"Процедуре" за одабир славе нема, као што не постоји ни процедура када се доселите у нови крај, да докажете да је слава коју славите стварно Ваша. Питања око славе нису толико регулисана црквеним каноном колико обичајима и њиховим схватањем, јер је и сама институција славе потекла из народних обичаја, а не из црквених проповеди. Слободно се може рећи да је црква благословила славу, али није њен творац. Са црквеног становишта, као православац, славу можете и имати и немати.
Обичаји су, међутим, нешто друго. Са становишта обичаја, слава је светиња, наслеђе предака које се преноси са генерације на генерацију и које постаје обележје читавих фамилија. У новијој историји се и то доста променило, па тако имамо прилично либерално поимање славе, нарочито у Централној Србији, где чак рођена браћа одлуче да не славе исту славу, већ да породичну славу слави само најстарији брат (или чак ниједан!), а да остали, када оснују своје породице, одабирају своје славе, и то обично праве такав избор како би биле равномерно распоређене у току године и како би једни друге могли да посећују. По некима је овакав прагматичан однос раван светогрђу и немару према традицији и наслеђу, док по некима није.
Ако мене питате за мишљење, ако не постоји начин да утврдите славу својих предака, не постоји ниједан разлог да се и Ви не послужите том прагматичношћу и одаберете славу на такав начин да буде уникатна и да једног дана, Боже помози, буде карактеристика свих Ваших потомака. Светитеља којег слави мали број фамилија или нико, обратите пажњу у које доба године Вам највише одговара да пада и да ли желите да буде у време поста или не и одаберите светитеља који би на Вас оставио највећи утисак. Ако такав већ постоји и ако су се неки битни датуми или догађаји дешавали у сличном контексту, поведите се и тиме. Наравно, на крају обавезно отидите код свог пароха (или било ког другог свештеника), поразговарајте са њим и затражите његову сагласност и благослов. То би, отприлике, било све.