U braku sam vec 12 godina. Vencali smo se mladi, prakticno smo odrasli zajedno u tom braku. Imamo jedan dubok, smiren, meni prelep odnos - uzivamo u vremenu koje provodimo sami, putujemo dosta, ispunjava nas neki osecaj unutrasnjeg mira kada samo zajedno.
Velika vecina nasih prijatelja (svi osim jednog para) imaju makar po jedno dete. Ja sam zelela dete cim smo se vencali, ali smo zaista bili suvise mladi. Kako je vreme prolazilo, i kako sam izbliza gledala tesku stranu roditeljstva, tako mi se to sve manje cinilo kao zivot koji zelim.
U pocetku su nas prijatelji ubedjivali, mi otvoreno pricali o strahu od gubitka slobode i zajednickog vremena. A onda su prestali da pitaju, misleci da posle toliko godina braka sigurno ne mozemo imati dece, pa da nam ne staju na muku.
Sto se vise blizi trenutak do kada bi trebalo doneti tu odluku: dete, da ili ne (zbog godina), to je meni teze da o tome razmisljam, to manje znam sta zaista zelim.
Iz raznih razgovora znam da je ovo tema koja izaziva dosta jakih osecanja - ne bih da se ubedjujemo da li imati dete ili ne je dobra ili losa odluka - zelim da cujem vasa iskustva: kako ste se odlucile za ili protiv materinstva? O cemu ste razmisljale, sta je doprinelo toj odluci, sta sada o tome mislite.
Stvarno bi mi mnogo znacilo da malo o tome popricamo...
Velika vecina nasih prijatelja (svi osim jednog para) imaju makar po jedno dete. Ja sam zelela dete cim smo se vencali, ali smo zaista bili suvise mladi. Kako je vreme prolazilo, i kako sam izbliza gledala tesku stranu roditeljstva, tako mi se to sve manje cinilo kao zivot koji zelim.
U pocetku su nas prijatelji ubedjivali, mi otvoreno pricali o strahu od gubitka slobode i zajednickog vremena. A onda su prestali da pitaju, misleci da posle toliko godina braka sigurno ne mozemo imati dece, pa da nam ne staju na muku.
Sto se vise blizi trenutak do kada bi trebalo doneti tu odluku: dete, da ili ne (zbog godina), to je meni teze da o tome razmisljam, to manje znam sta zaista zelim.
Iz raznih razgovora znam da je ovo tema koja izaziva dosta jakih osecanja - ne bih da se ubedjujemo da li imati dete ili ne je dobra ili losa odluka - zelim da cujem vasa iskustva: kako ste se odlucile za ili protiv materinstva? O cemu ste razmisljale, sta je doprinelo toj odluci, sta sada o tome mislite.
Stvarno bi mi mnogo znacilo da malo o tome popricamo...
a ne da mi se nije kazalo nego mi je sve manje jasno kako se donese takva velika odluka. 
Bas se osecam kao na primer kada sanjam neki ruzan san, priobudim se, i vidim da je to ipak bio samo san. Bukvalno. Strasan mi je taj osecaj, i iskreno zavidim ljudima koji jednostavo kazu, "ok, sad ide dete pa cemo da vidimo kako ce da bude." Jednostavno ne mogu da donesem odluku da ostatak svog zivota prepustim genetskoj lutriji.
Znam kako se osecam kad muz ili ja odemo odvojeno na poslovni put - prolaze mi neke slike ne-daj-boze, i "ziva nisam" dok nismo opet zajedno i da znam da sta god da nam se desi, makar ce nam se desiti u isto vreme...
Uvek kad se neko ovako pita, moj odgovor bi mu bio: Ipak nemoj-nije to za tebe...
ili bolje 
Па онда ипак ставимо на вагу све те муке и оно шта добијамо ако завршиш факс, па ако нам је заиста стало - ипак упишемо факс иако смо свесни која нас мука чека! 
Јер је оно што добијамо много боље од онога што губимо...
