Čim sam mu čula glas, znala sam da nije u redu... 
Znala sam i razlog, jer smo neprekidno u kontaktu i znam šta se dešava... Sve, ali baš sve što je moglo da ide naopako i bude loše - desilo se.
I ne bih ga ni pozvala da nije odgovorio na poruku pošto nisam želela da stvaram dodatnu nervozu...
Ispričao mi je šta se (još) loše desilo tog dana, stvarno se činilo da nije moglo gore da ide...
Uglavnom sam ga slušala, jer prvo nisam imala šta da kažem – ma koliko da sam želela da ga utešim, a drugo – sve što bih rekla izazivalo je kontra-reakciju... Kako da mu kažem: „Ma pusti... to je samo posao!“ kad znam šta se sve dešavalo u proteklom periodu i kad znam koliko je taj posao u tom trenutku suštinski važan?
Ipak, kada je onim tužnim, očajnim glasom rekao: „Idem da se nerviram!“, reagovala sam instiktivno, mnogo pre nego što sam stigla da razmislim.... : „Hajde, nemoj da se nerviraš... molim te“ i tu mi je upao u reč i planuo: „Kako možeš to da mi kažeš?! Kako da se ne nerviram?! To je kao da davlejniku bacaš slamku i kažeš mu: 'Samo se ti uhvati – spasiće te!' Kako da se ne nerviram? Probaj da me razumeš!“
Zaćutala sam...
I rastužila se još mnogo više...
Znala sam da je ljut i besan na samog sebe... na život, na okolnosti, na... ali me nije menje bolelo što se tako oseća i što nisam u stanju da pomognem... na bilo koji način. Naprotiv.
Pošto je i dalje bio ljut, pokušala sam sa: „OK. Viči na mene... ako ti je tako lakše“ i tu je malo zastao...
„Ma ne vičem na tebe... samo mi je teško... nervozan sam, nisam u stanju ni sa rođenim detetom da spojim više od tri minuta razgovora...“ Setih se tad kako mu je dan lepo počeo... u razgovoru sa sinom koji je trajao do pet ujutro. Setih se kako mi je slatko to ispričao... kako se osetila sva ta radost zbog te ogromne bliskosti i poverenja među njima... To se prosto moglo „opipati“ i bila sam stvarno srećna zbog toga... I zato što je nešto tako lepo podelio sa mnom... To je, mislim jedini otac za kojeg znam da je toliko i na takav način vezan za dete, da je sa detetom uspostavio toliko lep i zdrav odnos čak i ako ne žive zajedno. I znam da za njega ne postoji bolji lek, bolja terapija za sve moguće bolesti i „bolesti“ od susreta i druženja sa sinom... Sad sam se ja uhvatila za slamku: „... Ima i drugih tema“, rekoh oprezno u želji da mu skrenem misli... preokrenem razgovor... podsetim ga na ono što suštinski jedino vredi...
„Ima“, i dalje se ton nije promenio „Ali sam ja nervozan. Pokušaj da me razumeš!“
„Eh... kada bi znao koliko te razumem“, pomislih samo... „Kada bi znao koliko me boli taj tvoj ton, osećaj da tebe boli, kada bi znao koliko želim da ne budeš tužan i nesrećan... koliko bih volela da imam moć da te zaštitim od svega lošeg...“
Nisam rekla ništa...
Ili jesam... ni ne sećam se...
U svoj svojoj tuzi, nesreći, besu... osetio je, ipak...
„Nemoj sad samo i ti da mi se ubedačiš...“, kao da je malo ublažio i ton, „onda ću biti još gore...“
Da li je trebalo da mu kažem isto što i on meni na molbu da se ne nervira? Naravno da ne... I naravno da nisam rekla ništa slično... Uglavnom sam ćutala. Prvo zato što nisam ni imala šta da kažem, a drugo i zato da ne oseti koliko sam blizu suza, koliko me sve to pogađa i boli... ta nemoć, nesposobnost čak i da pružim i najmanju utehu...
Kako sam mogla da se ne „ubedačim“ posle takvog razgovora, takvog doživljaja... saznanja da je neko do koga mi je toliko stalo u takvim problemima i takvom stanju? Otplakala sam svoje nakon završenog razgovora... Ali mi nije bilo lakše...
Zaspala sam sa mislima upućenim njemu, sa molbama i molitvama da sutra sve bude bolje... da se konačno desi i nešto dobro... da se problemi bar delimično reše... da... da on bude dobro... Budila sam se mnogo puta i svaki put sa istim mislima i žaljama...
Kad je počelo da sviće, poslala sam mu poruku...
Pre nego što sam ustala iz kreveta, po običaju, još jednu...
Pozvao je kad sam bila na poslu...
Čim sam ga čula, znala sam da su se stvari, ipak, malo pokrenule i popravile...
„Poslao sam ti mail“, rekao je vedro.
I znala sam da je sve u redu... Znala sam da će mi se dopasti ono što vidim i pre nego što sam videla... jer sam imala i imam beskrajno poverenje u njega, njegove sposobnosti, njegovu procenu onoga što je urađeno... I zaista mi se dopada!
Pričali smo dugo... na uobičajen način... samo dotičući razgovor od prethodne večeri, svesni oboje da smo se razumeli...
„Zamalo da me čuješ u najgorem izdanju sinoć“, rekao mi je.
„Znam“ pomislila sam... „Ma nemoj“, rekoh šaljivo. „Dalo se primetiti!“
...
Dalje je sve išlo i ide uobičajenim tokom... Našim. Posebnim...
