Kafana ''AMBASADA''

[VIRGINIJA]

http://forum.krstarica.com/threads/170255

 

[lilyl]

Evo i ja malo navratih.

Svima!!!!

 

[Strela]

В Р Ш А Ц

ВРШАЦ

У виноградаревој руци
Пруженој из облака
Златан грозд

У једном зрну кула од кукуруза
У другом чаробан брег
У трећем равница мајка

У осталим зрнима
Улице заспале у подне
И последње неукроћене гајде
Веће него Градска кућа

И неки високоучени звоници
И пшеницни двори и школе тишине
И радионице људи-пчела

Виноградарева рука помаже
Грозду да зри
И брани га од златокрадица

Васко Попа

Вршац - У давној прошлости у овим крајевима повремено живе Кимерци, Келти, Дачани. Римљани на месту данашње Вршачке куле имају своју осматрачницу. Њих смењују Сармати да би у VIII веку ове крајеве населили Словени, а век касније и Мађари.

Први писани документ у коме се помиње назив града Вршца потиче с почетка XIV века.

Од XIV века када је подигнут Вршачки град (Кула) у њему се смењују мађарски и српски господари, а једно време био је у поседу Ђурђа Смедерервца о чему постоји снажна традиција. 1425. године у време деспота Ђурђа Срби се насељавају и оснивају насеље Подвршац.


Од 1552. године када га освајају Турци он је у њиховој власти све до 1717. године, а њиховим одласком почиње нагли прилив нових становника као и привредно-економски и културни развитак.

Током XVIII века Вршац се шири и напредује, све више заузимајући истакнуто место у овом делу Угарске.

Уједињењем Српског и Немачког Вршца 1794. године, а нарочито добијањем тржишне привилегије 1804. године и статуса слободног краљевског града, Вршац постаје привредни, трговински и културни центар целог региона.

Већ 30-тих година XVIII века овде раде прве основне школе, а од 1790. године и прва латинска гимназија. Током следећег века у Вршцу се оснивају многе школе као што су: занатска, реална гимназија, пољопривредна, виша девојачка, учитељска и друге.

Многе позоришне дружине и позоришта гостују у Вршцу већ од краја XVIII века и бораве у њему чак по неколико месеци. Подаци о првим библиотекама говоре да су Вршчани имали јавне читаонице већ 1840. године, да би се касније оснивале и истовремено радиле и по три библиотеке.

Вршац 1855. године добија своју прву штампарију, а од 1857. године почињу да излазе прве новине. Током XИX века и до Првог светског рата овде је излазило готово стотину периодичних публикација на три језика, а штампано је и много књига.

Године 1882. Вршчани оснивају музеј који временом израста у једну од најзначајнијих културних инстиуција са непроценљивим културним благом у својим фондовима.

Бројна културна и уметничка друштва многих народа и народности који су овде живели и живе говоре о необично разноврсној везаности Вршчана за културни живот.

Вршац је од половине XIX века и и истакнути центар радничког и социјалистичког покрета на чијем су челу "Вршачки социјалисти" Лаза Нанчић и Јаша Томић.
Од 1918. Вршац је у саставу Југославије. 2. октобра 1944. године Вршац је коначно слободан град из ког су истерани фашисти, а тај датум се слави као Дан ослобођења.

Својим радом и залагањем град су афирмисале знамените личности као што су: Никола Нешковић, сликар, Јосиф Јовановић Шакабента, оснивач Граматикалне школе, Ђорђе Арсенијевић Емануел, генерал руске војске, Јован Стерија Поповић, драматург и песник, Гаврило Пекаровић, лекар педијатар, Лаза Нанчић и Јаша Томић, социјалисти, Паја Јовановић, сликар, Ференц Херцег, писац, Султана Чијук, оперска дива, Драгиша Брашован, архиректа, Бора Костић, шаховски велемајстор, Жарко Зрењанин, народни херој, Васко Попа, песник...

У Југославији Вршац се привредно развија, обнавља своју пољопривреду, развија индустрију и успоставља контиуитет са својим најбољим културним традицијама.

Вршац је данас привредно-пословно средиште у јужнобанатском региону и истакнути културно и образовни центар.

