KADA ONA ODE…

[Tárrega]

ali cu se za sada zaustaviti ovde sa tom pricom.

O, zar? Sad kad postaje zanimljivo...

U svakom slučju pozdravljam te pošto ću i ja malo da se zaustavim sa forumom... drž se.

 

[gost 331040]

O, zar? Sad kad postaje zanimljivo...

U svakom slučju pozdravljam te pošto ću i ja malo da se zaustavim sa forumom... drž se.

..,

 

[Tárrega]

 

[Platonida]

O ne, oo ne, Lavice. Ne.

Ja sam zaljubljenik u nešto najlepše i najplemenitije na svetu. Prekrasno poput ove pesme:

Spojler

Ma jesi li siguran da si zaljubljen u ljubav, a ne u patnju, bar kako si postavio temu?

Ja sam zaljubljenik u ljubav, a za patnju mi je kasno.

 

[Tárrega]

Ja sam zaljubljenik u ljubav, a za patnju mi je kasno.

 

[Eugenia]

Rizikujući da budem etiketirana kao tipična žena, ipak ću pohvaliti uvodni post, lepo sročene rečenice, iako stičem utisak da su tvoje izjave malo preuveličane, verovatno si pod utiskom nekog skorašnjeg raskida ili razočarenja... U svakom slučaju divno si ovo formulisao

 

[sunasceJeca]

...ili još gore, kada počnu da vas simultano napuštaju... kako lečite rane?

I kada se raspadate jer je i dalje obožavate?

Kad ostanete sami , bez iluzija, bez nje…?

Kada prestanete da se smejete i kada vam se pogled zamrači?

Klonete li? Crtate li satima njen lik zureći u plafon, potežući sve što u sebi ima alkohol do delirijuma u kome je samo ništavilo…?

Da li pokušavate da oživite u svojoj uobrazilji razgovore, poljubce, one nejlepše momente ili terorišete sebe u nedogled pitanjem zašto, zašto, zašto…?

Cvilite li u sebi dok vam izmiče i poslednji razlog da verujete kako ima spasa od potpunog potonuća u tamu i najgoru samoću – onu u kojoj još uvek osećate a znate da nema utehe?

Šta uradite kada oližete patos uzduž i popreko?

Gušite li sve jer je ona otišla u trenutku kada ste je najviše voleli?

Ili pozovete omiljenu prostituku i pokušate da izlažirate još koji sat sa onom koja vas je odbacila jer vi niste više taj ili zbog viših ciljeva, svejedno je?

Ja dosledno pratim Canetovu misao: …ljute dane provodim sam, sam ližem svoje rane… zbog čega mi je još i teže ali bar kraće traje... Ili bar sebe obmanjujem da je tako…

Kako ustajte posle nje? Ustanete li ikada do kraja?



p.s. Još jednom apelujem na emotivno retardirane da se ne zadržavaju ovde i verbalno distribuiraju svoje teške poremećaje.

Istina prava je, da sam ja ostavila. Iako sam u duši bila ostavljena još puno pre. Osetila sam da se lomi. I da ima neki razlog, zašto sve ide tako brzo. Kasnije sam i shvatila. I saznala isti. Tako ubrzano. Zašto ide, kao da nema sutra. Onda sam napravila prva glupost ja, i rešena bila, da proverim. Jer sam se nečega bojala. Da on to u sebi ima. Svakim danom sam molila Boga, da se to takvim ne pokaže. Srce je naprasno ućutkavalo i ućutkivalo razum, jer nije želeo da čuje razloge. Da čuje apele. Ja sam prva pala na tom "testu" jer sam to morala da proverim, na način, na koji ga jesam proverila. Nadajući se, da ja to neću čuti. Da ja neću gledati to. Osetila sam u sebi poriv, da pokleknuće i da nije postojan u onome šta obećava, da oseća. I htela sam da se uverim, o koliko stabilnosti i jačini se tu radi, kada ne ide sve kako ti želiš, kada ti ne idem niz dlaku, kada nije sve po tvom. Ostvarili su se moji strahovi. I to je ok. A onda je , tu pao on. Na prvoj prečki poklekao. I to me je duboko razočaralo. Zato što jeste sve bilo namerno, a moglo je puno drugačije. I znam zašto...šta je bio cilj. Svaka reč. Svaki gest. Ništa to slučajno nije. Ja sam lično očekivala, da me uhvati, nakon te moje greške, jer sam dala sve od sebe, da je ispravim. I dalje sam bila tu..mučno..gledajući sve. Nadajući se, da sve prestaće, da je šala. Da tera inat. Nebuloze. Gluposti. A, onda se sve otelo jednoj kontroli. I jednog dana, ustajem , tako kako ustajem...Nebitno. Hoću da kažem, da sam čak i tada brinula izdaljeg i nadala se najboljem raspletu, završetku. Ono u stilu i fazonu, znam da pogreših, pa sam milila, ok, izduvaj se, ok, zaslužih malo gova*a, nisam ni ja bila idealna. Što sam pokušavala više i bolje, sve je bilo, gore i gore. Onda sam ustala kako ustah, i sve je krenulo jednim drugačijim tokom, za mene...I pričam, kako pričam, i kažem kako kažem..sve to nebitno je. Ostajem šta jesam. U duši. Da osećam. I da patim.

Kako lečim rane? Srce? Kao pas. Sama s sobom. Ližem ih, vidam. Gledam kako krvare, kako gnoje se, i kako verovatno dobijam gangrenu, dok mi ne odstrane istu, hirurškim putem.

