- Poruka
- 10.700
KAKO JE, NA NAŠU VELIKU ŽALOST, INTELEKTUALNU BRUKU, HRIŠĆANSKU GREHOTU I LJUDSKU SRAMOTU, PREŽIVEO KAPITALIZAM
---------------------------------------------------------------
Golim, naravno devojačkim, grudima na kritiku cinizma kapitalizma
--------------------------------------------------------------
… U prethodnom mom kazivanju ustavih se kod mog učitelja i kolege Petera Sloterdijka i njegovog remek dela "Kritika ciničkog uma" (nem. Kritik der zynischen Vernunft ). U samom uvodu Sloterdijk naglašava nešto što je »već viđeno«, antička Grčka je prepuna toga, ali na tako kvarno i na takav način ne, nešto što mi je svu pažnju privuklo, u meni je nešto puklo i, mada sam već preduboko bio zaronio u bezdan filozofije da bih se iz njega ikada izbauljao, već tada sam se zarekao da se nikada neću posvetiti političkoj teoriji, ostaću veran mojoj istoriji filozofije, teoretisaću druge, mudrije od mene, bojim se tog nečega i te zle sudbine koju je doživeo, nije je preživeo, Theodor W. Adorno, Sloterdijkov učitelj i njegov duhovni otac filozofije, a to nešto, brrr mnogo opasno, Sloterdijk je ovako nazvao:
»Golo nasilje nije bilo to zbog čega je filozof zaćutao – nasilje gole golotinje ga je smuvalo. »
Elem, moramo ići po redu, u svakom pogledu, šezdesete prošlog stoleća, a naročito one kasne 60-te, naročito ova, poslednja, sada već, vremenski i meni životno-bremenski, daleka, 1969. godina se komotno, bez griže savesti, može zazvati indijansko leto marxizma. Marxizam je bio na vrhuncu, tačnije i pravilnije – na tački dovršenja, ali i na tački zatona, sunovrata i nestanka, samouništenja. Frankfurt, tačnije – Univerzitet u Frankfurtu, je u to vreme bio tovremeni Rim – svi intelektualni putevi su ka njemu išli i nisu ga zaobišli. To je bila najveća riznica, perjanica, znanja, veleumlja, ali ne, hvala Bogu da to sa radošću konstatovati mogu, i dosadnog i bolesnog jednoumlja. Jednoumlje su cinično, a mnogo efikasno, sarkastično i dovršeno praktično, osmešile , to upamtite, ljudi, prelepe, gole, golcijate, devojačke grudi … Sloterdijk, moj vrli učitelj, a sada već dugogodišnji poštovani kolega i dobri prijatelj, je, naravno, bio deo te veleumne perjanice. Imao je 22 godine i bio je negde na sredini svog intelektualnog usavršavanja. I on, kao i celi svet, naročito evropska intelektualna elita, su sa velikim nestrpljenjem, očekivalo se da će to njegovo predavanje da promeni i svest mase i, naravno, sve(t), predavanje profesora Adorne na temu : Kritika cinizma kapitalizma …
Theodor W. Adorno, (duhovni sin i baštinik Marxove ideje političke teorije društvenog uređenja, Sloterdijk, moj učitelj, je Marxov duhovni unuk, a ja, najkrhkija alka, labava karika na čijim leđima je ta karika marxizma pukla – glupost takvog načina političkog teoretisanja me nije privukla) veliki filozof, jedan od najvećih teoretičara moderne estetike, je na ironičan, bolje reći ciničan, način postao žrtva neo-kiničkog impulsa – na njega je svom žestinom nasrnula, ali ne gola, u erotskom smislu, gola golotinja golotinje, kao argumenacija, već kao cinizam koji se je pretvorio u kinizam na isti način kao što se je često događalo u antičnom smislu kiničkog obnaženja tela, tela kao argumenata, tela kao dokaza, tela kao gole istine, tela kao oružja.. U nekakvom, konfuznom ali delotvornom, smislu su bila znak »društevene promene prakse« za nešto, vrlo često apstraktno, metafizično i, naravno, neostvarivo. Profesor Adorno je na tragičan, ali i veoma razumljiv način bio u situaciji idealiziranog Sokrata, a gologrude devojke, uglavnom njegove studentice, ali bilo je i onih koje su nekakvi opaki, surovi i zli vetrovi, nameti i poplave od drugde donele, naročito iz Amerike i Engleske, te dve imperijalističke sile, uvek zle i uvek spremne da pametne nateraju, ako im se učini prikladnim i golom golotinjom golote ženske kože, da zauvek ućute, nepokorene pokore i sve ljude ovoga sveta imaju za svoje robove, taoce, pione… , jer su se, najviše od svih drugih zemalja , bojale da ne postanu »zemlje proleterske«, su bile u ulozi upornog, žilavog i ne baš uvek moralno uspravnog Diogena.