 

[Strela]

ЗНАМЕНИТИ ВРШЧАНИ

Јован Стерија Поповић (1806 - 1856)

Јован Стерија Поповић је најзнаменитија личност рођена у Вршцу. Гимназију је учио у Вршцу, Сремским Карловцима, Темишвару и Пешти; права у Кежмараку у Словачкој. По завршетку студија (1830.) био је професор, а од 1835. године, када је положио адвокатски испит, адвокат у Вршцу. Године 1840. одлази у Крагујевац на Лицеј за професора "природног права". Већ идуће године прелази, заједно са овом, тада највишом школом у Србији, у Београд. Уставобранитељска влада га је 1842. године поставила за начелника Министарства просвете. На овом положају је остао до 1848. године, радећи на организацији школства и просвете у Србији. Почетком те године поднео је оставку и вратио се у Вршац у коме је живео до смрти, повучен и усамљен, дубоко разочаран у живот и људе.

Јован Стерија Поповић је неоспорно једна од најзначајнијих фигура српске и југословенске књижевности. С правом је назван "оцем српске драме". Написао је прве праве трагедије на српском језику и генијалне комедије. Као трагичар, по узору на велике француске и немачке трагичаре, описивао је догађаје из историје српског народа. Његовом трагедијом "Смрт Стефана Дечанског" отвара се 1841. године београдско позориште "Театар на думруку". Од трагедија вредно је поменути прву Стеријину трагедију "Светислав и Милева", па "Милош Обилић или Паднуће сербског царства", затим "Несрећно супружество или Наод Симеон", "Скендербег" и "Лахан". Праву уметничку вредност показао је Стерија као писац комедија. Његов комедиографски таленат створио је снажна и велика књижевна дела, која су тим већа што је у српској књижевности уствари тек Стерија утро пут српској комедији. Први период у Стеријином писању комедија пада у време његовог живота у Вршцу измеду 1830. и 1840. године. У њима је Стерија овековечио свој родни град ликовима Кир Јање, Феме, Алексе Ружића и других. Комедије "Лажа и паралажа" (1830.), "Покондирена тиква" (1830.), "Тврдица" (1837.), "Зла жена" (1838.) и "Помирење" (1841.) доносе му признања савременика и репутацију "српског Молијера". Године 1841., 1842. и 1847. изведене су и неке Стеријине мање комедије: "Жениба и удадба", "Симпатије и антипатије", "Волшебни магарац", "Џандрљив муж", "Судбина једног разума" и "Превара за превару". Једину комедију, која у целини слика београдску средину "Београд некад и сад", Стерија је издао 1853. године. Последња комедија коју је Стерија написао били су "Родољупци". Ову значајну комедију Стерија није уопште штампао, па је остала још дуго после његове смрти у рукопису. Инспирацију за ову комедију Стерија је нашао у револуционарним догађајима 1848.-1849. године.

Стеријине комедије су уметнички верна слика једног дела српског друштва у Војводини у првој половини XИX века и носе богату галерију ликова. Стеријине комедије су прешле оквире свога времена, добиле трајну вредност и улазе у наше културно наследе. Разноврстан као писац, Стерија је писао и сатире, романе, расправе о књижевности и језику и рефлексивну поезију коју је издао у збирци "Даворје", једној од најбољих књига рефлексивне поезије у нашој књижевности. Боравећи у Србији као министар просвете, Стерија је основао Друштво српске словесности (сада Српска академија наука и уметности) и Народни музеј. Поставио је и темеље модерном школству Србије и био писац многих уџбеника. Јован Стерија Поповић је сахрањен на Православном гробљу у Вршцу.

 

[Strela]

ЗНАМЕНИТИ ВРШЧАНИ

Паја Јовановић (1859-1957)

Рођен је у Вршцу 1859. године у породици Јовановић, као син угледног фотографа Стевана и мајке Ернестине (родене Деот). Детињство и рану младост проводи у овом граду, у њему је запажен и његов таленат а сигурно је од великог значаја и чињеница да је имао прилику да види иконостасе Павела Ђурковића и Арсе Теодоровића у овдашњим црквама као и дела Јована Поповића. Прве подуке и сазнања примио је од свог учитеља сликања Водецког. Конацно опредељење за сликарство било је од тренутка када је израдио цртеже светитеља за рељефе на великом звону Саборне цркве који су изливени у Бечу. Са непуних 16 година отац га одводи у Беч на школовање. Академију ликовних уметности завршава 1880. г. похадајуци прво часове код професора Глипенкерла а касније и специјални течај код Леополда Карла Милера, познатог "оријенталисте". Још као студент награђиван је за рад "Рањени Црногорац". У наредном периоду, уочивши повећано занимање Европе за Балкан, слика углавном сцене из живота Албанаца, Црногораца, Херцеговаца, које ће му донети велику славу. Чувене су његове жанр - сцене "Издајица", "Мачевање", "Кићење невесте", "Борба петлова" и друге из тог периода.

