Kako doživljavate sopstvenu smrtnost?

  • Začetnik teme Začetnik teme Lexa
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
O, da, nadaš se, ako mi se čini. Što je super.
Pazi, da izoštrimo sliku... I tako star ćeš biti daleko više uskraćen, ma koliko se koprcao.
Iako skidam kapu dedici ipak je to samo koprcanje. Ljudi su navikli da im se zlo i dobro smenjuju, u toj ravnoteži je postavljen čitav naš sistem vrednosti koji nam drži zdrav razum i volju.
Mladost se ne vraća, pa ni zdravlje u tom kontekstu...
Ali to je tvoje viđenje sebe kao starca, ja samo mogu da dodam da mi i to deluje nekako... beznadežno. :(
 
To pitanje je najznačajnije pitanje za naš ovozemaljski život, značajnije nego za onaj posle. Pokušajte da se saživite (ali istinski) sa mišljenjem da smrt ne postoji; da prihvatite i ubedite sebe da smrti apsolutno nema. Tek tada ćete shvatiti šta je pravi život! To je opium vernika.
 
Lexa:
Ali to nas vodi direktno u pitanje - koliko je široka naša svest i do koje mere je možemo razviti?
Kliknite za proširenje...
Па, у сваком случају, ова наша уобичајена, просечна свесност налази се испод границе. За "преживљавање" је потребан мнооого виши ниво свести.

Али све су старе цивилизације сматрале да човек има изванредне потенцијале свести, само ако се потруди да их развије.

Према томе: навалите да развијате свест! Можда ће она надживети смрт тела. :D
 
Lexa:
O, da, nadaš se, ako mi se čini. Što je super.
Pazi, da izoštrimo sliku... I tako star ćeš biti daleko više uskraćen, ma koliko se koprcao.
Iako skidam kapu dedici ipak je to samo koprcanje. Ljudi su navikli da im se zlo i dobro smenjuju, u toj ravnoteži je postavljen čitav naš sistem vrednosti koji nam drži zdrav razum i volju.
Mladost se ne vraća, pa ni zdravlje u tom kontekstu...
Ali to je tvoje viđenje sebe kao starca, ja samo mogu da dodam da mi i to deluje nekako... beznadežno. :(
Kliknite za proširenje...

Мој ћале има 74 године и ових дана је научио да ради на рачунару....сад се не скида са њега... Већ 13 година је у пензији, а сваки дан има обавеза и занимација... припрема треће издање једне своје књиге, води своју ауторску радио-емисију, свира, компонује, бави се унуцима, окопава баштицу... Путује, има га свугде, све стиже, испрати увек све културне манифестације у граду, активан је на многим пољима...Не игра више одбојку, ето, то је разлика, али верујем да је духом живљи и млађи од многих тридесетогодишњака!

У прошлим временима старост је величана као оличење мудрости, животног искуства и знања.
Ми живимо у времену када се до идолатрије величају младост, виткост и физичка лепота.... И често, несвесно, подлежемо представи о томе да се срећа, уживање, задовољство, испуњен и богат живот завршавају са првим борама.

Колико је то погрешно уверила ме је и једна пријатељица која ради као туристички водич. Каже да највише воли да води туре које организју пензионерска удружења, Каже да се тамо стално причају масни вицеви, да је страва зезање целим путем, да умеју да певају, да се веселе, да уживају и да никад нису ''смоооорени'' као данашњи клинци.

Стога старост не доживљавам као копрцање нити као осујећеност у било чему.Само су интересовања другачија и начин испуњавања и остваривања себе је другачији него код двадесетогодишњака.
 
Стога никада не бих вредновала и поредила младост и старост... Свака је лепа на свој начин, у младости си ускраћен за знање, искуство и самопоуздање, у старости за физичку снагу и спретност... Не бих ни младост ни старост назвала копрцањем, и једно и друго може да буде ПУН ЖИВОТ, само од нас зависи...
 
