Jučeranji dan smo proveli u New Yorku. Imali smo veličanstven dan i provod., Medjutim, pred sam naš polazak iz New Yorka dogodila nam se neprijatnost; neko nam je ukrao avio kartu pa smo morali kupiti drugu.
Danas smo u Beču. Sve je dobro ali me još uvek muči onaj jučeranji neprijatni dogadjaj u vezi džeparenja.
Sutra ćemo se naći u Londonu i to ranim jutarnjim letom. Očekujem lep i prijatan boravak mada me zabrinjava to što imam rezervaciju sobe u hotelu u kojem sam prošle godine imao neprijatnosti.
Jednostavno, New York nije prestao da postoji mojim odlaskom ali ni moja iskustva. London postoji iako još nisam stgao.
Danas i življenje u ovom trenutku je samo umeće što je duhovna karakteristika koja se sa vremenom izgradjuje i usavršava. Najbolje se može živeti u sadašnjem trenutku tek onda kada umemo i u negativnim iskustvima otkrivati pozitivnu stranu i životnu pouku pa umesto da nam to okupira pažnju kroz bol mi se toga lako oslobodimo. Slično važi i za buduće dogadjaje.
Sama deklaracija da ne postoji ni juče ni sutra neće izbrisati ni jedno ni drugo jer i ono juče i ono sutra kao i ovo danas istovremeno postoje. Jer, mi kao duhovno biće u ovom fizičkom svetu samo učimo umeće življenja koje je na višim realnostima nešto drugačije. Tamo nema putovanja ni u prošlost niti u budućnost već se samo usmeri pažnja na odredjeni dogadjaj.
Umeće da se sveukupna energija pojedinca fokusira na sadašnji momenat je važna za najispravniji i najbrži duhovni razvitak. Tada postajemo gospodarima svog mikro-univerzuma.
Kada to istinski naučimo možemo putovati svim višim svetovima pa i u samo srce Boga. Tada za nas više nema tajni.
Pitanje je samo umemo li to činiti ili mislimo da umemo.
Učenje te veštine je mnogoživotni proces, odnosno celoživotni.
