kacusa
Početnik
- Poruka
- 8
Volela bih da procitate odlomak iz jedne knjige i pokusate mi definisati ovu vrstu odnosa. Misli li neko da ovde nije u pitanju homoseksualnost? Unapred, hvala.
SLUČAJ BROJ 23
Večeras je možda veče. Tu, sada, iza ugla. Desiće se nešto lepo.
I ono veče je bilo takvo.
Prepoznaćemo se. Ponekad ljudi koji žele isto mogu da se prepoznaju.
Tako bih da mi se večeras desi neki susret. Potpuno sam spreman.
One večeri, krv mi je brže tekla telom. Prepoznao sam ga iz daleka.
I sada neko luta. Samo je pitanje slučaja da li će nam se putevi ukrstiti. Ako ne večeras, onda neke druge večeri. Toliko ljudi se jednako oseća.
Nikada ne idem na mesta gde ljudi dolaze da bi se sreli. To treba da je iznenadno. Tako je lepše.
One večeri je bilo magično. Iz sporedne ulice izlazi muškarac u crnom, dugom kaputu. S rukama u džepovima.
Svi mi tragamo. Neprestano tragamo. Teško mi je da to opišem rečima. To je jedan osećaj. Toplina, uzbuđenje, trema.
Možda će me ove večeri neko pogledati onako kako me je on pogledao. Kao da se dugo poznajemo. Počeli smo da pričamo i nastavili zajedno niz ulicu.
I večeras rade prodavnice pića, duže nego druge radnje. Ljudi ulaze i izlaze.
One večeri smo ušli zajedno u prodavnicu i kupili pivo. Izašli smo napolje i nastavili da šetamo.
Nad parkom je padao mrak. Sećam se da sam se obradovao parku kao maloj oazi. Sedeli smo na klupi.
Nije bilo potrebno da pričamo, zato što smo se slično osećali. Ipak razgovaramo, razmenjujemo imena, osnovne podatke. Kao da ćemo time prebroditi neki jaz.
Dotakli smo se. Prvo vrhovima prstiju. Vrhovi prstiju su tako osetljivi.
Oči mu sijaju u mraku. Vlažne su. Daje mi i drugu ruku. Ostajemo tako spojeni dlanovima, raširenih šaka.
Mi smo ljudi iz istog sveta, koji nam je jednom bio oduzet a sada nam je ponovo vraćen.
Ispituje mi prstima lice. Prelazi preko jagodica, nosa, očiju. Žmurim. Zaustavlja prste na mojim ustima. Hteo bih da mu ljubim prst po prst, ali se ne usuđujem. Ako se pomerim, napravim bilo kakav pokret, sve ovo će nestati.
I sada vidim tu sliku iz parka. Kao da sam i onda, negde sa strane, posmatrao tu nepomičnu skulpturu. Dva mlada čoveka koji liče, na klupi, u parku.
Polako sam pomerio ruku. Pomilovao sam ga po kosi, skliznuo prste niz obraz do brade. Popeo sam ih do usana. Iznenadio sam se koliko su bile nežne.
Spustio je ruke na moja ramena. Kao da me zaustavlja.
Povukao sam ruku i stajao nepomično. Plašio sam se da će sve prestati. Širom sam otvorio oči. Još uvek je bio tu.
Poželeo sam da sve drugo zaboravim. Ostao bih večito u ovom trenutku, blažen i ispunjen.
Zapalio je cigaretu i čvršće umotao kaput oko sebe. Stajali smo poluokrenuti leđima jedan prema drugom. Pušili smo istu cigaretu i doticali se samo dok smo je dodavali. Negde kod filtera, opet se uhvatismo za ruku. Smejali smo se.
Okrenuli smo se u istom trenutku i zagrlili snažno, kako se grle ljudi koji se odavno nisu videli, a tako su jedno drugom nedostajali.
I večeras bih taj zagrljaj. Da me usreći, ponese, da dâ smisao ovom danu i mnogima posle njega.
Šetali smo stazom i neprestano se doticali. Njegovi prsti su prolazili kroz moju kosu, preko lica, duž leđa. Ja sam klizio jagodicama preko njegovog vrata, duž tople skrivene linije iza uveta. Zaustavljao sam ruku na njegovoj slepoočnici i osećao ritam pulsa.
Stali bi da se zagrlimo. Tako bih da večeras nestanem uronjen u nečiji kaput.