Hellen:
Колико је то погрешно уверила ме је и једна пријатељица која ради као туристички водич. Каже да највише воли да води туре које организју пензионерска удружења, Каже да се тамо стално причају масни вицеви, да је страва зезање целим путем, да умеју да певају, да се веселе, да уживају и да никад нису ''смоооорени'' као данашњи клинци.
Kliknite za proširenje...
Pozdravljam lep post uz napomenu da smo za smorenost klinaca mi krivi.
 
Хелен, свака част, и теби и твом ћалету.

Тачно је да у старости не можемо да играмо одбојку и слично, али зар је то баш толико важно? Ако смо се иживели у младости, онда нам и није до тога; као кад се лепо наједеш и онда ти се више не једе, не мислиш о храни него о нечем другом.

А ако нам је дух жив, онда нам никад неће бити досадно, увек ће бити нечег занимљивог да нам испуни дан. Битно је само да смо довољно здрави, да не бисмо пола дана проводили по чекаоницама у Дому здравља, а другу половину кукајући што нас боле леђа или желудац и сличне глупости.

Зато ја покушавам да чувам здравље, а за дух, радозналост и машту не бринем -- то ме још никад досад није изневерило. Искрено речено, волела бих да сам сад у пензији или, уопште, да не морам да радим, па да лепо могу цео дан да се бавим стварима које су мени битне и занимљиве.
 
da, kao ne plasim se smrti u dalekoj starosti, ali znam da se plasim smrti sada, i znam da cu je se verovatno plasiti kada mi starost postane sada... (mada, plasim se i zivota dosta, ali to je neka druga prica...)

Lexa:
Čemu sve što ste uradili, ikada, ako nema vas?
Kliknite za proširenje...
isto se pitam, samo su odgovori razliciti u zavisnosti od stepena depresije koji me obuzima...
ako sam depresivna, onda sebi kazem - beznacajna si skroz, cuti tu i smrdi... nema smisla i prihvati to.
ako sam u fazi volje za zivotom, onda sebi kazem da je smisao u sada... odnosno da je jedini tvoj eventualni put ka vecnosti ugradjivanje u sadasnji trenutak, kroz interakcije sa drugim ljudima i kroz kreaciju (ma cega, od jutarnje kafe voljenom coveku do teorije stringova)... ugradjujes se onim sto cinis, onim sto jesi, i to nastavlja da zivi kroz uticaj koji ostvaruje...
 
Hellen:
Па некако, није смисао не умрети (то могу само Тесла, Шекспир, Аристотел и компанија), није смисао у ономе шта ће остати после нас, смисао је у ономе САДА!
Наши чикунунуци неће знати ни наша имена, али зар је то уопште битно.
Мислим да је смисао у оном осећају, кад имаш 90 година, погледаш на свој живот и кажеш себи:''Све сам послове завршио, сад могу мирно да идем! Било је лепо, али је доста!''
Kliknite za proširenje...

U pravu si kada kazes da je bitno ono SADA.
ALi posto ne mozes da biras trenutak svog kraja kazes sebi to sto navede gore i onda iscekujes kraj...Ne, iscekivanje tada tesko pada.
Treba da sto manje mislis na starost i ono sto ona vuce za sobom radeci ono sto volis a jos si u mogucnosti da obavljas.
Zamisli kakav je frajer covek star 90 leta kada kaze: "Sve sam poslove zavrsio...E ajd sad da naucim da sviram klavir..."

P.S.Kada bi uzeo da sa 90 god napravis unuku kucu na drvetu od 10 metara, ja bih ti pruzio ruku....ma salim se.
Sve se vrti oko 90
:)
 
Hellen:
Мој ћале има 74 године и ових дана је научио да ради на рачунару....сад се не скида са њега... Већ 13 година је у пензији, а сваки дан има обавеза и занимација... припрема треће издање једне своје књиге, води своју ауторску радио-емисију, свира, компонује, бави се унуцима, окопава баштицу... Путује, има га свугде, све стиже, испрати увек све културне манифестације у граду, активан је на многим пољима...Не игра више одбојку, ето, то је разлика, али верујем да је духом живљи и млађи од многих тридесетогодишњака!

