- Poruka
- 388.205
U srednjovekovnoj Srbiji jelo se skoro sve isto što i mi danas jedemo, a ponajviše je bio zastupljen hleb, što je takođe i danas slučaj.
Meso se jelo uglavnom na dvorovima i najpre je davano muškarcima.
Glavni mit koji se vezuje za srednjovekovnu Srbiju je upotreba zlatne viljuške na dvoru. To i jeste samo mit.
Na srpskim dvorovima tokom srednjeg veka jelo se iz drvenih posuda, kao što je jeo i običan narod. Svako ko je odlazio kod nekoga na gozbu nosio je svoj nož, koji se smatrao ličnim predmetom. Viljuška s 2 kraka služila je da se komad mesa prenese u tanjir, a jelo se prstima. Kašika ulazi u upotrebu tek tokom 14. veka, a do tog perioda jelo se direktno iz zdele. Što se tiče dokaza o zlatnom i srebrnom posuđu, oni potiču tek iz 15. veka pred pad srpske despotovine. Mit o tome da se na srpskom dvoru jelo zlatnim escajgom potiče iz 19. veka.
Postoji podatak da je u Jasinoj pekari (14. i 15. vek) na Novom Brdu osim hleba pravljen i dvopek, namenjen putnicima, kao i pita sa sirom.
Zanimljivo je i da, prema Zakonu o rudarima (1412) iz doba despota Stefana Lazarevića, rudari ne moraju da plate loš hleb.
Takođe,bila je zabranjena prodaja ovčijeg loja. Iskorenjen iz ishrane, služio je za pravljenje sveća.
Vino je uglavnom stizalo iz izvoza i strogo je kontrolisan kvalitet. Iz 15. veka ostao je sačuvan recept za pravljenje piva, pa su i rudari, možda i sam despot Stefan, uživali u aromi hmelja.
Pošto je krava mnogo kasnije stigla na ove prostore, jeli su se koziji i ovčiji sir. Zbog svoje vrednosti korišćeni su i kao sredstvo plaćanja.
Salatu su često odmenjivale bela repa i gljive, čijim autohotonim vrstama obiluje čitav Balkan.
Slatkiši su najčešće stizali iz inostranstva. Nemanjići naručuju urme, bademe, gorke pomorandže, a glava šećera je bila najbolji poklon ili mito za vlastodržce. Krstaši su imali svojevrstan slatkiš, sastavljen od žitarica, meda, šećera, cimeta i oraščića koji je bio i kalorijski bogat, sa rokom trajanja
od čak šest meseci.
Glavne odlike srednjovekovne ishrane u Srbiji pre svega velika upotreba hleba, zatim raznih žitarica i određene količine mesa.
Jelo se isto voće kao i danas - jabuke, kruške, šljive, trešnje.
Gradski model organizovanja prostora nastaje tokom 13. i 14. veka. Kuhinja je tu posebna prostorija u okviru kuće ili je pridodata uz nju. Imala je ognjište, kao i sto, stolice ili klupe, posuđe i pribor za jelo. Pojedina, imućnija gospoda su pored ovakve prostorije imala i trpezariju sa svim potrebnim inventarom.
Vladarski model organizovanja bio je dosta složeniji. Kuhinja, pekare i ostave bile su smeštene u dvorištu, van dvora. U samom dvoru, obično u velikoj sali, bila je smeštena trpezarija sa velikim stolom, koji je bio zastrt stolnjakom, sa stolicama okolo, različitim vrstama posuda, priborom za jelo i detaljima koje podrazumeva i današnja trpezarija - slanicima, čačkalicama i salvetama
Kuvalo se uglavnom u posuđu izrađenom od gline, jednostavnim, bez dekoracije, dok je ono u kojem se služila i iznosila hrana i držala tečnost na trpezi, osim što je bilo funkcionalno bilo i lepo ukrašeno.
Jela koja potiču iz srednjeg veka, a mi ih i danas pripremamo, pre svega je hleb, koji je pravljen najčešće od pšenice, ali i od ječma, prosa, raži, ovsa. Zatim razne kaše pre svega ovsena i kaša od prosa, koju su pravili sa mlekom, razne vrste pita s mesom i sirom od rastegnutog testa. Torta od sira poznata je poslastica koja se i danas pravi u raznim krajevima Srbije i na primorju. Tu su i pršuta i kobasice od svinjskog mesa.
Recepti sa srpskog dvora
Šljive punjene kozijim sirom u slanini
Ima podataka da je ovo jelo bilo u upotrebi u Srbiji 1393. godine.
Suve šljive se potope u vodu da omekšaju, izvade se, ocede i osuše. Kada im se odstrane koštice, na njihovo mesto stave se orasi u komadima i kozji sir. Sve se obmota tanjim šnitama slanine i peče na žaru. Jelo se obično služilo na komadićima pšeničnog ili ražanog, zapečenog hleba.
Piletina u medu
Ovo jelo datira iz XII veka, a poznato je da se služilo na dvoru od vremena Stefana Prvovenčanog.
Pileće grudi se blago usole i dobro istrljaju medom. Ovakvo meso se ostavi da odstoji dva sata, pa se uvalja u pšenično brašno i prži na masti dok ne dobije zlatnu boju. U posudu u kojoj se meso pržilo sipa se belo vino, beli luk i malo majčine dušice, pa se tim sosom preliva meso i tako služi.
Biftek sa belim lukom
Ovaj recept datira sa kraja XIII veka.
Iseckati srednje komade junećeg bifteka u potopiti u rasol od kupusa da odstoje jedan dan. Onda se izvade, prosuše se i istrljaju belim lukom i maslinovim uljem. Tako pripremljeno meso se peče na žaru. Gotovo meso se preliva sosom od crnog vina, meda, pečuraka i kupina koji se pšeničnim brašnom povezuje do srednje gustine.
