- Poruka
- 237.284
Ako neko slučajno ne zna general Pinoče je bio čileanski diktator koji je na vlast došao pučem 1973. Vladao je do 1990. godine. Njegov režim je bio daleko brutalniji i krvaviji od Vučićevog jer se broj ubijenih i nestalih merio hiljadama, a zatvorenika zbog političkih razloga je bilo još mnogo više.
Kako je srušen?
Godine 1988. u Čileu je održan plebiscit (referendum) na kojem je narod odgovarao na pitanje:
"Da li general Augusto Pinoče treba da ostane predsednik Čilea još osam godina?"
- Ako si za Pinočea, glasaš "DA''
- Ako si protiv Pinočea i želiš kraj diktature, glasaš ''NE''
55% je glasalo "NE"
U kampanji opozicija nije forsirala "glasajte protiv Pinočea jer je loš", niti se fokusirala na zločine režima (što je narod već znao i osećao na svojoj koži), već su kampanju bazirali na pozitivnoj, inspirativnoj viziji normalnog života, slobode, radosti i nade. Njihova ključna poruka bila je "Chile, la alegría ya viene" (u prevodu: "Čile, radost dolazi" ili "Sreća dolazi u Čile").
Opozicija je osmislila i emitovala poruke nade, ne mržnje: Umesto da stalno prikazuju patnje, mučenja i zločine režima (što bi moglo izazvati apatiju ili strah), opozicija je kampanjom "NO" pokušala da ljudima pokaže šta znači živeti normalno, slobodno, srećno, bez straha. Reklame su bile šarene, sa muzikom, pesmom, decom, porodicama, radnim ljudima, plesom... (uporedite ovo sa porukama "Kosovo je Srbija", "smrt Izraelui", "neće on pasti bez krvi").
Motivacija kroz identifikaciju - ljudi su se u reklamama prepoznavali kao "obični Čileanci" kojima je dosta straha, nasilja i cenzure, ali koji žele da žive kao sav normalan svet – da rade, vaspitavaju decu, raduju se budućnosti. (Setite se jedne naše uspešne kampanje DOS-a iz 1996 "da živimo kao sav normalan svet", "sipaš (gorivo) i ne misliš" a onda se setite prozivanja krezubih, nepismenih itd)
Optimizam: Kampanja je svesno izbegavala defetizam ili žrtvenički narativ. Nisu slali poruku "jadni mi, koliko smo pretrpeli", već "glasaj NE, i sreća, mir i normalnost će se vratiti" (uporedite ovo sa porukama "tuku nas", "batinaši" "kradu izbore").
Jasna nada: Refrain spota i slogani su non-stop ponavljali – "Radost dolazi", "No fear", "No más" (Dosta više). (uporedite sa šarenilom poruka od "ruke su vam krvave", preko totalno besmislenih na nivou lošeg humora: "pumpaj", "dinstaj")
Sve je to imalo efekta jer ljudi nisu više želeli da slušaju o strahu – oni su želeli razlog da izađu i suprotstave se, a taj razlog je bila vizija drugačije budućnosti (uporedite sa "ruke su vam krvave" ' jesu ali to nije ključno, "hapse, tuku, čuvajte se")
Dali su ljudima osećaj moći: Nisu ih podsećali na nemoć, nego na mogućnost da oni sami stvaraju bolji život. ( uporedite sa "izbori su unapred pokradeni")
Zadržali su optimističan, životan ton i tako su probili "zid straha", koji je Pinoče održavao godinama, i pobedili.
Pinoče je srušen jer je ljudima predstavljena vizija boljeg normalnijeg društva bez fokusa na loše stvari za koje su svi znali da su takve.
To nije bila kampanja protiv zla već za budućnost.
Samom Pinočeu je garantovana bezbednost. Nije ubijen niti osuđen uprkos ogromnim žrtvama koje je proizveo.
Tranzicija vlasti je zato prošla mirno.
Da li sve ovo može biti dobra škola za nas?
Kako je srušen?
Godine 1988. u Čileu je održan plebiscit (referendum) na kojem je narod odgovarao na pitanje:
"Da li general Augusto Pinoče treba da ostane predsednik Čilea još osam godina?"
- Ako si za Pinočea, glasaš "DA''
- Ako si protiv Pinočea i želiš kraj diktature, glasaš ''NE''
55% je glasalo "NE"
U kampanji opozicija nije forsirala "glasajte protiv Pinočea jer je loš", niti se fokusirala na zločine režima (što je narod već znao i osećao na svojoj koži), već su kampanju bazirali na pozitivnoj, inspirativnoj viziji normalnog života, slobode, radosti i nade. Njihova ključna poruka bila je "Chile, la alegría ya viene" (u prevodu: "Čile, radost dolazi" ili "Sreća dolazi u Čile").
Opozicija je osmislila i emitovala poruke nade, ne mržnje: Umesto da stalno prikazuju patnje, mučenja i zločine režima (što bi moglo izazvati apatiju ili strah), opozicija je kampanjom "NO" pokušala da ljudima pokaže šta znači živeti normalno, slobodno, srećno, bez straha. Reklame su bile šarene, sa muzikom, pesmom, decom, porodicama, radnim ljudima, plesom... (uporedite ovo sa porukama "Kosovo je Srbija", "smrt Izraelui", "neće on pasti bez krvi").
Motivacija kroz identifikaciju - ljudi su se u reklamama prepoznavali kao "obični Čileanci" kojima je dosta straha, nasilja i cenzure, ali koji žele da žive kao sav normalan svet – da rade, vaspitavaju decu, raduju se budućnosti. (Setite se jedne naše uspešne kampanje DOS-a iz 1996 "da živimo kao sav normalan svet", "sipaš (gorivo) i ne misliš" a onda se setite prozivanja krezubih, nepismenih itd)
Optimizam: Kampanja je svesno izbegavala defetizam ili žrtvenički narativ. Nisu slali poruku "jadni mi, koliko smo pretrpeli", već "glasaj NE, i sreća, mir i normalnost će se vratiti" (uporedite ovo sa porukama "tuku nas", "batinaši" "kradu izbore").
Jasna nada: Refrain spota i slogani su non-stop ponavljali – "Radost dolazi", "No fear", "No más" (Dosta više). (uporedite sa šarenilom poruka od "ruke su vam krvave", preko totalno besmislenih na nivou lošeg humora: "pumpaj", "dinstaj")
Sve je to imalo efekta jer ljudi nisu više želeli da slušaju o strahu – oni su želeli razlog da izađu i suprotstave se, a taj razlog je bila vizija drugačije budućnosti (uporedite sa "ruke su vam krvave" ' jesu ali to nije ključno, "hapse, tuku, čuvajte se")
Dali su ljudima osećaj moći: Nisu ih podsećali na nemoć, nego na mogućnost da oni sami stvaraju bolji život. ( uporedite sa "izbori su unapred pokradeni")
Zadržali su optimističan, životan ton i tako su probili "zid straha", koji je Pinoče održavao godinama, i pobedili.
Pinoče je srušen jer je ljudima predstavljena vizija boljeg normalnijeg društva bez fokusa na loše stvari za koje su svi znali da su takve.
To nije bila kampanja protiv zla već za budućnost.
Samom Pinočeu je garantovana bezbednost. Nije ubijen niti osuđen uprkos ogromnim žrtvama koje je proizveo.
Tranzicija vlasti je zato prošla mirno.
Da li sve ovo može biti dobra škola za nas?