I dok se raspadam, obožavam. Da. Možeš da me ubiješ, raskomadaš, raspadneš...ja sam osećala, to što jesam. Šamari , uvrede, povrede, govore o drugima. Ne o meni. To ne menja, šta sam ja osećala.

Kada ostadoh sama, bez iluzija...osećala sam se, kao što se i sada osećam. Rezignirano. Ogorčenom. Izdanom. Ne zato što ja više nisam ta..nego zbog načina. Jer je bio nečastan. Težak. I previše jak, za nekoga kao što sam ja.

Kada prestaneš da se smeješ, i pogled ti poprimi mračne boje...onda iigledaš, sigurno, kao što izgčedam i ja. Mada, kada vidim svoj odraz u ogledalu, i dalje sam sebi nekako lepa. Zbrisana mi je ta neka bezbrižnost, ali onaj pogled u očima, od koga bi neko mogao da umre, kada bi me pogledao, jer me zna u dušu, i video, šta bi video...da ne treba da se nada (m). Čudan je taj pogled. Da na primesu nečega, da na spomen nečega..oči ti se zamagle, zacakle. Knedla stane. Odmahneš glavom. Rukama. Oboriš nosić. I umusiš se. Ja sam ta. Priznajem. Možda više ne smejem se. Tako mi sada prija. Nemam čemu. Ni zašta. da se sada osmehujem i smejem, verovatno bih sebi delovala kao poludela. Pošto nisam, osmeh ne krasi moje lice. I to je u redu.

Da. Jesam bila klonula. Osetih se pokošeno. I pregaženo kao bagerom. Podnela sam sve trezna, bez bilo kakvih pomagala ili poroka. Ja sam neporočan tip devojke. Možda zato me i jeste savladala bolest. Negde u telu moralo je da pukne.

Terorisala sam svoj um, duši i srce. Što pitanjima, što onim šta rađeno je. Što onim, što sam doživela dok sam ga uslovno rečeno, "imala". I koliko god da sam ljuta, besna, ogorčena ili tužna, uvek vratim jedan film, jednu scenu, neke reči koje je izgovarao, neke reči koje sma ja izgovarala a on im nije znao značenja...jedna scena gde smo sami i gde ja zbog nečega crvenim i smejem se, pokrivam lice rukama stidno, dok on kaže: "Kaži, kaži štoooooooo..." I otme se onaj prokleti osmeh uvek. I onda grcam i plačem satima.

Ne bojim se tame. Ne bojim se ni samoće. Ne bojim se tog ponora. A niti sam se bojala pada. Znala sam da tako biće. Da satreće me. I da ići će sve na način, na koji išlo je. Na koji i dalje ide. Ja sebe poznajem najbolje. Ne zavolim na tren. Ne odbolim za tren. Spas je jednog dana, prestanak disanja. Kucanja onoga u grudima.

Ne ližem patose. Ali se osetih, kao otirač. To, da. Mogu samo da ti kažem osećaj, kakav je, kada po tebi gaze. Lizanje ostavljam drugima. Nije moj fah ni lizanje ni slizavanje.

Ja sam otišla, kada sam najviše volela. Šta sma ugušila, ugušila sam. Šta i dalje davim u sebi, a neće da umre, ne znam, kako da presudim tome.

U svojoj najvećoj bednosti od tuge, nisam srljala. Nisam mogla da zamislim da me iko drugi ljubi. Grli. Miluje. Da mi se osmehuje. Zamislite mene, budalu..ja i dalje sam sebe čuvala, za njega. Svo to vreme. Moj princip je bio i stao taj...Ne oreboljevam nikoga s drugim ljudima. Ja to mogu i umem sama. Pa, neka boli, koliko da boli. Neka košta šta koštati mora. Dok ne uspem. Ako uspem...

Kako sam ustala? Nisam ustala.

Samo se podigneš.

Ali, ti više, kao takva...Ne ustaješ.

 

[DeeLite]

kada ona ode bude frka neko vreme, jedno mesec dva, uglavnom radi navike samo...posle se sve dovede u normalu, misim...show must go on...
nju naravno zabole pichka, pošto su one jelda emotivnije od muškaraca...
a i dosta se više patila pored jelda magarca...:/

 

[Tárrega]

I

I dok se raspadam, obožavam.

Nemam čarobnu reč utehe za tebe Jeco jer, nemam je ni za sebe.

A raspad čuvam za jedan naizgled sasvim običan dan, ...dan kada će čovek doći i otpevati pesmu, jednu veliku pesmu u koju sam se utopio. Jer mi se nikada pre nije dogodilo da me pohara ta vangogovska pošast, to apsolutno očajanje. Apsolutna potreba da iščupam iz sebe sve ljudsko i nastavim kao nesrećni TinMan sa limenom leptir-mašnom.

Pa da me ima a da me nema. Jer gde nema ničeg nema ni bola.

Nikada nisam naučio da kao autentični patetičari uvezujem uspomene u čvorove. Njima je lakše.

Najlepšem je retko suđeno da bude življeno, od najlepšeg ostaju samo pesme, slike i ostale trice , tek da te posle svega, grubo sećaju...

Nema tu razumnog zaceljenja, jer razum je iz te priče proteran onog trena kada je počela.

Dođu vremena u kojima moraš da se otvoriš za bol...i pustiš je da krene...