Важни догађаји у његовом животу су две велике изложбе: Миленијска изложба у Будимпешти 1896.г. (за коју је припремао" Сеобу Срба" али је послат "Вршацки триптихон") и Светска изложба у Паризу 1900.г. за коју је урадио велику историјску композицију "Проглашење Душановог законика". У то време у пуном уметничком замаху, слављен и хваљен ствара низ великих композиција. После 1905.године посвећује се скоро искљуциво изради портрета у стилу академског реализма за богату клијентелу по којима постаје изузетно познат (Портрет сликара Симингтона, Портрет Михајла Пупина, Портрет уметникове супруге Муни, Портрет вајара Ђоке Јовановића и други). Поред великог броја мотива којима посвећује пажњу, сасвим скромно место заузима религиозно сликарство; урадио је иконостас цркве у Долову и Саборне цркве у Новом Саду, рађене без правог уметничког надахнућа. Највише времена проводи у атељеу у Бечу где се настањује а повремено борави и у Београду. Године 1940.г. изабран је за почасног грађанина града Вршца, а 1949. добија Орден заслуга за народ И реда. Живео је мирно и повучено у Бечу све до своје смрти 30.новембра 1957.г. По његовој жељи урна са пепелом пренета је у Београд, град коме је даровао и највећи део своје заоставштине и где се касније, 1970.године и отвара Легат Паје Јовановица, као и у Вршцу у згради Апотеке на степеницама, где је 1977. године отворена стална поставка Сећање на Пају Јовановића.

Крунисање цара Душана - Паја Јовановић

Женидба цара Душана - Паја Јовановић

 

[Strela]

ЗНАМЕНИТИ ВРШЧАНИ

Бора Костић (1887-1963)

Рођен је у Вршцу 1887. а умро у Београду 1963.године. Шах је научио од свога оца још у десетој години. Велика љубав према древној игри и изразити таленат убрзано су од њега стварали врсног шахисту. После завршетка школовања у родном граду, шаховско сазревање наставља током студија у Будимпешти и каснијег боравка у Бечу који је почетком XX века био центар европског шаха. Титулу шаховског мајстора освојио је на турниру у Будимпешти 1909.године, а велемајстора у Сан Рему 1911.године.У време Првог светског рата борави у Јужној и Северној Америци, где постиже низ запажених успеха играјући са тамошњим најјачим играцима. Вративши се у земљу наставља са успешним играма на многим међународним турнирима где, такође, постиже запажене успехе. Измеду 1924. и 1925.године одлази на светску турнеју, до тада највећу у историји шаха, обишавши готово цео свет.На путовањима Костић је играо симултанке, турнире, мечеве а држао је и предавања о својој земљи. Био је један од првих страних велемајстора који је имао могућност да гостује у СССР-у након Октобарске револуције играјући симултанке од Лењинграда до Владивостока. Један је од победника на првом првенству Југославије у шаху, одржаном 1935.године у Београду, а био је и члан југословенске екипе на олимпијадама 1927.,1931.,1935. и 1937.године.
Током своје богате шаховске каријере учествовао је на највећим турнирима широм света, и врло често се са њих враћао као победник. Био је велики познавалац шаховске теорије. Велики број његових партија остаће забележен у Шаховским уџбеницима.

Васко Попа

Први послератни модерни песник, рођен је у Гребенцу крај Вршца. Основну школу и Гимназију учио је у Вршцу, а Филозофски факултет је завршио Београду 1949. године. Живео је и радио у Београду.

Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит.

За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење:
"Кора" - 1953.
"Непочин поље" - 1956.
"Споредно небо" - 1968.
"Усправна земља" - 1972.
"Вучја со" - 1975.
"Кућа насред друма" - 1975.
"Живо месо" - 1975.
"Рез" - 1981.

Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама "Гвоздени сад", затим незавршена целина "Лепа варош В", као и круг од пет песама под заједничким насловом "Луди Лала". Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима "Калем". У песничком зборнику "Од злата јабука" (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику "Урнебесник" (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику "Поноћно Сунце" (1962.), поетски свет песничких сновиђења. Васко Попа је један од најпреводенијих југословенских песника а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године, Васко Попа оснива Књижевну општину Вршац (КОВ) и покреће необичну библиотеку на дописницама названу "Слободно лишће". Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14.12.1979.) у Новом Саду.
Васко Попа је први добитник "Бранкове награде" за поезију, установљене у Сремским Карловцима у спомен на Бранка Радичевића. Године 1957. добија Змајеву награду, 1968. Аустријску државну награду за европску литературу, 1976. награду за поезију "Бранко Миљковић", 1978. додељује му се награда АВНОЈ-а, а 1983. књижевна награда "Скендер Куленовић". Године 1995., у Вршцу, установљена је награда "Васко Попа" за најбољу књигу песама на српском језику и додељује се сваке године на дан песниковог рођења, 29. јуна. Умро је у Београду 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана.


Јанко Лугошан – Халабура
У двобоју одсекао галаву турском аги (грб града Вршца)

Свети Теодор – Вршачки владика
1594. подигао чувену Банатску буну, заштитник града

Никола Нешковић (1720-1775)
Иконописац, Стеријин деда, осликао иконостас у капели Епархијског двора

Михаило Корман (1740-1812)
Први сенатор, кнез, градоначелник, заслужан за добијање Тржишне повеље града 1804

Константин Спајић (1769-1836)
Кнез, градоначелник, заслужан за добијање Тржишне повеље града 1804.

Јосиф Јовановић Шакабента (1743-1805)
Вршачки владика, мецена, пријатељ Доситеја, оснивач Граматикалне школе, иницијатор да Вршац добије статус слободног града

Ђорде Арсенијевић Емануел (1775-1837)
Генерал руске војске, освајач Кавказа, ратовао против Наполеона, председник суда декабристима

Гаврило Пекаровић (1812-1851)
Лекар педијатар, познат по «Чедољубљу», књизи о неговању деце, Стеријин пријатељ

Лаза Нанчић (1854-1887)
Вршачки социјалиста, писац и оснивач читаонице

Јаша Томић (1856-1922)
Наследник Светозара Милетића, писац песама, новела, романа, памфлета, чланака

Феликс Милекер (1858-1942)
Оснивач градског музеја, кустос, аутор књига, студија, («Повесница града Вршца» - 1886)

Ференц Херцог (1863-1954)
Један од најчитанијих и најплоднијих мађарских прозних писаца свих времена

Султана Цијук (1871-1935)
Оперска дива, члан позоришта у Београду и Новом Саду

Драгиша Брашован (1887-1965)
Архитекта светског гласа (нпр. зграда Извршног већа Војводине)

Иван Радовић (1894-1973)
Чувени сликар

 

[Strela]

В Р Ш А Ц

Вршац је културно туристички, привредни и саобраћајни центар. Градско подручје одликује се богатством архитектонских стилова, лепо уређеним градским тргом, низом репрезентативних јавних објеката и споменика културе и уређеном парковском површином. У граду и околини постоји 19 категорисаних и заштићених споменика културе. Владичански двор и Манастир Месић су споменици највише категорије.

У Вршцу се налази познато позориште, регионални музеј, градска библиотека, зграда Конкордије, катедрала св. Герхарда, црква св. Николаја и други објекти од изузетног културно историјског значаја. У овом граду се налази најстарији градски парк у Војводини који је заштићен као споменик вртне архитектуре.


Вршац располаже солидном туристичко угоститељском базом са Хотелом "Србија", Вилом Брег и другим смештајним капацитетима.
Развијен културни и спортски живот у граду даје добру могућност за организовање квалитетне и функционалне туристичке понуде.

Знаменитости Вршца су:

Вршачка кула из XIV века, Градска кућа из XVIII века, Владичански двор из 18. века са пребогатом ризницом, манастир Месић из 16. века, катедралом св. Герхарда из 1863. год., црква св. Николаја из 1785.године. Све ово употпуниће Ваш туристички доживљај и ужитак Вашег боравка у Вршцу.

