- Poruka
- 334.372
Nisam oduvek bio ateista. Život sam započeo poprilično religiozno. Vaspitan sam u hrišćanskom domu i išao sam u privatnu hrišćansku školu. Zapravo, ja sam sin propovednika.
Moj otac je bio proizvod Merton koledža na Oksfordu i sveštenik veslijevskog metodizma pre nego zvanične crkve – Crkve Engleske. Iako je njegovo srce zauvek ostalo u evangelizmu i, kako bi anglikanci rekli, u parohijskom radu, moja najranija sećanja su na njega kao predavača na studijama Novog zaveta na Metodističkom bogoslovskom koledžu u Kembridžu. Kasnije je nasledio upravnika tog koledža i penzionisao se i preminuo u Kembridžu. Uz sve školske i učiteljske dužnosti, moj otac je preuzeo veliki posao kao predstavnik metodista na raznim međucrkvenim organizacijama. Takođe je godinu dana bio predsednik Metodističke konferencije i Federalnog saveta Slobodne crkve.
Bilo bi mi teško da izdvojim ili prepoznam bilo kakve znake u mom detinjstvu za moja kasnija ateistička ubeđenja. U mladosti sam pohađao Kingsvud školu u Batu. To je bio, i na sreću još uvek jeste, državni internat (vrsta institucije koja bi bilo gde drugde u engleskom govornom području bila opisana, paradoksalno, kao privatni internat). Osnovao ju je Džon Vesli (John Wesley), osnivač metodističke crkve, za obrazovanje sinova njegovih sveštenika. (Vek ili više nakon osnivanja Kingsvuda, osnovana je škola Kvinsvud kako bi smestila ćerke metodističkih sveštenika na odgovarajući moderan način.)
Započeo sam Kingsvud kao posvećen i savestan, iako ne baš entuzijastičan hrišćanin. Nikada nisam video smisao crkvenog bogosluženja i uvek sam bio previše bez sluha da bih uživao ili čak i učestvovao u pevanju crkvenih pesama. Nikada nisam prišao bilo kakvoj religioznoj literaturi sa takvom neobuzdanom žudnjom kao što sam konzumirao knjige o politici, istoriji, nauci ili skoro bilo kojoj drugoj oblasti. Odlazak u kapelu ili crkvu, molitve i svi ti verski običaji bili su za mene manje ili više stvar dosadne dužnosti. Nikada nisam osetio ni najmanju želju da se poverim Bogu.
Zašto sam bio – od svog najranijeg sećanja – generalno nezainteresovan za verske običaje i stvari koje su oblikovale svet moga oca, ne mogu da kažem. Prosto se ne sećam da sam osetio bilo kakvo interesovanje ili entuzijazam za takve obrede. Niti mislim da sam ikada osetio da je moj um opčinjen ili „moje srce neobično ugrejano”, da iskoristim Veslijevu čuvenu frazu, u hrišćanskom učenju ili crkvenom bogosluženju. Da li je moj mladalački nedostatak entuzijazma za religijom bio uzrok ili posledica – ili oba – ko to može da kaže? Ali mogu da kažem da, kakvu god veru da sam imao kada sam započeo školovanje, izgubio sam je kada sam školovanje završio.
Čuo sam da je Barna grupa, istaknuta hrišćanska organizacija koja se bavi demografskim anketama, zaključila na osnovu svojih istraživanja da je u suštini ono u šta veruješ dok ne napuniš trinaest godina – ono sa čim ćeš i umreti. Bilo da je ovaj rezultat tačan ili ne, znam da su verovanja koja sam formirao u svojim ranim tinejdžerskim godinama ostala sa mnom tokom većeg dela moga života.
