Pita ona mene posle dva meseca zabavljanja, naviknuta na to da se sve njene drugarice svađaju sa svojim momcima. U suštini, nije bilo nikakvog razloga za svađu, jer sam joj sve dozvolio, čak i to da mi se penje na glavu (u prenesenom značenju, ali i bukvalno) – i svaka mogućnost za svađu je bila ukinuta. Ali ona je insistirala na ovom pitanju, i insistirala, i insistirala sve dok nije napravila besmislenu svađu, a besmislenu svađu pretvorila u raskid. Šta vi mislite o ovome?
Previranja, sukobi u svakom odnosu su neminovni ako se ide napred
ako situacija nije stalno status quo. Čim nema istog znak je da nešto
ne štima, tj. neko nekome u celoj priči ili povlađuje previše (što može
značiti ili nezainteresovamost za dotičnu/og ili strah da se suprostavi
zbog eventualne mogućnosti ljutnje, sukoba ovog drugog i dalje moguće
posledice ne daj bože raskida) ili ste zaista jedno drugom toliko neinspirativni
za bilo kakav dalji pokret ili ne predstavljate više nikakav izazov, nema
motivacije neophodne za aktuelizaciju istog. Dakle, prema navedenom
primeru bih rekla da je ona to skapirala i mislila bolje da ja stvar pokrenem,
uskomešam ustajalu vodu, pa šta bude biće, tj. bolje da znate na čaemu
ste, koliko jedno drugom istinski pasujete nego da se zavaravate nekim
zamrznutim slikama nekadašnjeg izvučenog najidealnijeg stanja vas dvoje.
Uzdrmala je dakle po njoj već buđavo plesnjivo stanje, znajući da ko ne
reskira taj i ne profitira.
))))