Ne znam kako smo stigli do metroa. Ušli smo u vagon i seli. Kolena su nam se dodirivala. Ovo je bio drugačiji svet od mračnog parka. Neonske lampe, zvuci, ljudi koji prolaze.
Jedva mogu da zamislim sledeću sliku. Dva muškarca, usred metroa koji juri, ljube se kao da im je poslednji put. Kao da su jedini ljudi na ovom svetu koji će takođe nestati, zajedno s vozom koji žuri. Osim tog poljupca, više nikada ništa neće postojati, i on je ono čime su rešili da ispune svoje poslednje momente.
Ne mogu tačno da se setim drugih ljudi u vagonu. Možda su prolazili, gledali nas, komentarisali. Nije mi bilo važno. Ponekad sve zastane.
Kada smo izašli napolje, vetar me je opomenuo da mi je lice vlažno od poljubaca. Bilo mi je hladno, i to je prvi osećaj koji je nagovestio prestanak čarolije.
Večeras šetam sam i grozničav. Ulice su puste i neprijateljske. Jedem vreme koracima. Iz sporednih ulica izlaze devojke koje se smeju, parovi koji glasno pričaju, žene s velikim torbama, muškarci u odelima koji pognute glave žure kući.
One večeri smo došli do vrata i on je izvukao ključeve. Stajao sam sam u mraku, u uskom hodniku dok je on nešto pričao nekim ljudima iza vrata. Stavio je prst na usta, govoreći mi da ćutim. Ja sam ćutao i peo se uskim stepenicama za njim. U polumraku sam razaznao minijaturnu sobu, punu predmeta, bez vazduha, s malim prozorom koji je gledao na baštu. Navukao je zavese i zavladao je totalni mrak.
Nisam pripadao onome što se dalje dešavalo. Bio sam svestan da mi smeta što sedim go na krevetu, da mi je hladno, još hladnije od njegovih vlažnih usana koje su klizile duž moje kičme. To više nije bila ni oaza, ni mračni park. Mi više nismo bili poslednji ljudi, nego obični ljubavnici u iznajmljenoj sobici londonskog predgrađa, čiji me je mrak tako boleo.
Večeras, kao i mnogih večeri pre ove, uronio bih u neku čaroliju. Uhvatio bih je, udahnuo duboko, zadržao je u stomaku, i ne bih joj dao da nestane.
SLUČAJ BROJ 23
Večeras je možda veče. Tu, sada, iza ugla. Desiće se nešto lepo.
I ono veče je bilo takvo.
Prepoznaćemo se. Ponekad ljudi koji žele isto mogu da se prepoznaju.
Tako bih da mi se večeras desi neki susret. Potpuno sam spreman.
One večeri, krv mi je brže tekla telom. Prepoznao sam ga iz daleka.
I sada neko luta. Samo je pitanje slučaja da li će nam se putevi ukrstiti. Ako ne večeras, onda neke druge večeri. Toliko ljudi se jednako oseća.
Nikada ne idem na mesta gde ljudi dolaze da bi se sreli. To treba da je iznenadno. Tako je lepše.
One večeri je bilo magično. Iz sporedne ulice izlazi muškarac u crnom, dugom kaputu. S rukama u džepovima.
Svi mi tragamo. Neprestano tragamo. Teško mi je da to opišem rečima. To je jedan osećaj. Toplina, uzbuđenje, trema.
Možda će me ove večeri neko pogledati onako kako me je on pogledao. Kao da se dugo poznajemo. Počeli smo da pričamo i nastavili zajedno niz ulicu.
I večeras rade prodavnice pića, duže nego druge radnje. Ljudi ulaze i izlaze.
One večeri smo ušli zajedno u prodavnicu i kupili pivo. Izašli smo napolje i nastavili da šetamo.
Nad parkom je padao mrak. Sećam se da sam se obradovao parku kao maloj oazi. Sedeli smo na klupi.
Nije bilo potrebno da pričamo, zato što smo se slično osećali. Ipak razgovaramo, razmenjujemo imena, osnovne podatke. Kao da ćemo time prebroditi neki jaz.
Dotakli smo se. Prvo vrhovima prstiju. Vrhovi prstiju su tako osetljivi.
Oči mu sijaju u mraku. Vlažne su. Daje mi i drugu ruku. Ostajemo tako spojeni dlanovima, raširenih šaka.
Mi smo ljudi iz istog sveta, koji nam je jednom bio oduzet a sada nam je ponovo vraćen.
