Lečenje biljem bilo je praktikovano još kod starih civilizacija Vavilona, Egipta, antičke Grčke i Rima (1). U antičko doba civilizovani narodi zapadne Azije i Misira predstavljali su rastenje i umiranje bilja kao epizode iz života bogova. Bilje je imalo i svoja božanstva. Tako na primer Atije je bio frigijski a Dionis grčki bog vegetacije (1). U starome Rimu pronađene su kutije za čuvanje lekovitog bilja. Aristotel je tvrdio da duša boravi u svakoj biljci. Po zapisu Plinija Rimljani su spravljali napitak od kukureka pomoću kojeg su izbacivali otrov iz tela. On takodje govori da Imela koja raste na hrastu ima najuspešniju moć u medicini (2). Kod starih Slovena, vile su poznavale sva bilja i uz pomoć njega lečile su junake (3). Doseljavanjem na Balkan Sloveni od Grka uče lečenje biljem. U srednjem veku Srbija od Vizantije nasledjuje medicinska dostignuća. Srpski vladari srednjeg veka su obraćali veliku pažnju na zdravstvenu kulturu u zemlji.
Kralj Milutin 1319. godine u Carigradu podiže bolnicu i medicinsku školu. Nažalost propašću srpske države razvoj zdravstva se prekida (4). Dolaskom na Balkan Turci zidaju Moristane (4). To su njihove bolnice u kojima nažalost Hrišćani nisu imali pravo da se leče. Hrišćani su mogli da se leče jedino po manastirskim bolnicama koje su radile ali u stalnom strahu od Turaka. U Hilandaru je sazidana bolnica 1646. godine, međutim drumovi na Balkanu su nesigurni (5). Bolesnici se teško odlučuju da putuju u udaljene (6) manastire. Zbog toga se u srpskom narodu razvija lečenje biljem. Naš narod se leči kako zna i ume. U narodu se pojavljuju narodni lekari takozvani vidari, ranari, biljarice, travari...(7) Ovi "lekari" koriste i upoznaju bilje. Kroz praksu postaju pravi herbaristi. Tokom višegodišnje upotrebe bilja u lečenju, oni stiču potpuno poverenje prema lekovitom bilju. Travari u lečenju koriste veliki broj bilja. Vuk Karadžić u Srpskom Rečniku navodi čak 130 imena raznog lekovitog bilja. Treba napomenuti da biljari pored samoniklog bilja koriste i kulturno bilje. Naročito u istočnoj Srbiji bila je razvijena etnomedicina. Istoričar medicine, profesor doktor Jovan Tucakov u svom radu "Etnomedicinski fosili u istočnoj Srbiji" piše da: "Proučavajući narodnu medicinu i farmaciju u Jugoslaviji i susednim zemljama došao sam do zaključka da možda nigde nema toliko ostataka prastare medicine naših dalekih predaka, veštine koja se ljubomorno čuvala i vekovima predavala s kolena na koleno, kao što je to slučaj u istočnoj Srbiji. Nigde nisam našao toliki broj čuvenih vrača, vračarnica, bajalnika... kao u ovom kraju". Naš narod koji je živeo severno od Save i Dunava nije smeo da se leči travama. Austrijska vlast je zabranjivala rad travarima još u 18. veku (8).
Prve bolnice u Srbiji otvaraju se početkom 19. veka. Do 19. veka u Srbiji naš narod se isključivo lečio kod travara. Vuk Karadžić u knjizi Opisanije Srbije uopšte ne pominje lekare dok u Srpskom Rečniku navodi da žene koje su bile veštice kad se pokaju zbog veštičarenja počnu lečiti narod biljem.
Otvaranjem prvih bolnica po Srbiji ne prestaje lečenje biljem. U 19.veku narod se radije lečio kod travara čisto iz ekonomskih razloga. Ali i posle drugog svetskog rata kad je lečenje u bolnicama bilo besplatno ljudi su se i dalje lečili i leče uz pomoć trava. Danas u Beogradu svaka pijaca ima svog travara (8). Treba pomenuti da danas skoro svako domaćinstvo u Beogradu ima neku knjigu čiji je sadržaj lečenje biljem. Za lečenje biljem vezana su i razna verovanja u našem narodu. Da bi lečenje bilo uspešno bilje se mora brati na određen dan. Najpogodniji dan za branje je Ivanjdan koji se slavi 7 jula a narod ovaj praznik naziva sveti Jovan biljober. Petak pre Djurdjevdana Rumuni u istočnoj Srbiji nazivaju VINJERA BUJEDZILOR što u prevodu (9) znači biljni petak. Na taj dan vršio se obred BUJEC. Devojke su pre zore brale bilje koje su kasnije koristile za lečenje. Postoji verovanje da odredjena biljka ima lekovito dejstvo samo na određen dan. Na svetog Iliju naš narod jeo je koprive radi zdravlja. Žene na Krstov dan 27. septembra potapale su u vodu bosiljak i ta voda se davala porodiljama da olakša porođaj. Radi zdravlja ljudi se na Uskrs umivaju vodom u kojoj je bilo jaje, zdravac, kalster i ljutica (9). Kad dete napuni godinu kum ga šiša i u ruku mu stavlja zdravac da bi bilo zdravo celog života. Pored toga verovalo se da lečenje neće biti efikasno ako se prilikom lečenja ne izgovaraju magične reči. Biljarice prilikom lečenja u pomoć pozivaju Boga, Majku Božju. Rumunke u Banatu prilikom lečenja izgovaraju reči NIAŽUTA što znači da pomogne. Neke vrste biljaka bile su glorifikovane u našem narodu. Za dren se verovalo da je najzdraviji na svetu pa odatle i poslovica "zdrav ko dren". On je ekvivalent zdravlju (9).
