Моја искуства у превазилажењу страхова говоре да је страх увек последица мисли којом се бавимо. Наше мисли са собом доносе осећања. Неке мисли доносе лепа осећања, неке ружна, а има и мисли са уравнотеженим осећањима; то су уједно и најлепше мисли. Мисли испуњене љубављу су мисли са уравнотеженим осећањима, па нам се може чинити да неког и не волимо, а да смо у ствари пуни љубави према њему. Пријатељска осећања су тако пуна љубави а опет чини се као да ништа не осећамо према правом пријатељу. Рецимо, заљубљеност је осећање које личи на љубав, и врло је снажно, тако да можемо направити разлику између праве љубави и оне лажне баш по томе што је праву љубав тешко осетити.
Да се вратимо на страх. Пошто смо ми бог нашим мислима, као што је Господ Бог нама, то ми треба да будемо господари нашим мислима а не да допустимо да мисли господаре нама. Како мисли господаре нама? Па преко осећања. Оно што човек воли то и ради. А страхови потичу из потребе да заштитимо неку своју љубав. Дакле опет је љубав покретач. Ако знамо да је наша воља, над вољом наших мисли, и да можемо да изаберемо коју ћемо мисао да мислимо, а коју не, онда ћемо лако доћи до тога како де се страх превазиђе. Ако мислимо о нечем лепом, као о цвећу рецимо, тешко нам се може десити да будемо уплашени. Јер лепе мисли са собом не доносе лоша осећања. Не постоји страх који се не може превазићи контролом својих мисли. А осећања се могу користити као маркери за мисли, па чим осетимо да смо узбуђени ми можемо да прекинемо са мишљу која нас узбуђује и да нађемо неку другу лепу ако је имамо у себи! Недостатак поверења у Господа Бога или недостатак вере уопште, може да буде велики произвођач страхова. Јер верник, у питањима животне подршке у смислу обезбеђивања животних средстава, налази ослонац у вери да ће се Господ Бог постарати за то и он сам не мора да брине о томе. Док човек који не верује у Бога, мора сам да се стара о својој добробити и средствима за живот. Што опет зна да буде непрестани извор страхова, брига, гнева љутње и свих осталих лоших осећања. Затим неверник када стекне одређена материјална добра, мора да брине да му неко то не украде, да му време не оштети добра. Па му је потребно још новца да осигура добра која је стеко. Значи још брига и страхова. Верник се не брине ни у погледу смрти јер живот је вечан, а и после смрти нада се награди која је обећана вернима, док је смрт извор страхова невернима. Верник у вери открива да су лоша осећања извор свих болести и незгода у животу па се труди да се увек лепо осећа избегавајући страхове као извор лоших осећања која воде у болест.
Добра ствар је да ми не можемо посветити своју пажњу двема мислима, тако да у нашем фокусу, у нашем срцу може да буде само једна мисао. Знајући то ми можемо дубоком концентрацијом на нешто лепо одагнати сваки страх. Ја кад приметим неку врсту страха, љутње, беса...Грешне мисли одгоним тако што дубоко сконцентрисан понављам молитву: Господе Исусе Христе помилуј ме грешног. И шта се догађа; само приметим да се фокус моје пажње мења, од унутра; од забринутих,брижних....мисли. Ка споља на свет у коме живим; почнем да примећујем детаље који ме окружују и зле мисли нестају, страхови одлазе. Људи мисле да су страхови стварни и да је нормално а се човек чува; али није тако. Наш интелект покушава да нас заштити покушавајући да предвиди будућност. Наша лоша искуства му служе као слике могућих догађаја. Покушавајући да на застити од могућих лоших исхода наш интелект од нашег живота прави пакао чинећи да стално живимо у страху и бригама. Истина је да је мала вероватноћа да ће се поновити две исте ситуације и да се ми узалуд плашимо. Храброст нам служи да искорачимо у сусрет страху и проверимо шта ће се десити. А десиће се да ћемо увидети да смо се узалуд плашили.
Да се вратимо на страх. Пошто смо ми бог нашим мислима, као што је Господ Бог нама, то ми треба да будемо господари нашим мислима а не да допустимо да мисли господаре нама. Како мисли господаре нама? Па преко осећања. Оно што човек воли то и ради. А страхови потичу из потребе да заштитимо неку своју љубав. Дакле опет је љубав покретач. Ако знамо да је наша воља, над вољом наших мисли, и да можемо да изаберемо коју ћемо мисао да мислимо, а коју не, онда ћемо лако доћи до тога како де се страх превазиђе. Ако мислимо о нечем лепом, као о цвећу рецимо, тешко нам се може десити да будемо уплашени. Јер лепе мисли са собом не доносе лоша осећања. Не постоји страх који се не може превазићи контролом својих мисли. А осећања се могу користити као маркери за мисли, па чим осетимо да смо узбуђени ми можемо да прекинемо са мишљу која нас узбуђује и да нађемо неку другу лепу ако је имамо у себи! Недостатак поверења у Господа Бога или недостатак вере уопште, може да буде велики произвођач страхова. Јер верник, у питањима животне подршке у смислу обезбеђивања животних средстава, налази ослонац у вери да ће се Господ Бог постарати за то и он сам не мора да брине о томе. Док човек који не верује у Бога, мора сам да се стара о својој добробити и средствима за живот. Што опет зна да буде непрестани извор страхова, брига, гнева љутње и свих осталих лоших осећања. Затим неверник када стекне одређена материјална добра, мора да брине да му неко то не украде, да му време не оштети добра. Па му је потребно још новца да осигура добра која је стеко. Значи још брига и страхова. Верник се не брине ни у погледу смрти јер живот је вечан, а и после смрти нада се награди која је обећана вернима, док је смрт извор страхова невернима. Верник у вери открива да су лоша осећања извор свих болести и незгода у животу па се труди да се увек лепо осећа избегавајући страхове као извор лоших осећања која воде у болест.
Добра ствар је да ми не можемо посветити своју пажњу двема мислима, тако да у нашем фокусу, у нашем срцу може да буде само једна мисао. Знајући то ми можемо дубоком концентрацијом на нешто лепо одагнати сваки страх. Ја кад приметим неку врсту страха, љутње, беса...Грешне мисли одгоним тако што дубоко сконцентрисан понављам молитву: Господе Исусе Христе помилуј ме грешног. И шта се догађа; само приметим да се фокус моје пажње мења, од унутра; од забринутих,брижних....мисли. Ка споља на свет у коме живим; почнем да примећујем детаље који ме окружују и зле мисли нестају, страхови одлазе. Људи мисле да су страхови стварни и да је нормално а се човек чува; али није тако. Наш интелект покушава да нас заштити покушавајући да предвиди будућност. Наша лоша искуства му служе као слике могућих догађаја. Покушавајући да на застити од могућих лоших исхода наш интелект од нашег живота прави пакао чинећи да стално живимо у страху и бригама. Истина је да је мала вероватноћа да ће се поновити две исте ситуације и да се ми узалуд плашимо. Храброст нам служи да искорачимо у сусрет страху и проверимо шта ће се десити. А десиће се да ћемо увидети да смо се узалуд плашили.
