Контам да је и ова темилици право место за осврт др Пајтића јер се аутор позива на неправду, закон и отпор.
****************************************************************************************************************************************************
Politika Autor: Bojan Pajtić 24. avg 202508:07
Bojan Pajtić, Utisak nedelje: Ivan Dinić/TV Nova
Kada studenti organizuju blokade ili sede na asfaltu, ne gaze pravni poredak već nas podsećaju na to šta je on. Kada pevaju ustavne članke ispred policijskog kordona, oni ne ruše red već mu vraćaju smisao, piše Bojan Pajtić u autorskom tekstu za Beogradsku otvorenu školu (BOŠ).
Autorski tekst profesora Bojana Pajtića, napisan za
Beogradsku otvorenu školu, prenosimo u celosti.
U političkom govoru, ali i u svakodnevnoj upotrebi, pojam građanska neposlušnost često se izgovara s podozrenjem, pa čak i s prekorom. Kao da se njome unapred označava nepoželjan vid ponašanja, granična zona između slobode i anarhije. Ipak, istorija svedoči o nečemu sasvim suprotnom: najvažnije promene u modernim društvima nisu se dogodile zato što su svi bespogovorno poštovali zakone, već zato što su se neki ljudi, često manjina, usudili da ih prekrše u ime viših moralnih i ustavnih vrednosti. Klasična definicija građanske neposlušnosti podrazumeva svesno, nenasilno kršenje zakona u cilju ukazivanja na duboku nepravdu u postojećem pravnom poretku. Takav čin nije motivisan ličnim interesom, već težnjom ka opštem dobru i dubokom verom da zakon nije svrha sam po sebi, već sredstvo zaštite ljudskih prava, sloboda i dostojanstva.
Ova praksa ima čitav niz slavnih primera. Sufražetkinje su početkom 20. veka kršile zakone Ujedinjenog Kraljevstva, ne da bi ga obezvredile, već da bi ga proširile – da bi žene, dotad isključene iz političkog života, stekle pravo glasa. Zbog svojih dela bile su zatvarane, nasilno hranjene u zatvorima, ismevane u javnosti. Danas se njihov otpor posmatra kao prelomni trenutak u borbi za rodnu ravnopravnost. U Indiji, Mahatma Gandi je predvodio pokret koji je izveo celu jednu naciju na put nenasilnog otpora protiv britanske kolonijalne uprave.
Građani u protestnoj šetnji na Novom Beogradu. Protest Gde smo ono stali Foto: Goran Srdanov/Nova.rs
Gandijev marš do mora, u znak protesta protiv poreza na so, bio je otvoreno kršenje zakona, ali i snažan simbol otpora nepravdi. Danas je Gandi uzor mnogima koji u protestu ne vide nasilje, već najviši oblik političke odgovornosti. U Sjedinjenim Američkim Državama, Martin Luter King je, pozivajući se na Gospodara moralnog zakona, predvodio Afroamerikance u borbi protiv rasne segregacije. Kršili su lokalne zakone, sedeli na „pogrešnim” mestima u autobusima, ulazili u restorane u kojima nisu smeli biti usluženi – i time razobličili licemerje poretka koji je na papiru garantovao jednakost, ali ju je u praksi, kroz niz lokalnih pravnih propisa država članica sistemski uskraćivao.
U svim ovim slučajevima, građani su zakon prekršili da bi pravni poredak spasili, da bi ga učinili pravednijim, inkluzivnijim i doslednijim svojim osnovama. Njihova neposlušnost nije bila bunt radi bunta, već protest zasnovan na dubokom razumevanju moralnih i ustavnih načela.