Kako i kada je promena počela, ne mogu tačno da se setim. Ali sigurno, kao i kod svake misleće osobe, mnogobrojni faktori su se kombinovali u stvaranju mojih ubeđenja. Ne najmanje važan od ovih faktora bilo je ono što je Imanuel Kant nazvao „žudnja uma koja nije neprikladna za školovanje”, za koju verujem da sam je delio sa svojim ocem. Obojica smo bili spremni da pratimo put „mudrosti” kako je Kant opisao: „Mudrost je ta koja je zaslužna za izbor, između bezbroj problema koji postoje, onih čije je rešavanje važno za čovečanstvo.” Očeva hrišćanska ubeđenja su bila da ne bi moglo ni postojati ništa „važnije za čovečanstvo” od tumačenja, širenja i primene onoga što je istina po učenju Novog zaveta. Moje intelektualno putovanje me je odvelo u drugom pravcu, naravno, ali ga nije manje obeležila žudnja uma koju sam delio sa njim.
Takođe se sećam da me je otac korisno podsećao u mnogim prilikama da kada izučavaoci Biblije žele da se upoznaju sa nekim posebnim konceptima Starog zaveta, oni ne pokušavaju da pronađu odgovor samo razmišljajući samostalno o tome. Umesto toga, oni skupljaju i ispituju, sa najviše konteksta koji mogu da nađu, sve dostupne savremene primere delovanja relevantne hebrejske reči. Ovaj školski pristup je na mnogo načina oblikovao osnovu mojih intelektualnih istraživanja – i onu koju još uvek ne napuštam – skupljanja i ispitivanja, u kontekstu, svih relevantnih informacija na datu temu. Ironično je, možda, da je domaćinstvo u kome sam odrastao veoma moguće u meni ugradilo entuzijazam za kritičko ispitivanje koje će me na kraju dovesti do toga da se odreknem očeve vere.
Rekao sam u nekim mojim kasnijim ateističkim zapisima da sam došao do zaključka o nepostojanju Boga previše brzopleto, previše olako i, kao što mi se posle činilo, iz pogrešnih razloga. Razmatrao sam ovaj negativan zaključak dugo i često, ali tokom skoro sedamdeset narednih godina nisam našao dovoljno čvrsto uporište da dozvolim ikakav fundamentalni preokret. Jedan od tih ranih razloga za moju konverziju u ateizam bio je problem zla.
Moj otac je svake godine vodio majku i mene na letnji odmor u inostranstvo. Iako to ne bi mogao da priušti sa svojom svešteničkom platom, omogućio nam je to jer je često provodio prvi deo leta kao ispitivač za srednju školu i bio je plaćen za taj posao. Takođe, bili smo u mogućnosti da jeftino putujemo jer je moj otac govorio tečno nemački nakon dve godine studija teologije na Univerzitetu u Marburgu pre Prvog svetskog rata. Tako je mogao da nas odvede na odmor u Nemačku i jednom ili dvaput u Francusku, a da nije morao da troši novac na agencije. Moj otac je takođe bio izabran da bude metodistički predstavnik na nekoliko međunarodnih teoloških konferencija. Vodio je mene i majku na njih, kao goste.
Na mene su jako uticala rana putovanja u inostranstvo tokom godina pre Drugog svetskog rata. Živo se sećam natpisa i znakova izvan malih gradova koji objavljuju „Jevreji su nepoželjni ovde”. Sećam se znakova na ulazu u biblioteku koji kažu: „Odredbe ove institucije zabranjuju izdavanje knjiga Jevrejima”. Posmatrao sam marševe deset hiljada jurišnika u braon uniformama tokom letnje bavarske noći. Naša porodična putovanja izložila su me odredima Vafen SS divizija u njihovim crnim uniformama sa lobanjom i ukrštenim kostima na kapama.
Takva iskustva obojila su pozadinu mog mladalačkog života tako da je za mene, kao i za mnoge druge, postojanje svemoćnog Boga ljubavi predstavljalo neminovan izazov. Ne mogu da izmerim stepen kojim su ova iskustva uticala na moje mišljenje. Ako ništa drugo, probudila su u meni doživotnu svest o blizancima zla – antisemitizmu i totalitarizmu.
