sonet krndelju
o, ti svojih jadnih roditelja greško
ti, što nalik gubi tumaraš ovuda
nećeš nikad biti gošća moga uda
s maskom za varenje gledat' te je teško
no, ipak ne tuguj, nek ne pada suza
niz taj bubuljičav gadan rošav obraz
ti svoju ružnoću nemoj kao poraz
da shvatiš nikada, zabole te guza
nek prdeži moćni planisnskoga losa
odjekuju silno dok ti gaziš bosa
po cveću livada, sve u tvoju slavu!
ne, nemoj mi prići jer čamovom motkom
učiniću tebe poslušnom i krotkom
***** te u usta i goveđu glavu!!!
