- Poruka
- 4.126
Драгомир Анђелковић: Ове 2024. поново се суочавамо са предлогом антисрпске сребреничке резолуције. Русија нас, упркос свему, подржава. Али у вези са том у поређењу са претходном резолуцијом постоји неколико разлика. Мала је да је Немачка њен подносилац уместо Велике Британије. Велика је да се ради о категорички другачијој резолуцији. Садашња је упућена не СБ УН, већ Генералној скупштини те кровне међународне организације. А то није разлика по принципу из народне изреке „није шија него врат“. Драстично је другачија ситуација. ГС УН за разлику од СБ УН не усваја обавезујуће резолуције! Оно што на тај начин бива одлучено има моралну тежину и на тим основама представља препоруку за чланице Уједињених нација, али ништа више од тога. Нико није дужан да поступа у складу са резолуцијама ГС. Ни они на које се односе, нити остатак света. Ниједна сила нема право да их присиљава да раде противно својој вољи. Мала ли је то разлика? Она се код нас углавном игнорише да би Вучић перверзно био представљан као нови кнез Лазар.
Режим завршава издају Косова. Својим начелним прихватањем Француско-немачког плана о фактичком признању наше сепаратистичке покрајине – који у члану 4. садржи израз српског непротивљење њеном уласку у све међународне организације – Вучић је противуставно отворио Приштини врата Савета Европе. Сада позерски бесни због тога што ће она бити примљена у СЕ, да би онај део нашег народа који се налази још у стању пропагандне хипнозе, одржао у уверењу да се он који издаје Косово, као, бори за његову одбрану. Али и сам зна колико је то порозна лаж, и у страху је да велики део грађана не почне да се буди из кошмарног сна. Зато му је потребно додатно, велико, преусмеравање пажње. Као „кец на једанаест“ дошао му је предлог нове сребреничке резолуције.
Добио је прилике да се, налик глумци из неког јефтиног срцепарајућег филма, лавовски бори за „драго му“ Српство. Ако успе, добро је. Ако се то не деси, штета неће бити ни приближно онаква каква је могла да буде 2015. Ту смо поново код Русије и Путина. Њима се сада Вучиће не обраћа. Не позива Москву да нам помогне. Не куне се у руско-српске односе. Таман посла. Као да се реинкарнирао Ј. Б. Тито са својом несврстаном комбинаториком. Алек без Косова једино се узда у земље Азије, Африке и Јужне Америке. Са њиховим представницима се састаје. На њих апелује. Позива се на „вековна“ пријатељства њихових народа (за које неретко нисмо ни чули) са Србима. Русија за њега више није „ин“.
Чињеница је да у ГС она не може да нам помогне као у СБ. У њој не постоји право вета. Али далеко је од тога да она тамо, чак и у контексту украјинских дешавања, нема тежину. Има. Она је довољно респектабилна да се и Русија нађе бар у неком од Вучићевих пригодних „пакета“ јавних позива да се Србији да подршка у одбацивању антисрпске резолуције и пратећих захваљивања због спремности на то. На страну раније толико исказивано поштовање према Москви. Одједном, испада да је она небитна. Нема ни „Р“ од Русије, ни „П“ од Путина. Појела их је нека волшебна маца. Зашто Вучић тако поступа?
Ствари су јасне. Када одради до краја Косово (а на жалост на корак је од тога), долази на ред и дистанцирање од Русије. Планирано је да кренемо ка НАТО, а то је пут у супротном правцу од Москве. Припрема за то је „заборављање“ ранијих заслуга Русије, односно стално истицање негативне улоге коју је Јељцин имао у вези са нама крајем прошлог века или било чега друго лошег из наше заједничке прошлости. Таман посла у таквим околностима да се нагласи подршка коју Москва данас може да нам пружи, и шта је реално да нам сутра буде.
Да може Вучић би је исекао са карти света које се налазе у учионицама наших школа или у другим институцијама. Како би Срби што мање о њој мислили, те би се лакше препустили евроатлантској судбини. Додуше, не зато што је Вучић баш неки НАТО фан. Није. Само је саможив. Када да Косово, зна да мора да нађе неке нове монете за поткусуривање, којима би плаћао свој аутократски останак на власти. У врећи из које ће да их вади како би плаћао данак, налазе се оне са натписом „Република Српска“, „Русија“ и „НАТО“. По потреби убациће у игру и нешто друго (нпр. још интензивније наметање ЛГБТ идеологије). Наравно, ако му то све дозволимо.
Желим да верујем да нећемо. Ако одради своје, мало тога ће српског остати. Исто важи и за руске интересе у Србији па и Балкану у целини. Ваљда то све више Срба, али и доносиоца одлука у Русији, схвата, па ће вишеслојан отпор ономе што ради – укључујући и из Пекинга који, надам се, такође увиђа да ће после неког времена доћи на ред – ускоро постати реалност а не пука жеља. Наравно, на асиметричан начин. На нама је да то радимо јавно, енергично се противећи опскурно-квислиншком режиму, а на поменутим силама је да то чине на други, геополитички перфидан начин. Нема се више куд.
https://srbin.info/pocetna/aktuelno/lov-na-rusiju-u-srebrenickim-sumama/Вероватно и Вучић помишља да може да се догоди све то, тј. првенствено да се Русија активира пре него што обави НАТО задатак, чиме би српски народни отпор добио сасвим нову димензију. И да се у све укључе и друге заинтересоване силе за то да српску јабуку не убаци у евроатлантску корпу. Зато, иако ће он све даље и даље ићи путем којим је повео Србију, лукаво ће бити спреман и за другу причу, ако види да му садашња постаје опасна. Свеједно му је какву политику ће водити и на кога ће ослањати, само му је битно да влада. Ради једно, а спрема изговор за ситуацију ако види да најмрачнија комбинација не може да прође.
Човек је изнео чињенице. Вучић је био у Сребреници и одао почаст онима који су клали Србе по Српским селима око Сребренице, па сад глуми хероја да се бори за Српски народ о резолуцији за Сребреницу док издаје Косово. Шта мислите о Вучићевом фолирању да се бори за Српски народ и издају Косова?