Što se mene tiče, imam ja svoj razum i srcem pišem diktat svoje duše i druge, naročito meni mile, one ljubavne, priče, nikada, čak ni tada, neću prihvatiti Marxa kao filozofa, kod pravih, onih istinitih, za to mudro poslanstvo rođenih, a ne samonabudženih, filozofa je »eidos« misaona kulminacija, svetinja i način života, a kod Marxa ideja je misaono suluda, previše populistička, sramno demagoška i bezobrazno šarlatanska. Meni se, naročito i očito, ne sviđa, to mi intelekt vređa, način razmišljanja a la:
"Revolucija - i protiv neba, ako ustreba, jer svi ljudi moraju da budu slobodni, jednaki i da svi, baš svi, moraju da imaju dovoljno `leba …"
(Nema jela bez dela…)
Bezočno, bez ikakve argumentacije, napadanje svega i svačega …
(To mi izgleda isto što i cinizam kinizma cinizma)
Marxova 11. teza o Feuerbachu, koja, čak i bukvalno, glasi, a to je ne krasi:
»Filozofi su svet samo razlagali, a mi moramo da ga promenimo…« …
(Sasvim predrugačimo ? Čime ? Božijim nadahnućem, intelektualnom zrelošću, ili, brate mili, šupljom i praznom teorijom, bezidejnom idejom, beziskustvenim iskustvom, nedokazujićim dokazima i nepostojećim formula, bez onog Platonovog praumlja i veleumlja - njegovog, i našeg – podrazumeva se, eidosa ?)
»Revolucija jede svoju decu …«
(Da li to znači da prežive samo oni koji u njoj, na bilo koji način, ne učestvuju ? Ako su svi heroji u revoluciji pali kako treba da nazovemo one na pr. Lenjina, Tita, Čaušeskua, Envera Hodžu, Todora Živkova… koji su živi posle revolucije ostali ?)
»Proleterijatu« (a ne pameti) »svu vlast, čast i slast …«
(Suludo – već viđeno, jedva preživljeno, tupo i glupo…)
»Samo jedna, jedina, ideja je dobra – moja …«
(Bravo, baja, time si zaglibio do kraja)
Da, samo sa tim se slažem i ja, dobro za čudake, filozofe i ludake …
- nastaviće se, dabome …
Krstan Đ. Kovjenić
P.S.
Ako imate da razmišljate s čim da li se slažete sa tim ili još uvek verujete samo lažima gebelsovskim?
---------------------------------------------------------------
Golim, naravno devojačkim, grudima na kritiku cinizma kapitalizma
--------------------------------------------------------------
… U prethodnom mom kazivanju ustavih se kod mog učitelja i kolege Petera Sloterdijka i njegovog remek dela "Kritika ciničkog uma" (nem. Kritik der zynischen Vernunft ). U samom uvodu Sloterdijk naglašava nešto što je »već viđeno«, antička Grčka je prepuna toga, ali na tako kvarno i na takav način ne, nešto što mi je svu pažnju privuklo, u meni je nešto puklo i, mada sam već preduboko bio zaronio u bezdan filozofije da bih se iz njega ikada izbauljao, već tada sam se zarekao da se nikada neću posvetiti političkoj teoriji, ostaću veran mojoj istoriji filozofije, teoretisaću druge, mudrije od mene, bojim se tog nečega i te zle sudbine koju je doživeo, nije je preživeo, Theodor W. Adorno, Sloterdijkov učitelj i njegov duhovni otac filozofije, a to nešto, brrr mnogo opasno, Sloterdijk je ovako nazvao:
»Golo nasilje nije bilo to zbog čega je filozof zaćutao – nasilje gole golotinje ga je smuvalo. »
Elem, moramo ići po redu, u svakom pogledu, šezdesete prošlog stoleća, a naročito one kasne 60-te, naročito ova, poslednja, sada već, vremenski i meni životno-bremenski, daleka, 1969. godina se komotno, bez griže savesti, može zazvati indijansko leto marxizma. Marxizam je bio na vrhuncu, tačnije i pravilnije – na tački dovršenja, ali i na tački zatona, sunovrata i nestanka, samouništenja. Frankfurt, tačnije – Univerzitet u Frankfurtu, je u to vreme bio tovremeni Rim – svi intelektualni putevi su ka njemu išli i nisu ga zaobišli. To je bila najveća riznica, perjanica, znanja, veleumlja, ali ne, hvala Bogu da to sa radošću konstatovati mogu, i dosadnog i bolesnog jednoumlja. Jednoumlje su cinično, a mnogo efikasno, sarkastično i dovršeno praktično, osmešile , to upamtite, ljudi, prelepe, gole, golcijate, devojačke grudi … Sloterdijk, moj vrli učitelj, a sada već dugogodišnji poštovani kolega i dobri prijatelj, je, naravno, bio deo te veleumne perjanice. Imao je 22 godine i bio je negde na sredini svog intelektualnog usavršavanja. I on, kao i celi svet, naročito evropska intelektualna elita, su sa velikim nestrpljenjem, očekivalo se da će to njegovo predavanje da promeni i svest mase i, naravno, sve(t), predavanje profesora Adorne na temu : Kritika cinizma kapitalizma …