U prošlosti Srbi su verovali da se vampir može ubiti samo uz pomoć glogovog koca. Srbina od kolevke pa do groba leče i čuvaju biljke. Beli luk je i zaštita za bebu i za porodilju. Kad beba poraste kuvala se biljka uročište i tim čajem se prskalo dete protiv uroka. Protiv čini odrastao čovek se branio tako što je jeo beli luk ili nosio u džepu glogov trn. Na svadbi mladenci i svatovi su se kitili ruzmarinom. Posle venčanja mlada baca bidermajer. Na kraju života čovek se "ispraća" na onaj svet sa cvećem a za pokoj duše jede se žito. Najvažniju ulogu u čovekovom životu biljke su igrale kada je bio bolestan. Čovek se trudio da bilje okrene u svoju korist. Skoro da nema bolesti koja se nije lečila biljem. Svakako da beli luk zauzima najvažniju ulogu u etnomedicini. Uz pomoć belog luka leči se: šuga, visok krvni pritisak, ćelavost, bol kod menstruacije. Njegov miris leči epileptičare, a pomešan s peršunom leči i dezenfikuje rane. Po narodnom verovanju štiti ljude, stoku i kuću od demona. Crni luk se koristi u lečenju modrica i šuljeva. Bosiljak se koristi kod ujeda pauka a list svežeg kupusa stavlja se na opekotine. Protiv opadanja kose koristi se trava onan. Čajem od žalfije ispiraju se desni. Koren koprive leči žuticu a ren grip. Gliste iz organizma su se izbacivale uz pomoć čaja od peršunovog lišća. On se koristi i za potenciju. Lišćem od višnje leči se okobolja a ruzmarinom ušobolja. Šuga se leči listom jorgovana. Sifilis se lečio renom, a triper čajem od peršuna. Jedenjem lubenice ljudi su izbacivali mokraćni kamen. Dečije zauške su lečili tamjanom. (10)
Naš narod se trudio da uz pomoć bilja leči sve bolesti. Srbi veoma cene i vole bilje. To najbolje pokazuje činjenica da se ime biljke javlja i kao lično ime. Tako na primer imamo ime: Ruža, Bosiljka, Jagoda, Višnja, Đurđevka. (9)
Lečenje biljem nije svojstveno samo Srpskom narodu. Ono je zastupljeno i kod susednih naroda. Bunjevci, Mađari, Rumuni takođe su se lečili biljem (1). Na svih pet kontinenata čovek je u biljci tražio i nalazio lek. Savremena medicina bi zaista trebala i morala da prouči i iskoristi znanja narodnih lekara. Takodje i farmaceutska industrija bi imala koristi od znanja narodnih lekara, jer lečenje biljem zaista donosi dobre rezultate.
Literatura
- Džems Frezer, Zlatna Grana, Beograd, 1992.
- Jasna Jojić, Čuda vlaške magije, Beograd 2000.
- Vladimir Ćoravić, Istorija Srpskoga naroda, Beograd 1997
- Đorđe Bošković, Artektura srednjeg veka, Beograd, 1962.
- Dimitrije Bogdanovič, Vojislav J. Durič, Dejan Medakovič, Hilandar, Beograd, 1978.
- Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda, Beograd, 1997.
- Srebrica Kneževič, Prolegomena za zdravstvenu kulturu, članak objavljen u: "Za zdravlje", Zaječar 1989, 1997.
- Jovan Tucakov, Srebrica Kneževič, Žene narodni lekari i apotekari u Vojvodini, članak objavljen u: Zbornik za društvene nauke broj 27, Matica Srpska, Novi Sad 1960.
- Milan T. Vuković, Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, str. 116, 120.
- Vasa Pelagić, Narodni učitelj, Doboj, 1990.
Al kapiram da loše od toga