Meso se jelo uglavnom na dvorovima i najpre je davano muškarcima.
Glavni mit koji se vezuje za srednjovekovnu Srbiju je upotreba zlatne viljuške na dvoru. To i jeste samo mit.
Na srpskim dvorovima tokom srednjeg veka jelo se iz drvenih posuda, kao što je jeo i običan narod. Svako ko je odlazio kod nekoga na gozbu nosio je svoj nož, koji se smatrao ličnim predmetom. Viljuška s 2 kraka služila je da se komad mesa prenese u tanjir, a jelo se prstima. Kašika ulazi u upotrebu tek tokom 14. veka, a do tog perioda jelo se direktno iz zdele. Što se tiče dokaza o zlatnom i srebrnom posuđu, oni potiču tek iz 15. veka pred pad srpske despotovine. Mit o tome da se na srpskom dvoru jelo zlatnim escajgom potiče iz 19. veka.
Postoji podatak da je u Jasinoj pekari (14. i 15. vek) na Novom Brdu osim hleba pravljen i dvopek, namenjen putnicima, kao i pita sa sirom.
Zanimljivo je i da, prema Zakonu o rudarima (1412) iz doba despota Stefana Lazarevića, rudari ne moraju da plate loš hleb.
Takođe,bila je zabranjena prodaja ovčijeg loja. Iskorenjen iz ishrane, služio je za pravljenje sveća.
Vino je uglavnom stizalo iz izvoza i strogo je kontrolisan kvalitet. Iz 15. veka ostao je sačuvan recept za pravljenje piva, pa su i rudari, možda i sam despot Stefan, uživali u aromi hmelja.
Pošto je krava mnogo kasnije stigla na ove prostore, jeli su se koziji i ovčiji sir. Zbog svoje vrednosti korišćeni su i kao sredstvo plaćanja.
Salatu su često odmenjivale bela repa i gljive, čijim autohotonim vrstama obiluje čitav Balkan.
Slatkiši su najčešće stizali iz inostranstva. Nemanjići naručuju urme, bademe, gorke pomorandže, a glava šećera je bila najbolji poklon ili mito za vlastodržce. Krstaši su imali svojevrstan slatkiš, sastavljen od žitarica, meda, šećera, cimeta i oraščića koji je bio i kalorijski bogat, sa rokom trajanja
od čak šest meseci.
Glavne odlike srednjovekovne ishrane u Srbiji pre svega velika upotreba hleba, zatim raznih žitarica i određene količine mesa.
Jelo se isto voće kao i danas - jabuke, kruške, šljive, trešnje.
Gradski model organizovanja prostora nastaje tokom 13. i 14. veka. Kuhinja je tu posebna prostorija u okviru kuće ili je pridodata uz nju. Imala je ognjište, kao i sto, stolice ili klupe, posuđe i pribor za jelo. Pojedina, imućnija gospoda su pored ovakve prostorije imala i trpezariju sa svim potrebnim inventarom.
Vladarski model organizovanja bio je dosta složeniji. Kuhinja, pekare i ostave bile su smeštene u dvorištu, van dvora. U samom dvoru, obično u velikoj sali, bila je smeštena trpezarija sa velikim stolom, koji je bio zastrt stolnjakom, sa stolicama okolo, različitim vrstama posuda, priborom za jelo i detaljima koje podrazumeva i današnja trpezarija - slanicima, čačkalicama i salvetama
Kuvalo se uglavnom u posuđu izrađenom od gline, jednostavnim, bez dekoracije, dok je ono u kojem se služila i iznosila hrana i držala tečnost na trpezi, osim što je bilo funkcionalno bilo i lepo ukrašeno.
Jela koja potiču iz srednjeg veka, a mi ih i danas pripremamo, pre svega je hleb, koji je pravljen najčešće od pšenice, ali i od ječma, prosa, raži, ovsa. Zatim razne kaše pre svega ovsena i kaša od prosa, koju su pravili sa mlekom, razne vrste pita s mesom i sirom od rastegnutog testa. Torta od sira poznata je poslastica koja se i danas pravi u raznim krajevima Srbije i na primorju. Tu su i pršuta i kobasice od svinjskog mesa.
Recepti sa srpskog dvora
Šljive punjene kozijim sirom u slanini
Ima podataka da je ovo jelo bilo u upotrebi u Srbiji 1393. godine.
Suve šljive se potope u vodu da omekšaju, izvade se, ocede i osuše. Kada im se odstrane koštice, na njihovo mesto stave se orasi u komadima i kozji sir. Sve se obmota tanjim šnitama slanine i peče na žaru. Jelo se obično služilo na komadićima pšeničnog ili ražanog, zapečenog hleba.
Piletina u medu
Ovo jelo datira iz XII veka, a poznato je da se služilo na dvoru od vremena Stefana Prvovenčanog.
Pileće grudi se blago usole i dobro istrljaju medom. Ovakvo meso se ostavi da odstoji dva sata, pa se uvalja u pšenično brašno i prži na masti dok ne dobije zlatnu boju. U posudu u kojoj se meso pržilo sipa se belo vino, beli luk i malo majčine dušice, pa se tim sosom preliva meso i tako služi.
Biftek sa belim lukom
Ovaj recept datira sa kraja XIII veka.
Iseckati srednje komade junećeg bifteka u potopiti u rasol od kupusa da odstoje jedan dan. Onda se izvade, prosuše se i istrljaju belim lukom i maslinovim uljem. Tako pripremljeno meso se peče na žaru. Gotovo meso se preliva sosom od crnog vina, meda, pečuraka i kupina koji se pšeničnim brašnom povezuje do srednje gustine.