Theodor W. Adorno, (duhovni sin i baštinik Marxove ideje političke teorije društvenog uređenja, Sloterdijk, moj učitelj, je Marxov duhovni unuk, a ja, najkrhkija alka, labava karika na čijim leđima je ta karika marxizma pukla – glupost takvog načina političkog teoretisanja me nije privukla) veliki filozof, jedan od najvećih teoretičara moderne estetike, je na ironičan, bolje reći ciničan, način postao žrtva neo-kiničkog impulsa – na njega je svom žestinom nasrnula, ali ne gola, u erotskom smislu, gola golotinja golotinje, kao argumenacija, već kao cinizam koji se je pretvorio u kinizam na isti način kao što se je često događalo u antičnom smislu kiničkog obnaženja tela, tela kao argumenata, tela kao dokaza, tela kao gole istine, tela kao oružja.. U nekakvom, konfuznom ali delotvornom, smislu su bila znak »društevene promene prakse« za nešto, vrlo često apstraktno, metafizično i, naravno, neostvarivo. Profesor Adorno je na tragičan, ali i veoma razumljiv način bio u situaciji idealiziranog Sokrata, a gologrude devojke, uglavnom njegove studentice, ali bilo je i onih koje su nekakvi opaki, surovi i zli vetrovi, nameti i poplave od drugde donele, naročito iz Amerike i Engleske, te dve imperijalističke sile, uvek zle i uvek spremne da pametne nateraju, ako im se učini prikladnim i golom golotinjom golote ženske kože, da zauvek ućute, nepokorene pokore i sve ljude ovoga sveta imaju za svoje robove, taoce, pione… , jer su se, najviše od svih drugih zemalja , bojale da ne postanu »zemlje proleterske«, su bile u ulozi upornog, žilavog i ne baš uvek moralno uspravnog Diogena.
Što se mene tiče, imam ja svoj razum i srcem pišem diktat svoje duše i druge, naročito meni mile, one ljubavne, priče, nikada, čak ni tada, neću prihvatiti Marxa kao filozofa, kod pravih, onih istinitih, za to mudro poslanstvo rođenih, a ne samonabudženih, filozofa je »eidos« misaona kulminacija, svetinja i način života, a kod Marxa ideja je misaono suluda, previše populistička, sramno demagoška i bezobrazno šarlatanska. Meni se, naročito i očito, ne sviđa, to mi intelekt vređa, način razmišljanja a la:
"Revolucija - i protiv neba, ako ustreba, jer svi ljudi moraju da budu slobodni, jednaki i da svi, baš svi, moraju da imaju dovoljno `leba …"
(Nema jela bez dela…)
Bezočno, bez ikakve argumentacije, napadanje svega i svačega …
(To mi izgleda isto što i cinizam kinizma cinizma)
Marxova 11. teza o Feuerbachu, koja, čak i bukvalno, glasi, a to je ne krasi:
»Filozofi su svet samo razlagali, a mi moramo da ga promenimo…« …
(Sasvim predrugačimo ? Čime ? Božijim nadahnućem, intelektualnom zrelošću, ili, brate mili, šupljom i praznom teorijom, bezidejnom idejom, beziskustvenim iskustvom, nedokazujićim dokazima i nepostojećim formula, bez onog Platonovog praumlja i veleumlja - njegovog, i našeg – podrazumeva se, eidosa ?)
»Revolucija jede svoju decu …«
(Da li to znači da prežive samo oni koji u njoj, na bilo koji način, ne učestvuju ? Ako su svi heroji u revoluciji pali kako treba da nazovemo one na pr. Lenjina, Tita, Čaušeskua, Envera Hodžu, Todora Živkova… koji su živi posle revolucije ostali ?)
»Proleterijatu« (a ne pameti) »svu vlast, čast i slast …«
(Suludo – već viđeno, jedva preživljeno, tupo i glupo…)
»Samo jedna, jedina, ideja je dobra – moja …«
(Bravo, baja, time si zaglibio do kraja)
Da, samo sa tim se slažem i ja, dobro za čudake, filozofe i ludake …
- nastaviće se, dabome …
Krstan Đ. Kovjenić
P.S.
Ako imate da razmišljate s čim da li se slažete sa tim ili još uvek verujete samo lažima gebelsovskim?
