Odrastao sam u porodici gde smo svi ziveli tu zajedno. Sestra, najstarija, je rano otisla na studije u inostranstvo (i ostala tamo) pa mi je ona uvek najvise nedostajala.
Ali vremenom se naviknes.
Srecom, sad smo bar u istoj drzavi (doduse 6h voznje udaljeni), pa je nekako osecaj da je uvek tu negde, blizu.
Kada sam se ja osamostalio i otisao od kuce, nisam nikada osecao da mi nedostaju roditelji. Valjda zato i sto sam ih cesto obilazio, nismo nikad bili dalje od 2h voznje. Pravo nedostajanje je krenulo tek kada su preminuli.
Sto se tice moje, sadasnje porodice, pre dolaska deteta radio sam na 2 kontinenta: Evropa i Novi Zeland, i bio sam bas cesto po 1 do 3 meseca odvojen od zene.
I sta znam, bilo je okej, nije padalo nesto mnogo tesko. Tad sam enormno mnogo radio pa nisam ni stizao da me uhvati neko preterano nedostajanje.
Cim smo dobili dete, batalio sam to i od tada nema vise razdvajanja (sem na par dana).
Sad, kad dete poraste - videcemo, pretpostavljam da cu znati kako su se osecali moji roditelji i kako se oseca svaki normalan roditelj kada deca odu svojim putem.
