Агарта
Poznat
- Poruka
- 8.355
Имамо већ тему о три највеће грешке у историји, ову не сматрам једном од три, јер да није било Југославије не би било ни крвавог распада. Али је једна од највећих пет грешака. Дакле, ако већ мораш да ратујеш, а видесмо зашто је до рата дошло, онда то ради као што ради Израел. Слоба то није урадио 1991.
А погледајмо шта се могло. Сада је тачно 20 година од тог времена када се ситуација могла једним замахом средити.
------
Већ дуже времена размишљао сам о овој теми, како је све могло другачије бити, или боље рећи, како је морало бити. Ми Срби смо имали све предуслове за победу, па ипак смо их прокоцкали.
Наравно, остаје скепса поводом неких питања којима се нећу бавити. ЈНА посматрам као један ентитет, под српском командом, како је и непријатељска пропаганда говорила. Тачно је да је тамо било трулежи, издаје, хрватских и страних агената на највишим местима. Али било је и жестоког разарања непријатеља где је било воље за тим. Тако да остаје отворено питање колико је ЈНА била „управљива“, колико је могла бити коришћена за националне циљеве да се хтело. А није се хтело.
Друго битно питање које остаје ван опсега овог рада, јер немам тачних података, а већ ми је доста нагађања, су стварни мотиви вођства, именом Слободана Милошевића. Конкретно, колико је он био амерички човек, и колико је радио у њиховом интересу. Овде пишем шта би било да је радио у српском националном интересу, као што је рецимо Туђман радио у хрватском.
Па пређимо на ствар – ситуација на терену и геополитичка, те шта бих ја радио, опет на терену, а и на пољу пропаганде и спољне политике.
Ситуација крајем 1991.
Овде разматрамо период неког краја октобра, или почетка новембра 1991. Пропуштена прилика ми је и даље у релативно добром сећању, па тако пишем, без прецизирања датума.
Дакле, тада је једина међународно призната држава СФРЈ, а њена војска ЈНА је једина легална сила на терену. Значи, не може Србија бити оптужена за агресију у оквиру исте међународно признате државе. У Русији је управо пропао пуч, што је означило крај Совјетског Савеза и биполарног света. Али ситуација је далеко од стабилне, па се зна који су приоритети Сједињених Држава – они се нису мешали док априла 1992. нису признали унитарну БиХ. Веома је индикативна порука ЕЕЗ (сада ЕУ, а прво помињање овог термина је забележено у Берлину 1942, види мој потпис). Дакле, овај бирократски механизам у настајању каже – ако се ситуација не реши до 15.1.1992. признаћемо Словенију и Хрватску. Не треба ту много читати између редова – традиционално решење силом је ипак решење, ма колико се некима не свиђало. А ситуација на терену је ишла томе у прилог.
На терену имамо предаје неких касарни, што је дало Хрватима значајну технику, а и раније повлачење из Словеније које је деловало деморалишући (макар је то и био план српског врха, што је Бора Јовић касније признао). Али сасвим је јасна војна надмоћ, па и добар положај снага. ЈНА има несумњиву надмоћ у техници – артиљерији и тенковима. ЈНА једина тада има авијацију. Однос у људству зависи од мобилизације, али га је могуће изједначити, што није ни неопходно с обзиром на надмоћну технику.
Положаји ЈНА и локалних српских снага су на 40-ак километара од Загреба. У самом граду још увек се држи веома јака касарна Маршал Тито, која има своје изворе снабдевања водом, наравно и резерве хране. Осим тога, аеродром Плесо је под контролом ЈНА. Па зар је стварно требала нека претерана мудрост да се аждаји глава одсече?
Рад на терену
Значи, класично војно решење, без много филозофирања. Посебно не бих губио време на примирја и сличне глупости. Преговори наравно могу, и сваки рат се тако завршава. Али тек пошто паравојне снаге потпишу безусловну капитулацију. Да ли Израелци склапају примирја са Арапима док не добију рат?
Такође је ординарна глупост била замајавање око Вуковара и Дубровника, мада је те градове требало окружити. И ту стати док се не добије главна битка. А највећа глупост је било повлачење из практично заузетих градова – рецимо Шибеника, Задра, Осијека, Карловца...
Дакле, нема крени-стани тактике, иде се напред – и то на Загреб.
Напад би почео на широј линији фронта, према Загребу, између Карловца и Сиска. Почело би артиљеријском припремом уз помоћ из ваздуха. Кад би се припремио терен кренули би тенкови, за њима пешадија са бацачима пламена. Позадина непријатеља би била гађана из ваздуха, кластер и напалм бомбама.
Истовремено би из касарне Маршал Тито почела неселективна дејства по граду. Заправо гађање цивилних циљева би било препоручљиво – ради веће панике. На Плесо би се искрцала 63. падобранска која би почела дејства у позадини непријатеља.
