Mazu smo, u početku, dok je bila mala, pošto je kao i svi ptičari hiper aktivna, izvodili ko zna koliko puta dnevno. Ta navika je dobrim delom ostala i kada je sazrela jer smo je vodili sa nama gde god smo mogli. Nije išla jedino na posao, u školu i na pijacu. S druge strane, mogla je da bude sama u stanu po 12 sati, ukoliko je to bilo neophodno (izuzetne situacije i jako retke) a da bude dobra. Jedino zvoca do besvesti ako kasnimo.
Procedura ujutru je izgledala ovako.Zvoni sat a gomila oranž-belih tufni sa nogama u vis samo otvori jedno oko da vidi da li sam ustala. Kad Maca ustaje za dnevnu smenu takodje otvori samo jedno oko, ali samo to.........jer je pamet moja shvatila da od njega ne očekuje ništa, tačno po ugovoru. Zatim nastavi da spava a ja kuvam kafu, palim televizor, gledam jutarnji program i odmaram. Koliko god rano morala da ustanem, to uradim bez problema, ali moram da popijem kafu na miru i da odsedim, baš mi je nizak pritisak bio tada, te su nam u cilju odmaranja i neophodnog sedenja i šolje za kafu uvek bile velike, domaćinske, tako da je to moje jutarnje uživanje trajalo nekih 20 minuta ili dve cigare. Probala sam ja par puta da ujutru podjem odmah bez te popijene kafe i sedenja, posebno kad sam bila trudna,......ali umalo ne poginuh svaki put. More, mislim se ,bolje da odmorim pred put. Kada budem na pola šolje (nikad mi nije bilo jasno kako ona zna da sam na pola šolje) Maza ustaje, proteže se, ja počinjem da se spremam, u prolazu završavam kafu i nas dve polazimo napolje i u prodavnicu. Nikada me nije terala ranije da je izvedem ili ne daj bože usred noći. Nikada nisam izašla ujutru u šetnju bez popijene kafe. Gledam komšije koji još krmeljavi i u kućnim haljinama, bade-mantilima ili mantilima navučenim preko pidžame ujutru izvode svoje pse. Ili oni kasne ili pas žuri, uglavnom nikako da se sinhronizuju. Ja sa Mazom stvarno nisam imala taj problem pa ni dok je bila štene. Znao se red. Izleti moje kučište kao metak iz zgrade. Sto puta da izadjemo danas, sto puta će kao tane da jurne. To ti je bretonac......ne ume polako. Nas dve prvo odemo na livadicu gde nam se pridruže jedna mlada ženka nemačkog ovčara i takodje mlada ženka irskog setera. Da njih dve nisu muštrale Mazu svakog jutra, ja ne znam kako bih izmorila to kuče. One je tako izmuvaju, prevrću, jure, igraju se, ali je mala žilava i ne da se iako je svaka od keruša bila tri puta veća od nje. Prvo je istumbaju po rosnoj travi a onda je dobro uvaljaju u zemlju tako da kad krenemo u prodavnicu ona više nije bela nego crna. Učile smo čekanje ispred prodavnice ali je ona toliko živahna da nema kad da čeka nego švrlja okolo ako je za nešto ne vežem. A i prodavnica je bila nekako nezgodno........kola odmah tu prolaze, pa sam je za svaki slučaj vezivala. Neće ona da pobegne, nego njuška, a kad pas savije glavu, posebno ovi lovni, možeš da ga dozivaš koliko hoćeš, dok ne odnjuška svoje pas nije tu. E, kad podigne glavu, onda te i vidi i čuje. Nakon kupovine idemo kući. Samo kažem "Mazo, idemo kući" i moje crno kuče veselo trčkara pravo prema ulazu u zgradu vrteći bezrepim dupetom. Ispred zgrade stane, pogleda me onim pametnim okicama uokvirenim zemljom i blatom i sačeka da stignem. Naučila sam je da otključavajući vrata samo kažem "u kupatilo", spustim torbu u hodnik i idemo na kupanje. Ona ide pravac kupatilo, gurne vrata njuškom ako nisu zatvorena ili skoči i pritisne kvaku. Na komandu "opa" ona uskače u kadu i tuširam joj šape. Puno puta sam morala celu da je nakvasim jer je toliko bila prljava. Ako je kupam celu, onda je u kadi dok stoji lepo obrišem, opet kažem "opa" i ona izlazi iz kade i tek tada se otrese. Čučnem pored nje i kažem "daj šapu" i bojim "jedan" a ona da prednju desnu da joj obrišem, "dva" daje levu prednju, "tri" brišemo zadnju desnu i "četiri" na redu je zadnja leva. Gotovo je tek kad je blago lupnem po dupetu. Za ovo nam je trebalo tri dana, tj šetnji za tri dana. Sredim brzinski kupatilo, ona ode da spava. Prvo legne u fotelju i ako joj je hladno samo me pogleda da prebacim peškir preko nje, a ako nije sklupča se i spavka. Ja se spremam za kancelariju , deca još spavaju. Odlazeći na posao svaki put je pomazim i kažem "ide mama na posao". Ona ostaje da spava ali moraš da joj se javiš da ideš. Umorne oke me pogledaju, kapci joj padaju a uši su sa sve mokrim loknicama prosute po fotelji. Deca kada podju u školu takodje kažu "ćao Mazo, idemo u školu." Onda nema problema. Ona ostaje da spava i ne pravi džumbus dok neko ne dodje. Čim neko od dece dodje iz škole odmah je vodi napolje. Ako neko ide u prodavnicu popodne vodi i nju, ako idemo da bacimo djubre ide i ona sa nama, ako ideš u poštu ide i ona, ako deca idu ispred zgrade da se igraju vode i Mazu. Svuda, gde god bi neko od nas krenuo vodio je Mazuljka.
