Пише: Јуриј АРТЈОМЕНКО
За древног Словена мед је био најбоља храна и пиће. И мимо писаних и усмених доказа за ову истину, докази се налазе у самом језику. Речи "храна, хлеб (на руском: пишћа), ситост" - потичу од меда, као основе живота наших предака. Мед, разблажен водом називао се "сита", а укишељена сита - шћами (отуда "пишћа"). Само разумевање јела - "пишћа", долази од узимања меда - "пити шћами" = "пишћа". Некада се мед који пчеле сакупљају у саћу називао "хлебина". Отуда, дакле, наша реч "хлеб". Од пелудномедних саћа, помешаних са водом, Словени су спремали главно свакодневно јело које су звали "хлебово", одакле је, касније, име прешло у хлеб начињен од пшенице. Од меда, и само од меда, наши преци су припремали радосне и лековите напитке - медовину.
БОДРОСТ И РАДОСТ МЕДОВИНЕ
Словени нису правили језичку разлику између слатког меда и прерађене медовине. У енглеском језику, на пример, слатки мед се означава речју "honey", а медовина речју "mead", коју су саксонци, несумњиво, прихватили од Словена. За Словена и једна и друга врста меда су били, просто, разни облици једне суштине пчелињег меда, који се, понекад, и сам у дупљама, без човекове помоћи, претварао у чврсти мед, у таквом облику очуван многим годинама.
У поређењу са алкохолним пићима, дејство медовине је зачуђујуће и чудесно. Медовина даје бодрост, радост и смирење без ошамућивања, раслабљена и нездравог узбуђења. После употребе медовине нема главобоље, слабости и мучнине; напротив, медовина испијена са мером, даје снагу и здравље. Јаку медовину нису употребљавали у претераној мери - па и кад се појавила вотка, испочетка је наши преци нису пили у претераним количинама. Словенске земље, обрасле снажним липарима, за медоносне пчеле биле су идеалан стан. Дуга хладна зима омогућавала је пчелама да приправе најбољи мед, у огромним количинама. Још у осамнаестом веку, неретко су у шумама налазили издубљена, шупља дебла, која су пчеле давно напустиле, са око 240-320 килограма изванредног меда у саћу. Почетком седамнаестог века у Русији је постојало 50 милиона кошница, од којих су, из сваке, у просеку брали око двадесетак килограма меда годишње. Ради успоредбе, данас се од 4 милиона кошница, колико их има у Русији, добија двадесет пута мања количина меда.
ПОЈАВА ПИВА И ВОТКЕ
Од меда су прављени различити напици: од кваса и пива са 10 посто алкохола, преко лаке и средње медовине од 10-20 посто алкохола, до јаке медовине од 20 до 50 посто алкохола. Данашњи Рус, кад зачује да се говори о медовини, одмах кличе: "медовача". Такав напитак наши преци нису припремали: "медовачу", заправо не од меда, већ од секундарних отпадака меда, правили су Мордвинци у годинама грађанског рата. Руски медовари брижљиво су, варећи мед, чистили пелуд, који увек постоји у меду, јер пелуд квари медовину. Пребрзо врење смесе такође доводи до појаве низа штетних састојака, алдехида. Такву медовину у Русији су називали "недорађеном" и сматрали је штетном. Појава пива у дванаестом веку, и вотке у петнаестом веку, не би нанела осетну штету, јакој медовини, да власт, ошамућена новим напицима, није почела да се бори против пчеларства и медовине. Ствар је у томе да су словенски народи представљали самобитну пчеларску цивилизацију, за разлику од цивилизације сточара-луталица, земљорадника и ловаца-плодоскупљача. Сточари су својим стадима почели освајати велика пространства, остављајући иза себе пустош. Пустиње Сахаре, Гоби и Кара-Кум, како тврде научници, антропогеног су порекла. Сличних простора има у Шпанији, Арабији, Италији и Грчкој, где су земљорадници првобитне шуме подвргавали уништењу. Тако уништен комад шуме давао је рода само две до три године. Сељаци-земљоделци су се кретали спорије него номади, али су такође неодољиво за собом остављали угарену, испошћену земљу. Једино ловци и скупљачи плодова живели су у равнотежи са природом, уз услов ограничене сопствене бројности.
