На коју историју мислиш? Има их више.
Ако мислиш на историју која се учи у основној и средњој школи, коју, дакле, учи 90% популације, онда је то пропагандистичка историја написана под утицајем политике.
Они који уче историју на факултету, уче историју која је мало слободнија од политике, а само они који иду на последипломске студије и могу да истражују имају шансу да допру до правих историјских истина.
Поставља се питање какав однос према историји, коју смо учили, треба да имамо ми обични смртници којима историја није професија. Заиста има превише података, чак и контрадикторних, много шупљина које се попуњавају разним теоријама и т. д.
Ту треба применити општу методологију коју користи наука.
За разлику од природних наука историја се не доказује формулама нити лабораторијским експериментима. Она се ослања на историјске изворе. Међутим, шта је 100% поуздан историјски извор? То не може бити неки стари спис који је написао, опет човек са својим предрасудама и субјективним виђењем. Такав историјски извор може да буде само смерница за историјска истраживања. При томе, не кажем да такав извор не може да буде тачан, али да би у то били уверени, мора се много тога знати о писцу извора, околностима под којима је то писао и т. д. што није једноставан посао.
Насупрот томе многе друге науке су напредовале последњих деценија и дају обиље резултата које може да користи историја. Проблем је у томе што ти резултати долазе уназад пар деценија, и што они сугеришу ревизију неких делова историје. На то историчари који служе политици (а њих је највише) нису спремни и настоје да бране историју написану пре више од једног века.
Крупни политички догађаји и процеси се увек одвијају уз снажно ослањање на историју. Ако историја није у складу са политичким тежњама, онда треба мењати историју. Најбољи пример је стварање нових нација и њихових националних индентитета. Ако је процес стварања нових нација циљ глобалне политике, онда се и у земљама које су носиоци глобализма прихвата таква историја. Ови историјски фалсификати имају за циљ отимање територија, језика, културног, духовног и сваколиког националног блага.
То је оно што се сада догађа, и чему смо сведоци.
Али садашња писана историја је највећим делом настала у време буђења германске националне свести и стварања Немачке под вођством Бизмарак пруског челног политичара. Треба добро познавати то време, идеје које су се тада зачеле (а једна од њих је аријевски над човек, право првенства Германа у Европи и т. д.) су створиле услове и за каснији нацизам. Германски историчари су пратили те идеје и стварали ослонац за такве идеје у историји коју су писали, и под чијим је утицајем писана и у другим земљама.
Таква историја губи сваку везу са науком. Зато је губљење времена, покушавајући да се размрси тако писана историја, која се учи скоро 150 година.
Прави приступ је да се сагледају глобално историјски токови на основу најновијих научних доказа. Тако се утврде темељне тачке непорециве историјске истине, а онда око њих трагати за детаљима историјских процеса. При томе треба користити сва достигнућа разних наука која су од користи за историју.
Ово зато што сама историја није наука која долази до доказа (не рачунам копања по разним библиотекама) већ пише историју на основу пронађених извора. При томе, сами историчари одређују које су то помоћне науке историје. Каква глупост, археологија је помоћна наука историја, а она је у самој суштини историје. Тако да историчари још увек не сматрају генетику као помоћну науку и игноришу резултате генетских истраживања. При томе, неки резултати те науке су толико убедљиви, да се историчари домишљају да изиграју те резултате и очувају оно што до сада здушно бране.
Нажалост данашња писана историја обилује ниподаштавањем неких народа и култура што се граничи са расизмом, па тако престаје да буде наука.
Поздрав.