Ми живимо у времену када се до идолатрије величају младост, виткост и физичка лепота.... И често, несвесно, подлежемо представи о томе да се срећа, уживање, задовољство, испуњен и богат живот завршавају са првим борама.

Стога старост не доживљавам као копрцање нити као осујећеност у било чему.Само су интересовања другачија и начин испуњавања и остваривања себе је другачији него код двадесетогодишњака.
Kliknite za proširenje...

Svaka cast tvom tati i bravo za ovo u vezi "prvih bora".
Kao sto patak rece "svako vreme nosi svoje breme" tako i starost...
Treba je shvatiti kao "agregatno stanje" ili "alotropsku modifikaciju" zivota i teziti "stabilnosti zadnjeg energetskog nivoa"...
 
mene bas uzasava ta pomisao o mom sopstvenom nistavilu. cesto razmisljam o tome, promeni tela, slabljenju kapaciteta, transformaciji, topljenju i ne mogu da kazem da sam ravnodusna, naprotiv. smrt kao bol me ne plasi, plasi me ta promena sustine onoga sto jesam. starost kao prijatna, lagana opustajuca ljubav prema zivotu bez optercivanja karijerom, porodicom, sticanjem...setnja unuke po parku, citanje knjiga uz vatru i pijuckanje caja - lepo ali da li je meni to dovoljno? starost je u neku ruku i osetljivost, krhkost, odbacivanje ponosa i oholosti, saginjanje glave pred neizbeznim, a ja to ne umem.
 
Замишљам себе као старца... Само је ковчег пред мене...

Па ја тако некако гледам себе и околину сваки дан, тј. ја то сваки дан ''видим''. Али и не секирам се нешто. Онај коме је живот превише вредан неће изаћи из куће до краја живота, јер може да га згази ауто, да се саплете и разбије главу, да га неко нападне... потпуно је лоше тако размишљати, шта ће бити, да ли ће бити, па и као старац....

''Само они који се не придржавају превише за живот могу да га сачувају''-Лао Цу

Ја немам планове- ишчекивање прилике за длаку је мој план. Ја немам таленат- спремност је мој таленат.

Добро, једног дана нестаћу. Да ли се плашим тога? Не, јер знати да не знаш све-је пуноћа, мислети да знаш све је заблуда. Ја не знам шта ће бити, и није ме брига, ја знам да сам сад, данас овде.
Зашто радим то што радим, није важно. Јер кад се ујтру пробудим и мрзи ме да устанем, нешто мора да радим данас. Али ја сам ту да бих радео нешто, зар се не будим да бих послужио ''сврси'' за коју сам одгајан и рођен? Или сам направљен за ово, да лежим и лењавим се по цео дан у топлом кревету? ''Али док се лењавим и топло ми је ја сам срећан'' па онда треба да уживам у овом задовољству? Шта природа од мене захтева? Шта природа захтева од животиња, од мрава, од риба? Да буду активне? Морам онда радети. Али се морам и одмарати. И одмор је природан као и рад. Да нема рада не би било и одмора, зар не?
Све то ме доводи до закључка да је живот процес унутар којег се дешавају разне ствари, од рада и одмора, до пријатељства, љубави, јачања духа, јачања материјалног стања итд. Зашто да се онда бојим од рада или одмора, или од живота или смрти?
Зашто бих размишљао о смрти, да нема смрти не би ни живота било.
Када су људи пронашли лепо, настало је и ружно.
Када су људи открили добро, зло је створено.
Тешко произилази из лаког.
Дуго из кратког.
Постојање и не-постојање су настали једно из другог.
Живот из смрти.

Поента свега је да је старост део живота, као и младост, као и смрт . Надам се да ћу као стар бити мудрији, јачег духа, са више искуства, него сада, без срама према самом себи тј. да се нећу стидети своји дела, и да ћу свим тим бити задовољан, а највише се надам да ћу имати исти став о томе као и сад: прихватите садашњост, из прошлости учите, о будућности мислите што мање у оквиру неких планова и прорачуна. Уствари ја тако радим, а Ви- како хоћете.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top