Iz knjige „Ne postoji Bog“ dr Entonija Flua
Moj otac je bio proizvod Merton koledža na Oksfordu i sveštenik veslijevskog metodizma pre nego zvanične crkve – Crkve Engleske. Iako je njegovo srce zauvek ostalo u evangelizmu i, kako bi anglikanci rekli, u parohijskom radu, moja najranija sećanja su na njega kao predavača na studijama Novog zaveta na Metodističkom bogoslovskom koledžu u Kembridžu. Kasnije je nasledio upravnika tog koledža i penzionisao se i preminuo u Kembridžu. Uz sve školske i učiteljske dužnosti, moj otac je preuzeo veliki posao kao predstavnik metodista na raznim međucrkvenim organizacijama. Takođe je godinu dana bio predsednik Metodističke konferencije i Federalnog saveta Slobodne crkve.
Bilo bi mi teško da izdvojim ili prepoznam bilo kakve znake u mom detinjstvu za moja kasnija ateistička ubeđenja. U mladosti sam pohađao Kingsvud školu u Batu. To je bio, i na sreću još uvek jeste, državni internat (vrsta institucije koja bi bilo gde drugde u engleskom govornom području bila opisana, paradoksalno, kao privatni internat). Osnovao ju je Džon Vesli (John Wesley), osnivač metodističke crkve, za obrazovanje sinova njegovih sveštenika. (Vek ili više nakon osnivanja Kingsvuda, osnovana je škola Kvinsvud kako bi smestila ćerke metodističkih sveštenika na odgovarajući moderan način.)
Započeo sam Kingsvud kao posvećen i savestan, iako ne baš entuzijastičan hrišćanin. Nikada nisam video smisao crkvenog bogosluženja i uvek sam bio previše bez sluha da bih uživao ili čak i učestvovao u pevanju crkvenih pesama. Nikada nisam prišao bilo kakvoj religioznoj literaturi sa takvom neobuzdanom žudnjom kao što sam konzumirao knjige o politici, istoriji, nauci ili skoro bilo kojoj drugoj oblasti. Odlazak u kapelu ili crkvu, molitve i svi ti verski običaji bili su za mene manje ili više stvar dosadne dužnosti. Nikada nisam osetio ni najmanju želju da se poverim Bogu.
Zašto sam bio – od svog najranijeg sećanja – generalno nezainteresovan za verske običaje i stvari koje su oblikovale svet moga oca, ne mogu da kažem. Prosto se ne sećam da sam osetio bilo kakvo interesovanje ili entuzijazam za takve obrede. Niti mislim da sam ikada osetio da je moj um opčinjen ili „moje srce neobično ugrejano”, da iskoristim Veslijevu čuvenu frazu, u hrišćanskom učenju ili crkvenom bogosluženju. Da li je moj mladalački nedostatak entuzijazma za religijom bio uzrok ili posledica – ili oba – ko to može da kaže? Ali mogu da kažem da, kakvu god veru da sam imao kada sam započeo školovanje, izgubio sam je kada sam školovanje završio.
Čuo sam da je Barna grupa, istaknuta hrišćanska organizacija koja se bavi demografskim anketama, zaključila na osnovu svojih istraživanja da je u suštini ono u šta veruješ dok ne napuniš trinaest godina – ono sa čim ćeš i umreti. Bilo da je ovaj rezultat tačan ili ne, znam da su verovanja koja sam formirao u svojim ranim tinejdžerskim godinama ostala sa mnom tokom većeg dela moga života.
