути једно значење речи шајка сачувано у руском језику. Како стоји у Даља, шајка (руски: шајка) значи скупину рђавих људи, најамничку руљу, пљачкашку банду, лоповску дружину, друштво варалица. Реч је увек о више удружених људи, које предводи атаман шајке. Шајком се, даље, назива и вучји чопор, јер вуци лутају шајком, тј. као шајка, или у шајци, што ће рећи у скупини.
Шајка је у руском, дакле, разбојничка скупина. Из руског реч шајка прелази у друге језике, али је, како Фасмер примећује, врло битно да је у настанку ове речи Преображенски претпоставио првобитно значење "разбојниче судно", што значи: разбојничка лађа.
На шта су, уосталом, наши храбри граничари шајкаши и могли да личе дволичном Бечу, кад су ишли, за разлику од регуларних трупа, у свом народном оделу, као добровољци, којима је ратовање на води против Турака било занимање, а често економска добит тзв. "херојско привређивање" или пљачкање непријатеља?
Деветнаести век у Европи је био век великих промена у ношњи, када је и већина европских народа напустила своју традиционалну народну ношњу, преносећи је до данас само у изузетним, свечаним приликама. И код Срба се та смена ношње углавном тада одиграла. Међу деловима одеће који су се тврдокорније очували је шајкача, која припада врсти плитких капа равног дна, какве су, под разним именима биле увек распрострањене у нас. Штавише, тај облик је утицао и на покривала за главу која су од другог материјала.
Плитке капе су биле и одлика ношње Срба у средњем веку. Како је уочио Јиречек, међу разним покривалима главе (капуч, клобук, ваљаница), чије значење није увек поуздано, по податку из 1299. године, истиче се, "по српском начину", у мушкој ношњи "сасвим мала и плитка капа". Ова капа, "која ни мало није покривала стражњи део главе", како Јиречек претпоставља, била је "налик на данашњу црногорску и херцеговачку капу."
Капе из којих се развила црногорска (херцеговачка) капа, коју је тек владика Раде (Петар ИИ Петровић Његош) почео да уводи, биле су типа шишак, заврата и кариклија, чији је прототип врло велике старине. Митар С. Влаховић је, уочавајући мапе плитке капе код Дачана и старих Грка, препознао овакву капу још и на земљаној статуети, на тзв. кличевачком идолу из гвозденог доба, на којем је "представљена мања равна капа слична шишаку".
Долазећи на Балкан Срби су, између осталих занатских вештина, из прапостојбине пренели и сукнарска и кожуварска знања. Како је међу Словенима било капа равног дна (цилиндричног облика, као у Руса, или налик пресеченој купи, попут грчког феса, као у Украјинаца), то је природно да је таква капа опстала, тим пре што је капу равног дна имало и становништво овде затечено.
У овој врсти капа издваја се капа шајкаша, која ће се ставити на главу српског војника у ратовима 1876—1878, а њену славу ће пронети у два балканска рата осветници Косова и у Првом светском рату солунци.
С обзиром на све речено, погрешно је рећи да је шајкача, као изразита и именована врста плитке капе равног дна, постала свенародна капа и национално знамење. Наиме, она је то била, јер њено постојање је непрекинуто, вековно.
Миле Недељковић
Извор: ОГЛЕДАЛО СРПСКО