To je bilo tako kada je malo porasla........a do tada...........
Kad je bila mala
Naša matorka sada
Procedura ujutru je izgledala ovako.Zvoni sat a gomila oranž-belih tufni sa nogama u vis samo otvori jedno oko da vidi da li sam ustala. Kad Maca ustaje za dnevnu smenu takodje otvori samo jedno oko, ali samo to.........jer je pamet moja shvatila da od njega ne očekuje ništa, tačno po ugovoru. Zatim nastavi da spava a ja kuvam kafu, palim televizor, gledam jutarnji program i odmaram. Koliko god rano morala da ustanem, to uradim bez problema, ali moram da popijem kafu na miru i da odsedim, baš mi je nizak pritisak bio tada, te su nam u cilju odmaranja i neophodnog sedenja i šolje za kafu uvek bile velike, domaćinske, tako da je to moje jutarnje uživanje trajalo nekih 20 minuta ili dve cigare. Probala sam ja par puta da ujutru podjem odmah bez te popijene kafe i sedenja, posebno kad sam bila trudna,......ali umalo ne poginuh svaki put. More, mislim se ,bolje da odmorim pred put. Kada budem na pola šolje (nikad mi nije bilo jasno kako ona zna da sam na pola šolje) Maza ustaje, proteže se, ja počinjem da se spremam, u prolazu završavam kafu i nas dve polazimo napolje i u prodavnicu. Nikada me nije terala ranije da je izvedem ili ne daj bože usred noći. Nikada nisam izašla ujutru u šetnju bez popijene kafe. Gledam komšije koji još krmeljavi i u kućnim haljinama, bade-mantilima ili mantilima navučenim preko pidžame ujutru izvode svoje pse. Ili oni kasne ili pas žuri, uglavnom nikako da se sinhronizuju. Ja sa Mazom stvarno nisam imala taj problem pa ni dok je bila štene. Znao se red. Izleti moje kučište kao metak iz zgrade. Sto puta da izadjemo danas, sto puta će kao tane da jurne. To ti je bretonac......ne ume polako. Nas dve prvo odemo na livadicu gde nam se pridruže jedna mlada ženka nemačkog ovčara i takodje mlada ženka irskog setera. Da njih dve nisu muštrale Mazu svakog jutra, ja ne znam kako bih izmorila to kuče. One je tako izmuvaju, prevrću, jure, igraju se, ali je mala žilava i ne da se iako je svaka od keruša bila tri puta veća od nje. Prvo je istumbaju po rosnoj travi a onda je dobro uvaljaju u zemlju tako da kad krenemo u prodavnicu ona više nije bela nego crna. Učile smo čekanje ispred prodavnice ali je ona toliko živahna da nema kad da čeka nego švrlja okolo ako je za nešto ne vežem. A i prodavnica je bila nekako nezgodno........kola odmah tu prolaze, pa sam je za svaki slučaj vezivala. Neće ona da pobegne, nego njuška, a kad pas savije glavu, posebno ovi lovni, možeš da ga dozivaš koliko hoćeš, dok ne odnjuška svoje pas nije tu. E, kad podigne glavu, onda te i vidi i čuje. Nakon kupovine idemo kući. Samo kažem "Mazo, idemo kući" i moje crno kuče veselo trčkara pravo prema ulazu u zgradu vrteći bezrepim dupetom. Ispred zgrade stane, pogleda me onim pametnim okicama uokvirenim zemljom i blatom i sačeka da stignem. Naučila sam je da otključavajući vrata samo kažem "u kupatilo", spustim torbu u hodnik i idemo na kupanje. Ona ide pravac kupatilo, gurne vrata njuškom ako nisu zatvorena ili skoči i pritisne kvaku. Na komandu "opa" ona uskače u kadu i tuširam joj šape. Puno puta sam morala celu da je nakvasim jer je toliko bila prljava. Ako je kupam celu, onda je u kadi dok stoji lepo obrišem, opet kažem "opa" i ona izlazi iz kade i tek tada se otrese. Čučnem pored nje i kažem "daj šapu" i bojim "jedan" a ona da prednju desnu da joj obrišem, "dva" daje levu prednju, "tri" brišemo zadnju desnu i "četiri" na redu je zadnja leva. Gotovo je tek kad je blago lupnem po dupetu. Za ovo nam je trebalo tri dana, tj šetnji za tri dana. Sredim brzinski kupatilo, ona ode da spava. Prvo legne u fotelju i ako joj je hladno samo me pogleda da prebacim peškir preko nje, a ako nije sklupča se i spavka. Ja se spremam za kancelariju , deca još spavaju. Odlazeći na posao svaki put je pomazim i kažem "ide mama na posao". Ona ostaje da spava ali moraš da joj se javiš da ideš. Umorne oke me pogledaju, kapci joj padaju a uši su sa sve mokrim loknicama prosute po fotelji. Deca kada podju u školu takodje kažu "ćao Mazo, idemo u školu." Onda nema problema. Ona ostaje da spava i ne pravi džumbus dok neko ne dodje. Čim neko od dece dodje iz škole odmah je vodi napolje. Ako neko ide u prodavnicu popodne vodi i nju, ako idemo da bacimo djubre ide i ona sa nama, ako ideš u poštu ide i ona, ako deca idu ispred zgrade da se igraju vode i Mazu. Svuda, gde god bi neko od nas krenuo vodio je Mazuljka.
To je bilo tako kada je malo porasla........a do tada...........
Kad je bila mala
Naša matorka sada
