- Poruka
- 20.932
Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
u belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio belu kafu
Bez i jedne reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez i jedne reči
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez i jedne reči
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah.
Préverova pesma ne govori samo o odlasku - ona je prizor praznine,
trenutak u kojem se sudbina ne izgovara, nego se odvija u tišini.
Onaj koji odlazi ne izgovara ni jednu reč. Njegovi pokreti su precizni,
ali bez osećanja - sipanje kafe, mešanje šećera, paljenje cigarete. Sve
se odvija kao ritual, ali taj ritual ne donosi utehu.
On odlazi, ne osvrće se, ne objašnjava.
A onaj koji ostaje? Ne reaguje, ne zaustavlja, ne moli. Samo posmatra,
prati pokrete, dok se neizbežno ne dogodi - odlazak. Tek tada dolaze suze.
Ali suze ne menjaju ništa.
Ovo nije pesma o ljubavi, niti o gubitku u klasičnom smislu. Ovo je pesma
o ravnodušnosti kao najdubljem obliku bola. O tome kako se kraj ne
dešava u trenutku odlaska, već mnogo pre toga - u tišini koja je prethodila
poslednjem gutljaju kafe.
Préver ne objašnjava, ne analizira, ne moralizuje.
On samo postavlja scenu, a mi u njoj prepoznajemo sopstvene trenutke
tišine, sopstvene neizgovorene sudbine.
Ko je taj koji odlazi? Ko je taj koji plače?
Možda smo to svi mi, u nekom trenutku života.
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
u belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio belu kafu
Bez i jedne reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez i jedne reči
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez i jedne reči
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah.
Préverova pesma ne govori samo o odlasku - ona je prizor praznine,
trenutak u kojem se sudbina ne izgovara, nego se odvija u tišini.
Onaj koji odlazi ne izgovara ni jednu reč. Njegovi pokreti su precizni,
ali bez osećanja - sipanje kafe, mešanje šećera, paljenje cigarete. Sve
se odvija kao ritual, ali taj ritual ne donosi utehu.
On odlazi, ne osvrće se, ne objašnjava.
A onaj koji ostaje? Ne reaguje, ne zaustavlja, ne moli. Samo posmatra,
prati pokrete, dok se neizbežno ne dogodi - odlazak. Tek tada dolaze suze.
Ali suze ne menjaju ništa.
Ovo nije pesma o ljubavi, niti o gubitku u klasičnom smislu. Ovo je pesma
o ravnodušnosti kao najdubljem obliku bola. O tome kako se kraj ne
dešava u trenutku odlaska, već mnogo pre toga - u tišini koja je prethodila
poslednjem gutljaju kafe.
Préver ne objašnjava, ne analizira, ne moralizuje.
On samo postavlja scenu, a mi u njoj prepoznajemo sopstvene trenutke
tišine, sopstvene neizgovorene sudbine.
Ko je taj koji odlazi? Ko je taj koji plače?
Možda smo to svi mi, u nekom trenutku života.
