Odgovoriću ti, dubinski iskreno. Znaš šta mislim...U vreme kada sam bila jako tužna, jedan sveštenik mi je rekao: "Jelena, u duhovnom svetu, misli su jače nego sva dela i reči". I znam po sebi, da je bio u pravu. I duboko verujem, da će svaka manifestacija razmišljanja nečega o nečemu, koliko god da se opireš, ako je u srcu, da će kad tad dovesti do nečega. Do realizacije onoga, šta i o čemu um razmišlja, a srce dubisnki hoće i želi. Dobro s Turci rekli, srce je kao dete, i hoće šta hoće. Misli su ogromna energija. Ja znam po sebi. S nečim se budim. S nečim ustajem. Ili sam ustajala ili se budila. Ja dubinski mislim, da jeste od suštine delati onako kako osećaš. Misliš. Sve drugo je pusto opiranje i gušenje sebe. Radiš na uštrb sebe. To je kao kada si bolesna, i na primer telo želi da ozdravi a mozak ima loše misli i onda psiha radi protiv tela, bez obzira kako se i ti šta lečila. To je taj "rad", verujem. Ako neko je s tobom a u srcu mu je neko drugi, stvarno to ja, lično ja, doživljavam kao prevaru. Ne varaš fizički, varaš mislima. Ja znam ljude koji to mogu, imala sma prilike da ih upoznam. Znam ljude i koji vole nekoga petog a opet su se nekim petim u vezi. Znači, iz priloženog verujem da je moguće i da takvi ljudi jedostavno postoje. Neko to može da iskanališe, neko ne. Ja lično na primer en bih mogla. Da spavam na nečijem ramenu a da mislim o nekom petom. Možda zato i ne spavam na nečijem ramenu, i možda sam baš zato sama. Jer možda baš možda u mislima ljubim šta ljubim šta mi se ljubiti da koliko ja hoću i šta hoću i ne mogu to s drugim, ako prvenstveno um neće, ja to onda ne mogu da ni fizički poželim.
Tačno, ljudi mogu da osećaju, ali da se ne vode istima, ovo si lepo rekla. Sada bih rekla da je to možda samo dobra samokontrola i verovatno i jeste, ali nije zdravo, jer onda ili varaš sebe, pa drugoga ili najpre sebe pa drugoga. U svakom slučaju, ja verujem u delanju u skladu s osećajima.
Isto je i s poslom; možeš, sve možeš, ali je pitanje dokle to možeš. Shvataš? Kao i ovo, neko "pukne" pre a neko kasnije. Neko zauzdava, neko guši, nekoga odvede u bolest a neko jednostavno odluči da o toem više ne misli. Ali, verujem da se radi o POTISKIVANJU a da ono dovodi do loma, kad tad. I oda još jače i u većoj meri i silini isplivava. Ispliva. I tu tek nema povratka. Onda ja cunami.
Slažem se, neko ostaje, neko daje malo, neko ludački voli, neko na kašikicu, nismo svi isti. Ja verujem u dolednost sebi. Pa kud puklo da puklo. Sve drugo je možda, zavaravanje.
Osećaje možeš da gušiš i sve to stoji i sve to može, ali znam po sebi...ne možeš dokle god hoćeš. I an kraju se manifestuje uvek i negde mora da se ispolji. Iznedri. Da li u vidu vraćanja onoga kome srce pripada, da li u vidu bolesti, kanalisanja ili jednostavno dlaska..ali da ode..negde mora. Pitanje je samo..gde. I kada. U kakvoj i kolikoj meri. A to zavisi kakav si čovek.
Ne shvatam da mi protivrečiš, čak i da to radiš, imaš svako pravo na to. To je tvoj stav. Svako ima pravo na svoj, ne brini. Zato smo svi tu, da diskutujemo.
I pitala bih ga direktno; sta je bre ovo?!
