Do godinu dana starosti uopšte je nisi mogao maziti.Toliko je bila živa,da sedenje u mestu dok je neko mazi makar i minut nije dolazilo u obzir.Mogli smo je izmaziti samo kad spava i to tek kada je uhvati čvrst san. U budnom stanju to kuče je grizlo, grebalo, okretalo se, bacakalo, prevrtalo, proklizavalo po parketu, udaralo se, skakalo, bacalo se. Ma užas jedan.Svi smo bili izubijani i izgrebani od njene ljubavi. Sve vreme je išla za mnom kroz stan, sedela u kuhinji dok kuvam ne bi li užickala nešto. To malo oranž-belo čudo je bilo toliki prožder da je za neverovati. Bretonci su poznati po svojoj halapljivosti. Bukvalno mogu da jedu dok ne crknu. Maza je klasičan primer svoje rase. Za večeru je prvo dobijala ona u svojoj činiji, a onda su deca postavljala sto za nas. Nikada nije pojela prvo svoju porciju pa došla za sto. A, neeee. Pa nije ona glupača. Njena činija stoji netaknuta, i čim deca počnu da nose tanjire i pribor, izelica napravi sačekušu kod trpezarijskog stola. Uredno moli da dobije od nas neki zalogaj, cvili, stavi ti šapu na butinu, stavi ti glavu u krilo, izvrće oči na gore, nabira obrve i namesti tako tužan pogled ........ i tek kada mi završimo sa večerom odlazila je u kuhinju da pojede svoju porciju. Da nešto slučajno ne propusti za stolom. Zna ona da njenu porciju noko neće da dira. Vikala sam, objašnjavala, pretili smo i Maca i ja.......ali ništa nije vredelo. Ćera joj je krišom davala iz svog tanjira. To naše žensko dete je stvarno dobro, vredno, pametno, vaspitano...........ali što ume da napravi razmazotinu od kera, e vala tu je doktor nauka. I kada sastaviš dva doktora nauka, ćeru i Mazu, dobiješ Mazu koja ide samo kod nje i kod mene da žicka hranu. Kod Mace i sina ne ide jer joj nikada nisu ni dali. Kasnije, kada je i moj otac došao da živi sa nama, pa i starija ćera.....e, i njih je naš četvoronožni naučnik izdresirala.
Sina je obožavala da juri kroz dugački hodnik, saplete ga i počne da skače po njemu grickajući ga za zadnjicu. Jurili su napolju sa drugarima i večito je uletala u noge. O nemogućnosti igranja fudbala sa njom neću ni da govorim. Takodje nije bilo moguće ni da sin igra žmurke jer su ga svi pronalazili zbog Mazuljka koja je odbijala da se sakrije i čeka. Sa Macom je volela da se igra uveče tučnjave i traženja igračke i to posle šetnje i jurcanja sa mnom od najmanje sat vremena. Sa mnom je kuvala, kupovala, šetala, prala veš, prostirala, spavala, učile smo komande, a sa ćerom se izležavala na krevetu dok je ona učila, šetale su se sa njenim drugaricama, oblačila haljinice i vezivala mašnice, kačile su šnalice na Mazine uši. Imalo je naše kuče i izlakirane nokte, i uši blago vezane šarenim gumicama. I uopšte se nije bunila dok je ćera tako sredjivala. Svakome se savršeno prilagodila. Znala je tačno šta kod koga prolazi, vreme, mesto i način obavljanja nekog rituala. Ma kao sundjer je. Jednom nešto da vidi da radiš i da ti ne kažeš (jer si u žurbi) da to ne sme, ona automatski smatra da sme i ajd sad objasni joj da si se zeznuo.
Sa njom nikad nije dosadno i uvek je smešno. Svi su se smejali, prijatelji, komšije, mi. Prepoznavala je ljude na ulici, prilazila im veselo vrteći dupetom, a na njihovim licima odmah zaigra osmeh, glas postane nežan i veseo. Saginju se da je pomaze i pričaju joj nešto dok ona koristi priliku dok su savijeni da gurne glavu u njihovu torbu (samo kod nekih koji su joj to dozvoljavali), da vidi šta su kupili. Volela sam da posmatram njihova lica i ponašanje kada nas sretnu. Popričamo, i njihov osmeh još lebdi zelenim stazama izmedju zgrada nakon rastanka. Naša Maza je bila u celom bloku pravi doktor........lečila je ljude.
Zadatak je oboriti drugo štene na pod
Sina je obožavala da juri kroz dugački hodnik, saplete ga i počne da skače po njemu grickajući ga za zadnjicu. Jurili su napolju sa drugarima i večito je uletala u noge. O nemogućnosti igranja fudbala sa njom neću ni da govorim. Takodje nije bilo moguće ni da sin igra žmurke jer su ga svi pronalazili zbog Mazuljka koja je odbijala da se sakrije i čeka. Sa Macom je volela da se igra uveče tučnjave i traženja igračke i to posle šetnje i jurcanja sa mnom od najmanje sat vremena. Sa mnom je kuvala, kupovala, šetala, prala veš, prostirala, spavala, učile smo komande, a sa ćerom se izležavala na krevetu dok je ona učila, šetale su se sa njenim drugaricama, oblačila haljinice i vezivala mašnice, kačile su šnalice na Mazine uši. Imalo je naše kuče i izlakirane nokte, i uši blago vezane šarenim gumicama. I uopšte se nije bunila dok je ćera tako sredjivala. Svakome se savršeno prilagodila. Znala je tačno šta kod koga prolazi, vreme, mesto i način obavljanja nekog rituala. Ma kao sundjer je. Jednom nešto da vidi da radiš i da ti ne kažeš (jer si u žurbi) da to ne sme, ona automatski smatra da sme i ajd sad objasni joj da si se zeznuo.
Sa njom nikad nije dosadno i uvek je smešno. Svi su se smejali, prijatelji, komšije, mi. Prepoznavala je ljude na ulici, prilazila im veselo vrteći dupetom, a na njihovim licima odmah zaigra osmeh, glas postane nežan i veseo. Saginju se da je pomaze i pričaju joj nešto dok ona koristi priliku dok su savijeni da gurne glavu u njihovu torbu (samo kod nekih koji su joj to dozvoljavali), da vidi šta su kupili. Volela sam da posmatram njihova lica i ponašanje kada nas sretnu. Popričamo, i njihov osmeh još lebdi zelenim stazama izmedju zgrada nakon rastanka. Naša Maza je bila u celom bloku pravi doktor........lečila je ljude.
Zadatak je oboriti drugo štene na pod
Bravo za Mazu !! 
...uvek vas prevari...