Авиони би осим бомби бацали и летке. Ту би се молио, или можда преклињао председник Туђман да се преда и не присиљава нас на злочине. Срби до сада нису починили геноцид, али ако морају...
Све би могло бити готово за 2-3 дана. Згрожени сте? Па Хрвати су то исто урадили у „Олуји“ и шта им сада фали?
Спољна политика и маркетинг
Тешко је о овоме причати а не осврнути се на компликовани однос Србије са Западом, али то је велика тема. Овде ћу само дати два опречна аргумента. Са једне стране уз мало повлађивања чак је и Милошевић много постигао. Рецимо да је 1992. одложено бомбардовање Србије само довођењем америчке будале Панића. За то време Сарајево је под опсадом, а 72% међународно признате БиХ под контролом српских снага.
Међутим, види се и да „нове“ власти нису бог зна шта у националном смислу постигле приближавањем Западу од 2000. Говорим о оном смислу сукобљених интереса, где нешто они други морају изгубити, да бисмо ми добили. Добили смо право да угушимо шиптарску побуну на југу Србије, тзв. Копнену зону безбедности и Србија није осуђена за геноцид или шта већ... И то је све. У међувремену су признали комадање Србије, али да не идем дотле...
При свему овоме није небитно који су стварно били мотиви, и шта је био сценаријо. Али рекао сам да нећу о томе. Фокусиран сам на међународно стање 1991. и шта је ваљало чинити.
Дакле, блоковског света тада више нема и опште је место да је то требало уочити. Требало је да се Милошевић одрекне комунизма, бар на речима. Да каже да је пропао. Да се Совјетски Савез распао и да је Америка сада главна сила, да би можда у НАТО. Да исказује верско опредељење, шта га знам да иде у цркву, па она америчка будала је говорила со-хелп-ми-гад. То би све деловало да буде прихваћен као још један од „Нове Европе“ лидера, рецимо као Туђман, ни бољи ни гори. Наравно, остаје ограда у смислу горе наведене дилеме, и јасно је да су Хрвати њима увек били ближи него ми, али да ли би одијум био толики да не решимо ситуацију силом?! Уз скретање пажње мало би гунђали, и то је то...
Можда би била неопходна америчка база, што се често прича. С тиме треба увек бити озбиљан. Најзад, та питања се ипак решавају месецима, а кампања на Хрватску би се решавала недељама, можда и само данима. А што се тиче идентитета, где је антикомунизам, близу је и традиционализам, а ту су и традиционални савезници. Русија нам не би била далеко, па кад се односи снага промене...
А погледајмо шта се могло. Сада је тачно 20 година од тог времена када се ситуација могла једним замахом средити.
------
Већ дуже времена размишљао сам о овој теми, како је све могло другачије бити, или боље рећи, како је морало бити. Ми Срби смо имали све предуслове за победу, па ипак смо их прокоцкали.
Наравно, остаје скепса поводом неких питања којима се нећу бавити. ЈНА посматрам као један ентитет, под српском командом, како је и непријатељска пропаганда говорила. Тачно је да је тамо било трулежи, издаје, хрватских и страних агената на највишим местима. Али било је и жестоког разарања непријатеља где је било воље за тим. Тако да остаје отворено питање колико је ЈНА била „управљива“, колико је могла бити коришћена за националне циљеве да се хтело. А није се хтело.
Друго битно питање које остаје ван опсега овог рада, јер немам тачних података, а већ ми је доста нагађања, су стварни мотиви вођства, именом Слободана Милошевића. Конкретно, колико је он био амерички човек, и колико је радио у њиховом интересу. Овде пишем шта би било да је радио у српском националном интересу, као што је рецимо Туђман радио у хрватском.
Па пређимо на ствар – ситуација на терену и геополитичка, те шта бих ја радио, опет на терену, а и на пољу пропаганде и спољне политике.
Ситуација крајем 1991.
Овде разматрамо период неког краја октобра, или почетка новембра 1991. Пропуштена прилика ми је и даље у релативно добром сећању, па тако пишем, без прецизирања датума.
Дакле, тада је једина међународно призната држава СФРЈ, а њена војска ЈНА је једина легална сила на терену. Значи, не може Србија бити оптужена за агресију у оквиру исте међународно признате државе. У Русији је управо пропао пуч, што је означило крај Совјетског Савеза и биполарног света. Али ситуација је далеко од стабилне, па се зна који су приоритети Сједињених Држава – они се нису мешали док априла 1992. нису признали унитарну БиХ. Веома је индикативна порука ЕЕЗ (сада ЕУ, а прво помињање овог термина је забележено у Берлину 1942, види мој потпис). Дакле, овај бирократски механизам у настајању каже – ако се ситуација не реши до 15.1.1992. признаћемо Словенију и Хрватску. Не треба ту много читати између редова – традиционално решење силом је ипак решење, ма колико се некима не свиђало. А ситуација на терену је ишла томе у прилог.
