Служио у класи децембар 2004. Из тог искуства могу да кажем како војска не треба да изгледа, односно каква војска није потребна. А таква какву сам ја служио никоме није потребна, јер од нас су били обученији људи који се рекреативно баве ловом неги ми. То је било време реформе војске, у преводу смањивање војног кадра, посебно оног које је учествовало у ратовима, смањење наоружања, приближавање Нато стандардима.
Да напоменем, као извиђач, део Батаљона за специјална дејства, ми смо чак и имали неку мало бољу обуку, јер се на папиру сматрамо специјалним јединицама, али то је било тако бедно, да није ни трећина онога што је требало да буде.
Ако ме неко пита шта сам научио, па научио сам са оним малим расклопним ашовом малтене да летим. Јер након основне обуке у касарни у Парагову (на обронцима Фрушке Горе) ишли смо у прекоманду, прво у Лесковац, а онда у Врање. У Лесковцу смо 11 дана, колико смо били, чистили неку депонију у оквиру касарне коју нико није дирао деценијама. Дакле класичну депонију, ми неке кур.чеве специјалне јединице. Онда у Врању почели смо одличну обуку, припемали се да идемо на преживљавање, али није било довољно људи. А нисмо имали довољно људи јер од нашег вода, њих четворо је на викенду, петоро на стражи, тројица на пожарству (најретардиранија дужност која постоји), двоје на некој испомоћи и остаје нас шесторо-седморо а ту се не исплати да радиш обуку. А пошто војска не сме да буде беспослена, онда са ашовом окопаваш меки појас (дакле све могуће зелене површине у касарни) и њиме косиш траву, скупљаш ђубре и слично.
На гађања, ми као специјаци смо ишли чешће него други. Али ја сам на митрљезу, уместо да пуцам са 50 метака, имао 13. И уместо да вежбам пуцање кратким и дугим рафалима, пуцао сам појединачно тих 13 метака. Једино што смо имали су кондициони маршеви где се пређе између 25 и 30 километара, јер је то мојој јединици био део обуке.
У преводу брука и срамота. Таква војска какву сам ја служио не треба никоме. Сва срећа да су подофицири који су нам држали обуку увек из ратних искустава преносили шта бисмо требали и шта не бисмо требали да радимо како бисмо остали живи. Али и њихов је коментар био да нам је обука толико пала да је то изгубило сваки смисао. ПОдсећам то је време када је могло да се бира да ли ће се служити цивилно или са оружјем и мој избор је био са оружјем, док су многи моји другари служили, односно "служили" војску цивилно.
Ако се у склопу враћања војног рока планира кратка али интезивна обука, а то значи много гађања, на полигонима, учење пузања, кретање, неке основне тактичке ствари и управљање неким борбеним возилима, артиљеријска гађања, онда то има смисао. Ако војска треба да служи како би се одржавала чистоћа у касарни, онда боље да је и немамо.