Kako je zastrašujuća muzika iz filma „Psiho“ zauvek promenila film

[Nina]

Jezivi horor Alfreda Hičkoka, koji ovog meseca puni 65 godina, možda ne bi postao poznat kao klasik svih vremena bez ključnog dodatka – uznemirujuće muzike Bernarda Hermana.Vrišteće viole koje zvuče kao da izlaze iz klanice. Udarne bas note, koje polako smanjuju brzinu i kao da imitiraju otkucaje srca žrtve. Ako izuzmemo muziku kompozitora Bernarda Hermana za film Psiho reditelja Alfreda Hičkoka, koji ovog meseca puni 65 godina, može se reći da ovaj horor film iz 1960. godine ne bi imao isti uticaj na živce gledalaca.

Posebno je ključna oštra muzika koja prati scenu kada je plavuša Merion Krejn (Dženet Li), nedugo nakon što se prijavila u motel, napadnuta iza zavese za tuširanje i ubijena. Kasnije se ispostavlja da je ubica vlasnik motela, Norman Bejts (Entoni Perkins), obučen kao njegova mrtva majka.

 

[Nina]

 

[Nina]

Projekat je od samog početka delovao loše organizovan, jer su rukovodioci Paramaunta (koji su producirali prethodnih pet Hičkokovih filmova) pokazali malo interesovanja, nisu mu dozvolili da ga snima na njihovom placu i samo su ga distribuirali umesto da ga sami produciraju. Ali uprkos oskudnom budžetu, Hičkok je dokazao da svi greše, i za to je delimično mogao da zahvali Hermanu i njegovom talentu za stvaranje kompozicija koje su scene podizale na nove visine.

Psiho svakako nije bio loš film pre nego što je za njega napisana muzika, ali mu je nedostajala napetost
Herman je potom dao filmu preko potreban podsticaj napisavši muziku za orkestar od 50 gudačkih instrumenata, što je označilo „povratak čistoj ledenoj vodi“, kako je kompozitor to opisao za časopis „Sight and Sound“.

U slučaju najpoznatije scene, ovo je rezultiralo horom psihološki uznemirujućih, visokih vriskova zbog kojih prestravljena publika više nije videla tuš kao bezbedan prostor.