Kako i kada je promena počela, ne mogu tačno da se setim. Ali sigurno, kao i kod svake misleće osobe, mnogobrojni faktori su se kombinovali u stvaranju mojih ubeđenja. Ne najmanje važan od ovih faktora bilo je ono što je Imanuel Kant nazvao „žudnja uma koja nije neprikladna za školovanje”, za koju verujem da sam je delio sa svojim ocem. Obojica smo bili spremni da pratimo put „mudrosti” kako je Kant opisao: „Mudrost je ta koja je zaslužna za izbor, između bezbroj problema koji postoje, onih čije je rešavanje važno za čovečanstvo.” Očeva hrišćanska ubeđenja su bila da ne bi moglo ni postojati ništa „važnije za čovečanstvo” od tumačenja, širenja i primene onoga što je istina po učenju Novog zaveta. Moje intelektualno putovanje me je odvelo u drugom pravcu, naravno, ali ga nije manje obeležila žudnja uma koju sam delio sa njim.
Takođe se sećam da me je otac korisno podsećao u mnogim prilikama da kada izučavaoci Biblije žele da se upoznaju sa nekim posebnim konceptima Starog zaveta, oni ne pokušavaju da pronađu odgovor samo razmišljajući samostalno o tome. Umesto toga, oni skupljaju i ispituju, sa najviše konteksta koji mogu da nađu, sve dostupne savremene primere delovanja relevantne hebrejske reči. Ovaj školski pristup je na mnogo načina oblikovao osnovu mojih intelektualnih istraživanja – i onu koju još uvek ne napuštam – skupljanja i ispitivanja, u kontekstu, svih relevantnih informacija na datu temu. Ironično je, možda, da je domaćinstvo u kome sam odrastao veoma moguće u meni ugradilo entuzijazam za kritičko ispitivanje koje će me na kraju dovesti do toga da se odreknem očeve vere.
Rekao sam u nekim mojim kasnijim ateističkim zapisima da sam došao do zaključka o nepostojanju Boga previše brzopleto, previše olako i, kao što mi se posle činilo, iz pogrešnih razloga. Razmatrao sam ovaj negativan zaključak dugo i često, ali tokom skoro sedamdeset narednih godina nisam našao dovoljno čvrsto uporište da dozvolim ikakav fundamentalni preokret. Jedan od tih ranih razloga za moju konverziju u ateizam bio je problem zla.
Moj otac je svake godine vodio majku i mene na letnji odmor u inostranstvo. Iako to ne bi mogao da priušti sa svojom svešteničkom platom, omogućio nam je to jer je često provodio prvi deo leta kao ispitivač za srednju školu i bio je plaćen za taj posao. Takođe, bili smo u mogućnosti da jeftino putujemo jer je moj otac govorio tečno nemački nakon dve godine studija teologije na Univerzitetu u Marburgu pre Prvog svetskog rata. Tako je mogao da nas odvede na odmor u Nemačku i jednom ili dvaput u Francusku, a da nije morao da troši novac na agencije. Moj otac je takođe bio izabran da bude metodistički predstavnik na nekoliko međunarodnih teoloških konferencija. Vodio je mene i majku na njih, kao goste.
Na mene su jako uticala rana putovanja u inostranstvo tokom godina pre Drugog svetskog rata. Živo se sećam natpisa i znakova izvan malih gradova koji objavljuju „Jevreji su nepoželjni ovde”. Sećam se znakova na ulazu u biblioteku koji kažu: „Odredbe ove institucije zabranjuju izdavanje knjiga Jevrejima”. Posmatrao sam marševe deset hiljada jurišnika u braon uniformama tokom letnje bavarske noći. Naša porodična putovanja izložila su me odredima Vafen SS divizija u njihovim crnim uniformama sa lobanjom i ukrštenim kostima na kapama.
Takva iskustva obojila su pozadinu mog mladalačkog života tako da je za mene, kao i za mnoge druge, postojanje svemoćnog Boga ljubavi predstavljalo neminovan izazov. Ne mogu da izmerim stepen kojim su ova iskustva uticala na moje mišljenje. Ako ništa drugo, probudila su u meni doživotnu svest o blizancima zla – antisemitizmu i totalitarizmu.
Iz knjige „Ne postoji Bog“ dr Entonija Flua
