Jel imate nekad osecaj da vash zivot cupka u mestu? E pa, moj zivot vishe i ne cupka.
On stoji.
Spawa.
Gushi me.
U momentima samoce, kad sam sama sa svojim mislima, rastuzuje me chinjenica da su sve moje zivotne ambicije nestale. Secam se dana kad sam ishla u shkolu, uchila, u drushtvu se uvek neshto deshavalo, plivala sam, plesala sam, crtala sam, pisala pesme, uchila sam da sviram gitaru... Ispunjavale su me svakodnevne sitnice. A danas zastanem i shvatim da nishta od toga nije ostalo. Naravno tu je i fakultet koji volim, tu je i dramska, super drushtvo, zurke tu i tamo, Ari i jedina svetla tachka u mom zivotu - Boris. Sve je to ispunjeno, znam da nisam sama na ovom svetu, izgubio se onaj odvratni osecaj usamljenosti koji me je proganjao u Americi; ali i dalje neshto fali.
Znam da je nezahvalno sa moje strane shto se zalim, a imam krov nad glavom, ljubav, prijatelje, Arija i vecinu stvari koje neki mogu samo sanjati. Shvatam to. I trudim se da se oslanjam na te stvari. Ali i pored svega, neshto nedostaje.
Zivot je bio ispunjen istim stvarima i ranije, ali sam kukala zbog ove usrane drzave, stanja u njoj, vrednosti i pravila koja se (ne)poshtuju, pa sam taj nedostatak pokushala nadoknaditi odlaskom u daleki svet preko bare. Svet u kom je sloboda i "zlato" obecano svakom ko se dovoljno potrudi. A onda me je i taj svet razocharao. Jedina korist je shto sam uvidela da neke stvari o kojima svi prichaju, sanjaju (koje sam i sama sanjala) nisu onakve kakve se chine. Ma sta god prichali oni koji su se u tvom svetu zadrzali, vrlo dobro znaju da je sve to maska stavljena da se sakriju prava osecanja. A svaka maska kad tad pukne. Nishta nije vechno. Ni ljubav vishe nije vechna. Sve se izmenilo u ovom surovom svetu novca. Materijalizam je vec preshao prag nashe dushe i sada gradi svoj zamak u nama i oko nas. Svi smo zrtve istog zlocina, bez obzira na lazne argumente u koje ubedjujemo sebe i druge.
Gledam snimke i slike anoreksicnih devojaka, gladne i bolesne dece u svetu, istrebljenih i izmuchenih zivotinja, ratova, izgubljenih vrednosti, laznih obecanja, gledam djavolove advokate svuda oko nas, i ne uspevam da se nachudim dovoljno kako ljudska rasa moze toliko da se, prosto receno, sjebe. Da, sjebe. Rech koja ne postoji u rechniku, a savrsheno opisuje sve! I u tako sjebanom svetu, kuda ide ovaj moj maleni zivot? Ako je sada ovako kako je, shta me tek cheka u buducnosti? Chemu da se nadam!? Chemu da se trudim? Chemu imati ambicije, snove, zelje, chemu nada?
"Nada umire poslednja."
Posle nade ostaje samo praznina. Praznina koju sve vishe osecam oko sebe.
Vishe nisam dete puno snova o velikoj kuci i dvoristu u kom cu cuvati sve gladne, izgubljene zivotinjice, snova o barbikama, novom biciklu, o iskrenom osmehu na licu mojih roditelja.
Vishe nisam dete.
Vishe nisam dete.
Nisam.
Dete.
Mozda je bas to ono sto me plasi. Bez obzira na obecanje sebi da cu u dushi zauvek ostati dete, svesna sam shta me sve cheka u "svetu odraslih." I uopshte mi se ne svidja.
Postajuci svesna ovih chinjenica, vishe me ne zadovoljavaju kratkotrajni trenuci srece kad se izadje, popije, nasmeje, dobije dobra ocena ... Zelim neshto vece. Neshto bitnije. Zelim da osetim kako se moj zivot krece ka nechem konkretnom. Kako napredujem. Kako rastem. Iz obichnog malog mravica postajem vojnik. Kraljica.
A ovog momenta nishta od toga ne osecam. Niti vidim da ce se to stanje u bliskoj buducnosti promeniti. Sve je tako pasivno. Chega god da se uhvatim da to stanje promenim je isuvishe kratkrotrajno. A mali mravic nema od cega da pocne da bi postao veliki ratnik.
Kraljica.
I vremena je sve manje. Dani odavno nemaju 24 chasa. Leto ili zima, sve su kraci. Jedini pravi oslonac (roditelji) koje jedno dete ima u zivotu je takodje urushen. Polako propada i trune. Ni oslonac nije ono sto je bio. Ni oslonac vishe nije oslonac.
I odakle onda da pochnem(o)? Kako da probudim(o) svoje zivote u usnuloj Srbiji!?
I dok ovo pishem vazduh, atmosfera, soba, krevet, sve... sve je tako pasivno.