На терену имамо предаје неких касарни, што је дало Хрватима значајну технику, а и раније повлачење из Словеније које је деловало деморалишући (макар је то и био план српског врха, што је Бора Јовић касније признао). Али сасвим је јасна војна надмоћ, па и добар положај снага. ЈНА има несумњиву надмоћ у техници – артиљерији и тенковима. ЈНА једина тада има авијацију. Однос у људству зависи од мобилизације, али га је могуће изједначити, што није ни неопходно с обзиром на надмоћну технику.
Положаји ЈНА и локалних српских снага су на 40-ак километара од Загреба. У самом граду још увек се држи веома јака касарна Маршал Тито, која има своје изворе снабдевања водом, наравно и резерве хране. Осим тога, аеродром Плесо је под контролом ЈНА. Па зар је стварно требала нека претерана мудрост да се аждаји глава одсече?
Рад на терену
Значи, класично војно решење, без много филозофирања. Посебно не бих губио време на примирја и сличне глупости. Преговори наравно могу, и сваки рат се тако завршава. Али тек пошто паравојне снаге потпишу безусловну капитулацију. Да ли Израелци склапају примирја са Арапима док не добију рат?
Такође је ординарна глупост била замајавање око Вуковара и Дубровника, мада је те градове требало окружити. И ту стати док се не добије главна битка. А највећа глупост је било повлачење из практично заузетих градова – рецимо Шибеника, Задра, Осијека, Карловца...
Дакле, нема крени-стани тактике, иде се напред – и то на Загреб.
Напад би почео на широј линији фронта, према Загребу, између Карловца и Сиска. Почело би артиљеријском припремом уз помоћ из ваздуха. Кад би се припремио терен кренули би тенкови, за њима пешадија са бацачима пламена. Позадина непријатеља би била гађана из ваздуха, кластер и напалм бомбама.
Истовремено би из касарне Маршал Тито почела неселективна дејства по граду. Заправо гађање цивилних циљева би било препоручљиво – ради веће панике. На Плесо би се искрцала 63. падобранска која би почела дејства у позадини непријатеља.
Авиони би осим бомби бацали и летке. Ту би се молио, или можда преклињао председник Туђман да се преда и не присиљава нас на злочине. Срби до сада нису починили геноцид, али ако морају...
Све би могло бити готово за 2-3 дана. Згрожени сте? Па Хрвати су то исто урадили у „Олуји“ и шта им сада фали?
Спољна политика и маркетинг
Тешко је о овоме причати а не осврнути се на компликовани однос Србије са Западом, али то је велика тема. Овде ћу само дати два опречна аргумента. Са једне стране уз мало повлађивања чак је и Милошевић много постигао. Рецимо да је 1992. одложено бомбардовање Србије само довођењем америчке будале Панића. За то време Сарајево је под опсадом, а 72% међународно признате БиХ под контролом српских снага.
Међутим, види се и да „нове“ власти нису бог зна шта у националном смислу постигле приближавањем Западу од 2000. Говорим о оном смислу сукобљених интереса, где нешто они други морају изгубити, да бисмо ми добили. Добили смо право да угушимо шиптарску побуну на југу Србије, тзв. Копнену зону безбедности и Србија није осуђена за геноцид или шта већ... И то је све. У међувремену су признали комадање Србије, али да не идем дотле...
При свему овоме није небитно који су стварно били мотиви, и шта је био сценаријо. Али рекао сам да нећу о томе. Фокусиран сам на међународно стање 1991. и шта је ваљало чинити.
Дакле, блоковског света тада више нема и опште је место да је то требало уочити. Требало је да се Милошевић одрекне комунизма, бар на речима. Да каже да је пропао. Да се Совјетски Савез распао и да је Америка сада главна сила, да би можда у НАТО. Да исказује верско опредељење, шта га знам да иде у цркву, па она америчка будала је говорила со-хелп-ми-гад. То би све деловало да буде прихваћен као још један од „Нове Европе“ лидера, рецимо као Туђман, ни бољи ни гори. Наравно, остаје ограда у смислу горе наведене дилеме, и јасно је да су Хрвати њима увек били ближи него ми, али да ли би одијум био толики да не решимо ситуацију силом?! Уз скретање пажње мало би гунђали, и то је то...
Можда би била неопходна америчка база, што се често прича. С тиме треба увек бити озбиљан. Најзад, та питања се ипак решавају месецима, а кампања на Хрватску би се решавала недељама, можда и само данима. А што се тиче идентитета, где је антикомунизам, близу је и традиционализам, а ту су и традиционални савезници. Русија нам не би била далеко, па кад се односи снага промене...