Znala sam i razlog, jer smo neprekidno u kontaktu i znam šta se dešava... Sve, ali baš sve što je moglo da ide naopako i bude loše - desilo se.
I ne bih ga ni pozvala da nije odgovorio na poruku pošto nisam želela da stvaram dodatnu nervozu...
Ispričao mi je šta se (još) loše desilo tog dana, stvarno se činilo da nije moglo gore da ide...
Uglavnom sam ga slušala, jer prvo nisam imala šta da kažem – ma koliko da sam želela da ga utešim, a drugo – sve što bih rekla izazivalo je kontra-reakciju... Kako da mu kažem: „Ma pusti... to je samo posao!“ kad znam šta se sve dešavalo u proteklom periodu i kad znam koliko je taj posao u tom trenutku suštinski važan?
Ipak, kada je onim tužnim, očajnim glasom rekao: „Idem da se nerviram!“, reagovala sam instiktivno, mnogo pre nego što sam stigla da razmislim.... : „Hajde, nemoj da se nerviraš... molim te“ i tu mi je upao u reč i planuo: „Kako možeš to da mi kažeš?! Kako da se ne nerviram?! To je kao da davlejniku bacaš slamku i kažeš mu: 'Samo se ti uhvati – spasiće te!' Kako da se ne nerviram? Probaj da me razumeš!“
Zaćutala sam...
I rastužila se još mnogo više...
Znala sam da je ljut i besan na samog sebe... na život, na okolnosti, na... ali me nije menje bolelo što se tako oseća i što nisam u stanju da pomognem... na bilo koji način. Naprotiv.
Pošto je i dalje bio ljut, pokušala sam sa: „OK. Viči na mene... ako ti je tako lakše“ i tu je malo zastao...
„Ma ne vičem na tebe... samo mi je teško... nervozan sam, nisam u stanju ni sa rođenim detetom da spojim više od tri minuta razgovora...“ Setih se tad kako mu je dan lepo počeo... u razgovoru sa sinom koji je trajao do pet ujutro. Setih se kako mi je slatko to ispričao... kako se osetila sva ta radost zbog te ogromne bliskosti i poverenja među njima... To se prosto moglo „opipati“ i bila sam stvarno srećna zbog toga... I zato što je nešto tako lepo podelio sa mnom... To je, mislim jedini otac za kojeg znam da je toliko i na takav način vezan za dete, da je sa detetom uspostavio toliko lep i zdrav odnos čak i ako ne žive zajedno. I znam da za njega ne postoji bolji lek, bolja terapija za sve moguće bolesti i „bolesti“ od susreta i druženja sa sinom... Sad sam se ja uhvatila za slamku: „... Ima i drugih tema“, rekoh oprezno u želji da mu skrenem misli... preokrenem razgovor... podsetim ga na ono što suštinski jedino vredi...
„Ima“, i dalje se ton nije promenio „Ali sam ja nervozan. Pokušaj da me razumeš!“
„Eh... kada bi znao koliko te razumem“, pomislih samo... „Kada bi znao koliko me boli taj tvoj ton, osećaj da tebe boli, kada bi znao koliko želim da ne budeš tužan i nesrećan... koliko bih volela da imam moć da te zaštitim od svega lošeg...“
Nisam rekla ništa...
Ili jesam... ni ne sećam se...
U svoj svojoj tuzi, nesreći, besu... osetio je, ipak...
„Nemoj sad samo i ti da mi se ubedačiš...“, kao da je malo ublažio i ton, „onda ću biti još gore...“
Da li je trebalo da mu kažem isto što i on meni na molbu da se ne nervira? Naravno da ne... I naravno da nisam rekla ništa slično... Uglavnom sam ćutala. Prvo zato što nisam ni imala šta da kažem, a drugo i zato da ne oseti koliko sam blizu suza, koliko me sve to pogađa i boli... ta nemoć, nesposobnost čak i da pružim i najmanju utehu...
Kako sam mogla da se ne „ubedačim“ posle takvog razgovora, takvog doživljaja... saznanja da je neko do koga mi je toliko stalo u takvim problemima i takvom stanju? Otplakala sam svoje nakon završenog razgovora... Ali mi nije bilo lakše...
Zaspala sam sa mislima upućenim njemu, sa molbama i molitvama da sutra sve bude bolje... da se konačno desi i nešto dobro... da se problemi bar delimično reše... da... da on bude dobro... Budila sam se mnogo puta i svaki put sa istim mislima i žaljama...
Kad je počelo da sviće, poslala sam mu poruku...
Pre nego što sam ustala iz kreveta, po običaju, još jednu...
Pozvao je kad sam bila na poslu...
Čim sam ga čula, znala sam da su se stvari, ipak, malo pokrenule i popravile...
„Poslao sam ti mail“, rekao je vedro.
I znala sam da je sve u redu... Znala sam da će mi se dopasti ono što vidim i pre nego što sam videla... jer sam imala i imam beskrajno poverenje u njega, njegove sposobnosti, njegovu procenu onoga što je urađeno... I zaista mi se dopada!
Pričali smo dugo... na uobičajen način... samo dotičući razgovor od prethodne večeri, svesni oboje da smo se razumeli...
„Zamalo da me čuješ u najgorem izdanju sinoć“, rekao mi je.
„Znam“ pomislila sam... „Ma nemoj“, rekoh šaljivo. „Dalo se primetiti!“
...
Dalje je sve išlo i ide uobičajenim tokom... Našim. Posebnim...