 

[Strela]

В Р Ш А Ц

Вршачки виногради

ДАНИ БЕРБЕ ГРОЖЂА

Из историје вршачког виногорја, први виногради у овом подручју помињу се још половином И века. Године 1494. на двору Угарског краља Владислава II, за аков вина плаћено је 10,5 златних форинти. турски путописац Евлија Челебија 1660. и 1664. године у својим путописима описује Вршац и винограде на брегу, у којима рађа румено, укусно и слатко грожђе.

Као интересантан податак треба издвојити прву изложбу вина у Вршцу, која је одржана 1857. године у кафани »Код два кључа«, што су уједно биле и квалификације за изложбу у Бечу те исте године када су први пут била излагана вршачка вина и награђена сребрном медаљом.

Имајући у виду чињеницу да је Вршац град познат по вину, за све љубитеље грожђа и доброг вина, традиционално се, сваке године, трећег викенда у септембру одржава манифестација под називом »Грожђебал«. Тих дана можете посетити многобројна културна, комерцијално-спортска дешавања, као и разне изложбе грожђа и вина. Са нама можете поћи и на чувени »Пут вина«. У пратњи нашег локалног туристичког водича, »Дани бербе грожђа« остаће Вам забележени у сећању као пријатни и незаборавни тренуци, богати традицијом, културом и спојем старог и савременог духа.

Стари Вршац

 

[lilyl]

Bila si danas vredna Strelo, bas se nacitah...

 

[VIRGINIJA]

 

[VIRGINIJA]

 

[lilyl]

Hvala Ti mila moja, nekad cvece govori vise od nas...A,taj cvet je bas moje ime....

 

[VIRGINIJA]

 

[VIRGINIJA]

Hvala Ti mila moja, nekad cvece govori vise od nas...A,taj cvet je bas moje ime....

 

[lilyl]

Draga Virginia, mozda nije praksa da ovde postavimo svoje Fotkice...Ali, ja zelim da Ti znas sa kime si se "pisala" ko Te je voleo i uvazavao. Stavljam, pored mnogih do sada i svoju licnu forkicu. E, to sam ja. Mozda si primetila, mila moja, da se retko javljam. Ali, Admin na cetiri Foruma /dva strana/, i Moderator na jos nekoliko. Malo vrmena za RL. Ovom slicicom, moje malenkosti, hocu da Te pozdravim, da budem iskrena, kao sto jesam. TO samJa. Ne znam kada cu sledeci put doci ovde, ali, uvek cu Te se rado secati. Ljubi te Ljiljana. i jos jedna , mada im mesto nije ovde - moj brat i ja. Samo, plave oci ispadnu Zecje...nema veze, ljubim Te.

 

[lilyl]

 

[lilyl]

 

[lilyl]

Inace, veoma ces se iznenaditi kada ti kazem da sam samohrana /uh, kako glup izraz/ Mama troje dece - dva sina blizanca Davi i Daniel, 10 g. i cerka Dusica 7. Tata Dusan nas je napustio voljom Bozjom kada je Dusica imala 3 meseca i 10 dana...

 

[lilyl]

Ne volim sto sam prinudjena da napustim Krstaricu...Ovde sam, kao sto vidis dosta dugo...Ali...bila banovana, pa me ponovo vratili..Boze, pa ja imam svoje Forume...Mislim da ce se i onaj /i/ koji su me banovali zapitati...i ja se jos pitam...U svakom slucaju, hvala svima, bilo mi je ovde lepo....Poslacu Ti na pp. moj mail...kao i svima koji su mi u srcu...

 

[lilyl]

NEK ME VIDE ADMINI....

 

[lilyl]

Ajde Strela..ako ne spavas....Uvek umes da nas Odusevis....

 

[malaaleja]

Dok se ne jave ostali, pozdrav

Jos jednom ovu pesmu i necu je cesto...............

ТРЕБА ЗНАТИ

Како рећи оном "трећем"
да слепило има вид
Kад се нада знању већем
при седању на свој стид.

Крије себе у незнању
место да се знању преда
Не верује ни предању
-да погледа, на шта седа-.

ЗК

 

[VIRGINIJA]

@lily,nisam znala da imash troje dece.Divno!Pa ti imash pravo blago!

Ti si jedna draga i uzasno hrabra osoba i zato si zasluzila.

 

[VIRGINIJA]

 

[VIRGINIJA]