Онај ко је уплашен, не мора да значи да је истовремено лоша особа...тако да сам ја спреман да саслушам неку уплашену особу...и ако могу да дам неки савет...а ако неко није у добрим односима самном, највероватније неће ми ни поверити страх, тако да сам сигуран...само мени ближе особе ће ми се поверити, а ако се плаши неко ко није мени близак, ја ту не могу ништа, али највероватније ја не бих ни могао да сазнам да се та особа плаши, тако да не бих ни обратио пажњу, ја у том случају не могу ништа...
Сад, страх може бити тренутан...или ''животни''...или оправдан и неоправдан...али сваком човеку значи када имамо неког да нас саслуша, неког да независно од осећања, ''из трећег лица'' погледа ситуацију због које смо се уплашили, и да нам разумно, помогне...
Многи људи не желе да говоре отворено о својим страховима јер се боје да би их можда неко осудио... тако да са онима који не желе да покажу страх (а види се да их нешто тако ''притиска'' , често страх не може да се сакрије, а доста људи несвесно откривају свој страх јер желе да кажу неком а не знају да ли је то у реду) ја волим да их барем саслушам...почне разговор, и покушам да ''пробијем лед'' тако што наведем неку своју слабост, (наравно за тако нешто треба добро познавати особу, не говори се све сваком), и тад кад наведем ту своју слабост особа ће се ''отворити'', и не волим да уопште помињем дати проблем као ''страх'', не мора, нек буде ''проблем од'' нечега, а страх звучи као слабост, а задње што уплашена особа жели је да се још више осети слабом... многим људима (па и мени) много значи кад имамо неког ко без осуде може да нас саслуша, чудан осећај, али то је тако...једноставно се боље осећам него кад то стоји у мени...страх је притисак на ум, на душу, то нас мучи и изнутра ''једе'', тако да би велика помоћ некој особи била само један разговор.
Савет бих дао једино кад познајем дату ситуацију или сам био у сличној, а ако је страх неоправдан, што се често дешава, покушам да наводим примере, да објашњавам ствари разумно(што мени тешко иде
) и да наведем неке чињенице које и дата особа зна, све како бих ту особу смирио...па другачије се и не може помоћи, сем смирити плашљиву особу...људи доста увеличавају...то и јесте већина страхова...услед затворености идеје у нашем уму, ја често почињем да доносим неке своје закључке, не мислим другачије, само си мисли иду неким путем....и тако долази до страха, овако кад попричам са неким он(она) може уразумити мој ток мисли, може ме смирити и помоћи да барем лакше пребродим те страхове...често ''кад чујем лупу копита помислим на зебру кад оно коњ'' , дакле ми компликујемо ствари и тако све више плашимо сами себе...неком много значи само један разговор да бих му ја то ускратио.
Дакле ја (ако сам близак са том особом) покушам да је саслушам и ако могу дам неки савет или помоћ....