Ispituje mi prstima lice. Prelazi preko jagodica, nosa, očiju. Žmurim. Zaustavlja prste na mojim ustima. Hteo bih da mu ljubim prst po prst, ali se ne usuđujem. Ako se pomerim, napravim bilo kakav pokret, sve ovo će nestati.
I sada vidim tu sliku iz parka. Kao da sam i onda, negde sa strane, posmatrao tu nepomičnu skulpturu. Dva mlada čoveka koji liče, na klupi, u parku.
Polako sam pomerio ruku. Pomilovao sam ga po kosi, skliznuo prste niz obraz do brade. Popeo sam ih do usana. Iznenadio sam se koliko su bile nežne.
Spustio je ruke na moja ramena. Kao da me zaustavlja.
Povukao sam ruku i stajao nepomično. Plašio sam se da će sve prestati. Širom sam otvorio oči. Još uvek je bio tu.
Poželeo sam da sve drugo zaboravim. Ostao bih večito u ovom trenutku, blažen i ispunjen.
Zapalio je cigaretu i čvršće umotao kaput oko sebe. Stajali smo poluokrenuti leđima jedan prema drugom. Pušili smo istu cigaretu i doticali se samo dok smo je dodavali. Negde kod filtera, opet se uhvatismo za ruku. Smejali smo se.
Okrenuli smo se u istom trenutku i zagrlili snažno, kako se grle ljudi koji se odavno nisu videli, a tako su jedno drugom nedostajali.
I večeras bih taj zagrljaj. Da me usreći, ponese, da dâ smisao ovom danu i mnogima posle njega.
Šetali smo stazom i neprestano se doticali. Njegovi prsti su prolazili kroz moju kosu, preko lica, duž leđa. Ja sam klizio jagodicama preko njegovog vrata, duž tople skrivene linije iza uveta. Zaustavljao sam ruku na njegovoj slepoočnici i osećao ritam pulsa.
Stali bi da se zagrlimo. Tako bih da večeras nestanem uronjen u nečiji kaput.
Ne znam kako smo stigli do metroa. Ušli smo u vagon i seli. Kolena su nam se dodirivala. Ovo je bio drugačiji svet od mračnog parka. Neonske lampe, zvuci, ljudi koji prolaze.
Jedva mogu da zamislim sledeću sliku. Dva muškarca, usred metroa koji juri, ljube se kao da im je poslednji put. Kao da su jedini ljudi na ovom svetu koji će takođe nestati, zajedno s vozom koji žuri. Osim tog poljupca, više nikada ništa neće postojati, i on je ono čime su rešili da ispune svoje poslednje momente.
Ne mogu tačno da se setim drugih ljudi u vagonu. Možda su prolazili, gledali nas, komentarisali. Nije mi bilo važno. Ponekad sve zastane.
Kada smo izašli napolje, vetar me je opomenuo da mi je lice vlažno od poljubaca. Bilo mi je hladno, i to je prvi osećaj koji je nagovestio prestanak čarolije.
Večeras šetam sam i grozničav. Ulice su puste i neprijateljske. Jedem vreme koracima. Iz sporednih ulica izlaze devojke koje se smeju, parovi koji glasno pričaju, žene s velikim torbama, muškarci u odelima koji pognute glave žure kući.
One večeri smo došli do vrata i on je izvukao ključeve. Stajao sam sam u mraku, u uskom hodniku dok je on nešto pričao nekim ljudima iza vrata. Stavio je prst na usta, govoreći mi da ćutim. Ja sam ćutao i peo se uskim stepenicama za njim. U polumraku sam razaznao minijaturnu sobu, punu predmeta, bez vazduha, s malim prozorom koji je gledao na baštu. Navukao je zavese i zavladao je totalni mrak.
Nisam pripadao onome što se dalje dešavalo. Bio sam svestan da mi smeta što sedim go na krevetu, da mi je hladno, još hladnije od njegovih vlažnih usana koje su klizile duž moje kičme. To više nije bila ni oaza, ni mračni park. Mi više nismo bili poslednji ljudi, nego obični ljubavnici u iznajmljenoj sobici londonskog predgrađa, čiji me je mrak tako boleo.
Večeras, kao i mnogih večeri pre ove, uronio bih u neku čaroliju. Uhvatio bih je, udahnuo duboko, zadržao je u stomaku, i ne bih joj dao da nestane.
![[Ne_Vazim_Se]](/data/avatars/m/149/149349.jpg?1220814411){kind=avatar}