Ako se okrenemo savremenoj Srbiji, zatičemo intrigantan obrt: studenti i građani koji protestuju poslednjih osam meseci, svesno ulazeći u sukob sa određenim propisima – zauzimajući javne površine, organizujući blokade, ne prijavljujući skupove – ne traže promenu zakona, već njihovu doslednu primenu. Oni ne pozivaju na novo pravno uređenje, već na poštovanje postojećeg – onog koje je vlast dužna da štiti, a zapravo ga svakodnevno krši. U Srbiji, građanska neposlušnost sve više poprima oblik borbe za poredak, a ne protiv njega. To je ključna razlika u odnosu na klasične primere. Uloga se izokrenula: studenti traže poštovanje Ustava, dok režim taj isti Ustav sistematski zanemaruje. Od pravosuđa do izborne administracije, od javnih nabavki do medijskog prostora – pravna pravila postaju fleksibilna samo za one na vlasti, a kruta i represivna prema onima koji se usude da ih podsete na njihove granice. Ustav Republike Srbije u članu 1. određuje da je Srbija država zasnovana na vladavini prava i da vlast proističe od građana i pripada građanima. Član 4. jasno propisuje podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, uz međusobnu kontrolu i ravnotežu. U praksi, međutim, ova načela se sprovode selektivno ili se potpuno ignorišu. Narodna skupština je pretvorena u servis izvršne vlasti, sudstvo je pod političkom dominacijom, a institucije poput REM-a, RIK-a i Ustavnog suda deluju pasivno ili otvoreno pristrasno.
Zato je paradoks današnje Srbije u tome što oni koji su označeni kao neposlušni – studenti, aktivisti, građani – zapravo nastoje da sačuvaju poredak, dok režim svojom samovoljom urušava temelje pravne države. Ne traže oni ništa radikalno, upravo suprotno: traže da Ustav važi, da sudije sude nezavisno, da mediji izveštavaju slobodno, da policija štiti sve građane, a ne samo članove partije. I za to su spremni da plate cenu – da budu ignorisani, targetirani, prebijeni, pa i uhapšeni. U tom smislu, njihovo delanje ima jasnu etičku vertikalu. Oni ne traže privilegije – traže red. Pomenuta odredba Ustava građane, konačno, čini i vlasnim da, kao nosioci suvereniteta, uvedu red ukoliko režim uvodi – nered. Takođe, nije nevažno podsetiti da je i Evropski sud za ljudska prava u više presuda ukazivao na važnost prava na mirno okupljanje i izražavanje. Kršenje tih prava, koje se redovno dešava kroz neopravdana hapšenja demonstranata, zastrašivanje, pa i fizičko nasilje, dodatno potvrđuje da vlast ne poštuje osnovne demokratske standarde.
Postavlja se, zato, ključno pitanje: možemo li, u ovakvim okolnostima, još uvek govoriti o građanskoj neposlušnosti? Ili bi preciznije bilo govoriti o režimskoj neposlušnosti – o vlasti koja krši Ustav, obesmišljava zakone, obespravljuje institucije i ignoriše ograničenja svoje moći? Ako studenti traže ono što piše u Ustavu, a vlast to odbija da sprovodi – ko je zapravo neposlušan? Ova dilema nije samo retorička. Ona razobličava suštinu sukoba koji se danas vodi u Srbiji. To nije sukob između anarhije i reda, već između pravne države i partijske države. Između onih koji hoće sistem koji važi za sve i onih koji žele sistem koji važi samo za njih.
U tom kontekstu pojmovi se premeštaju: građanska neposlušnost postaje oblik ustavne vernosti, dok vlast sve više upražnjava režimsku neposlušnost, pišući, menjajući ili ignorišući pravila po sopstvenom nahođenju, mimo zakonskih procedura. Kada studenti organizuju blokade ili sede na asfaltu, ne gaze pravni poredak već nas podsećaju na to šta je on. Kada pevaju ustavne članke ispred policijskog kordona, oni ne ruše red već mu vraćaju smisao. Njihova neposlušnost je, po mom dubokom ubeđenju, ustavna lojalnost.
Zbog svega navedenog, ovo pitanje nije samo pravno, već i duboko političko i moralno: ko je danas istinski čuvar poretka u Srbiji – građanin ili režim? Mislim da se odgovor sam nameće.