Stoji.
Spawa.
Gushi me!
On stoji.
Spawa.
Gushi me.
U momentima samoce, kad sam sama sa svojim mislima, rastuzuje me chinjenica da su sve moje zivotne ambicije nestale. Secam se dana kad sam ishla u shkolu, uchila, u drushtvu se uvek neshto deshavalo, plivala sam, plesala sam, crtala sam, pisala pesme, uchila sam da sviram gitaru... Ispunjavale su me svakodnevne sitnice. A danas zastanem i shvatim da nishta od toga nije ostalo. Naravno tu je i fakultet koji volim, tu je i dramska, super drushtvo, zurke tu i tamo, Ari i jedina svetla tachka u mom zivotu - Boris. Sve je to ispunjeno, znam da nisam sama na ovom svetu, izgubio se onaj odvratni osecaj usamljenosti koji me je proganjao u Americi; ali i dalje neshto fali.
Znam da je nezahvalno sa moje strane shto se zalim, a imam krov nad glavom, ljubav, prijatelje, Arija i vecinu stvari koje neki mogu samo sanjati. Shvatam to. I trudim se da se oslanjam na te stvari. Ali i pored svega, neshto nedostaje.
Zivot je bio ispunjen istim stvarima i ranije, ali sam kukala zbog ove usrane drzave, stanja u njoj, vrednosti i pravila koja se (ne)poshtuju, pa sam taj nedostatak pokushala nadoknaditi odlaskom u daleki svet preko bare. Svet u kom je sloboda i "zlato" obecano svakom ko se dovoljno potrudi. A onda me je i taj svet razocharao. Jedina korist je shto sam uvidela da neke stvari o kojima svi prichaju, sanjaju (koje sam i sama sanjala) nisu onakve kakve se chine. Ma sta god prichali oni koji su se u tvom svetu zadrzali, vrlo dobro znaju da je sve to maska stavljena da se sakriju prava osecanja. A svaka maska kad tad pukne. Nishta nije vechno. Ni ljubav vishe nije vechna. Sve se izmenilo u ovom surovom svetu novca. Materijalizam je vec preshao prag nashe dushe i sada gradi svoj zamak u nama i oko nas. Svi smo zrtve istog zlocina, bez obzira na lazne argumente u koje ubedjujemo sebe i druge.
Gledam snimke i slike anoreksicnih devojaka, gladne i bolesne dece u svetu, istrebljenih i izmuchenih zivotinja, ratova, izgubljenih vrednosti, laznih obecanja, gledam djavolove advokate svuda oko nas, i ne uspevam da se nachudim dovoljno kako ljudska rasa moze toliko da se, prosto receno, sjebe. Da, sjebe. Rech koja ne postoji u rechniku, a savrsheno opisuje sve! I u tako sjebanom svetu, kuda ide ovaj moj maleni zivot? Ako je sada ovako kako je, shta me tek cheka u buducnosti? Chemu da se nadam!? Chemu da se trudim? Chemu imati ambicije, snove, zelje, chemu nada?
"Nada umire poslednja."
Posle nade ostaje samo praznina. Praznina koju sve vishe osecam oko sebe.
Vishe nisam dete puno snova o velikoj kuci i dvoristu u kom cu cuvati sve gladne, izgubljene zivotinjice, snova o barbikama, novom biciklu, o iskrenom osmehu na licu mojih roditelja.
Vishe nisam dete.
Vishe nisam dete.
Nisam.
Dete.
Mozda je bas to ono sto me plasi. Bez obzira na obecanje sebi da cu u dushi zauvek ostati dete, svesna sam shta me sve cheka u "svetu odraslih." I uopshte mi se ne svidja.
Postajuci svesna ovih chinjenica, vishe me ne zadovoljavaju kratkotrajni trenuci srece kad se izadje, popije, nasmeje, dobije dobra ocena ... Zelim neshto vece. Neshto bitnije. Zelim da osetim kako se moj zivot krece ka nechem konkretnom. Kako napredujem. Kako rastem. Iz obichnog malog mravica postajem vojnik. Kraljica.
A ovog momenta nishta od toga ne osecam. Niti vidim da ce se to stanje u bliskoj buducnosti promeniti. Sve je tako pasivno. Chega god da se uhvatim da to stanje promenim je isuvishe kratkrotrajno. A mali mravic nema od cega da pocne da bi postao veliki ratnik.
Kraljica.
I vremena je sve manje. Dani odavno nemaju 24 chasa. Leto ili zima, sve su kraci. Jedini pravi oslonac (roditelji) koje jedno dete ima u zivotu je takodje urushen. Polako propada i trune. Ni oslonac nije ono sto je bio. Ni oslonac vishe nije oslonac.
I odakle onda da pochnem(o)? Kako da probudim(o) svoje zivote u usnuloj Srbiji!?
I dok ovo pishem vazduh, atmosfera, soba, krevet, sve... sve je tako pasivno.
Stoji.
Spawa.
Gushi me!