ОСНОВНИ ИЗВОЗНИ АРТИКАЛ СТАРИХ СЛОВЕНА
Селећи се по обалама река, које су обиловале рибом, градећи на наводњаваним земљама винограде, Словени су главну пажњу обраћали на пчеларство, гајећи пчеле у ивичним шумама. Густина пчелињих друштава у тим шумама била је веома висока, јер су и мимо природних дупљи, које су заузимали ројеви, у живим шумама наши преци дубили вештачке дупље, правећи, такође и кошнице. Пчеле су, уз то, повећавале род свих цветоносних биљака. Изобиље плодова, јагода и ораха у околним ивичним шумама привлачило је овуда огромну количину звериња и птица. У таквим условима човек се не само хранио сам, не бојећи се глади, већ је својом делатношћу увеличавао производност живе природе. Неисцрпни источници хране: рибе, мед, дивљач, ораси, печурке, јагоде, плодови, корење, траве, поврће - чинили су словенску заједницу независном од сваке власти. Међутим, орање земље учинило је сељаке зависним, уништило шуму и почело давати сировину за производњу пива и вотке, уместо медовине.
Руска православна црква је од самог почетка избегавала све напитке, осим медовине. Против пива је донет специјални црквени пропис, а вотка је проглашена нечистим пићем, које није од Бога. Давно је примећено да се дејство алкохолне медовине веома разликује од дејства других алкохолних напитака. У руским летописима брижљиво је описано "ново пијанство" од немедовинских напитака. Посебно је карактеристична главобоља после пијанства - "тровање од кваса". На пример, 1377. године руска војска се зауставила на међи Мордовске реке. Овде су ратници, у околним селима пили веома јако мордовско пиво "пуре". Пуре се прави од зрнастог слатког бадема и нечистог меда. На оног ко га проба, пуре показује парализујући ефекат. До опијене руске војске, са невеликим одредом, привукао се татарски царевић Апракши, који не само да је побио беспомоћне ратнике, већ је команданте, после тога, подавио у реци. Од тог дана река се, као опомена потомцима, зове Пјана.
Медовина међутим, показује супротно дејство. Свети кнез Владимир, који је покрстио Русију, благословио је медовину следећим речима: "Медовина је - радост руска!", у којима постоји дубоки смисао. Рус не може живети без утехе, јер му је душа вечно тужна. Поново утврдити климаву веру и вратити души спокојство и радост Божијег мира, дати обамрлом телу лакоћу и слободу - ето темељних разлога постојања овог напитка који се, после његове замене вотком и пивом, претворио у пијанство. Такву утеху је управо и давала медовина. Могуће ју је било пити дуго, без икакве штете и пијаног блебетања, чистећи душу и тело и припремајући себе за ратнички подвиг и најтеже напоре. Зато су словенски празници били дуги и светли, трајући од три дана до две недеље. Касније су потомци заборавили на ова, дуга празновања. Вино и пиво, у великим количинама, ослобађајући из људи таму и мрак, доводили су до баханалија и оргија, то јест до пијане обести. Медовина је, напротив, побуђивала светла начела: пратиле су је древне словенске песме, девојачки хорови и спортска надметања младића.
Словени, спремајући јаку медовину, на све начине су успоравали њено врење. Ради тога су варени мед држали у ледарама-медушама, или су га закопавали у земљу, у хладним и сувим крајевима. У јужним земљама створити дуготрајне услове ради правилног варења јаке медовине било је немогуће. Но, заузврат, у јужним земљама расте много боља која даје слатке плодове и слатке биљне сокове. Од њих су се правила вина, у које су некада додавали медовину. Главно биље, у центру негдашњег древног земљоделства било је хлебно жито. Од њих су, још 3000 година пре Христовог Рођења, земљоделци научили да готове пиво, док се у Русији пиво појавило тек у дванаестом веку. Током свих претходних хиљадугођа, Словени су пили медовину. Од најстаријих времена, словенском јаком медовином лечило се читаво Средоземље, Енглеска и део Азије. У средњевековљу Русија је извозила у Византију и друге земље мед за суму која би, данас прерачуната, вредела 50 тона злата годишње! Зависност земаља-потрошача од лековитог словенског меда била је потпуна, све док се код њих није појавила замена за јаку медовину - шпиритус.
АКВА ВИТА
Прерада меда могла би, данас да прида значајни замах пчеларству и да повећа процват сеоскопривредних култура, као и да облагороди читав живи свет природе. Вотка је интернационално, космополитско пиће. Сваки древни народ има свој национални напитак: Енглези и Немци - пиво, Средоземни народи - грожђано вино, Кинези и Јапанци - вино од риже, Монголи - кумис, а Словени - медовину.
,kameno doba??? bronzano doba??? ili sta??? koje stare???
