Kako podnosite razdvojenost?

Kako podnosite razdvojenost od porodice?
Nedelju dana, više nedelja, meseci?
Da li vam prija ili vas hvata nedostajanje?

Ja sam bila veoma slaba na to. Čak i kao dete. Sada sam se navikla, a i prilike su drugačije.
Dok sam bio mladji imao sam neko odrastanje,gde sam morao brzo da se osamostalim.Kada su se kcerke poudavale,bilo je malo nezgodno,ali se polako privikavas.Moras ziveti svoj zivot.
 
Moja porodica zivi na dva razlicita kontinenta i u 3 razlicite drzave. Sin je otisao pre 4 godine, 2500km od nas, doduse u susednu drzavu, a pre 2 godine cerka je otisla na drugi kontinent. Doduse i ja sam otisao od mojih roditelja pre 34 godine, kad razmislim, a vec ukupno 22 godine ne zivim na istom kontinentu sa njima.

Baba mi po majci je imala rodjenog brata koji je 30-tih godina proslog veka otisao za Australiju kao 19-to godsnjak, dopisivali su se 6-7 godina dok nije poceo II sv.rat a onda pisma nisu stizala zbog okupacije, tako je verovala moja baba, no tisina se nastavila sledecih 40 godina, sve do njene smrti. Nikada vise nije dobila bilo kakvu vest o njemu, moja majka i njen brat su pokusavali preko SFRJ ambasade i Crvenog krsta da doznaju nesto o njemu ali bez ikakvog efekta.
E to je tuga, imao si nekoga, otisao je negde nekada ali nista ne znas o njemu, da li je ziv, da li ima porodicu... a danas babe i dede od 90 godina upoznaju praunuke preko vibera.
 
Odrastao sam u porodici gde smo svi ziveli tu zajedno. Sestra, najstarija, je rano otisla na studije u inostranstvo (i ostala tamo) pa mi je ona uvek najvise nedostajala.
Ali vremenom se naviknes.
Srecom, sad smo bar u istoj drzavi (doduse 6h voznje udaljeni), pa je nekako osecaj da je uvek tu negde, blizu.

Kada sam se ja osamostalio i otisao od kuce, nisam nikada osecao da mi nedostaju roditelji. Valjda zato i sto sam ih cesto obilazio, nismo nikad bili dalje od 2h voznje. Pravo nedostajanje je krenulo tek kada su preminuli.

Sto se tice moje, sadasnje porodice, pre dolaska deteta radio sam na 2 kontinenta: Evropa i Novi Zeland, i bio sam bas cesto po 1 do 3 meseca odvojen od zene.
I sta znam, bilo je okej, nije padalo nesto mnogo tesko. Tad sam enormno mnogo radio pa nisam ni stizao da me uhvati neko preterano nedostajanje.
Cim smo dobili dete, batalio sam to i od tada nema vise razdvajanja (sem na par dana).

Sad, kad dete poraste - videcemo, pretpostavljam da cu znati kako su se osecali moji roditelji i kako se oseca svaki normalan roditelj kada deca odu svojim putem.
 
U početku je bilo teško, posebno prvi put.
Svaki dan zvala mamu po dva tri puta, a i ćerka nas.
Sad kad ode negde na više dana čujemo se taj dan kad stigne i kad treba da se vrati.
Prvi put kad je bilo svaki čas sam joj ulazila u sobu i bilo mi neobično, do juče stalno samnom sad odjednom nema je.
Sad kad ode, navikla sam na tišinu, i dalje ume da nedostaje, al znam da kad se vrati da će biti puna utisaka i jedva čekam taj dan.
 

Back
Top