Josif Visarionovič Džugašvili - Staljin

images (10).jpg
 
Staljin je gradio fabrike, bolnice i skole....
Razvijao je industriju, a nije otvarao soping centre.
Razvoj SSSR je bio na seljacima i radnicima, a ne na svercerima i uvozu.
Javnim novcem priustio je besplatno skolovanje, zdravstvo, a ne vile i tendere kumovima i prijateljima.
3.jpg

Staljinovo se ime pre svega vezuje uz doslednu i pobedničku antifašističku politiku, te fascinantnu industrijalizaciju.
Staljin je bio uspešan realpolitičar u izrazito haotičnoj situaciji, kako za revolucionarnu Rusiju, tako i za međuratnu Evropu, koja se najadekvatnije može opisati kao stanje permanentnog građanskog rata na nivou kontinenta. Iako sâm nije imao velikih teorijskih doprinosa marksizmu (sa izuzetkom nacionalnog pitanja), uspešno je manevrisao kroz teorijske debate dvadesetih i stavljao se na stranu onih koji su u datom trenutku, po njegovom viđenju, podržavali politike koje su najviše u skladu sa državnim interesima novonastalog Sovjetskog Saveza. Takvo manevrisanje je u konačnici rezultiralo usvajanjem politike ubrzane modernizacije i industrijalizacije 1928. godine.
Na prvom sovjetskom popisu stanovništva 1926. godine, trećina muškaraca i dve trećine žena u državi bilo je nepismeno. 1939. godine, stopa pismenosti muškaraca bila je 95 posto, a žena 79 posto. Samo od 1928. do 1932. godine, urbano stanovništvo SSSR-a poraslo je za 12 miliona, a oko deset miliona seljaka napustilo je poljoprivredu da bi postali najamni radnici. Proces primitivne akumulacije kapitala, koji je u drugim državama trajao decenijama ili čak vekovima, u Sovjetskom Savezu odigrao se kroz nekoliko godina. U isto vreme, nova inteligencija i državni aparat regrutovani su iz redova postojećeg industrijskog proletarijata. Samo za vreme prvog petogodišnjeg plana (1928-1932), oko milion i po industrijskih radnika prešlo je na kancelarijske i upravničke poslove. Sovjetski Savez je obezbedio nezapamćenu društvenu pokretljivost za ogromne slojeve stanovništva, a naročito za pripadnike nižih klasa.
Gledajući cifre i praktične rezultate, milioni širom sveta bili su inspirisani Sovjetskim Savezom, i Staljinom kao njegovim otelotvorenjem. Uspesi SSSR-a izgledali su utoliko impresivnije kad se uzme u obzir da je u ostatku sveta od 1929. godine kapitalizam bio u totalnom kolapsu: dok se SSSR ubrzano industrijalizovao, desetine miliona ljudi u Evropi i Severnoj Americi ostajale su bez posla i završavale na ulici. Kada je u Nemačkoj trijumfovao nacizam, jedino je SSSR pokazao želju da ga zaustavi. Pored toga, jedino je SSSR stvorio socioekonomske uslove koji su u startu činili pojavu fašizma nemogućim. Od 1933. do 1939. godine, Staljin je uzalud pokušavao da formira antifašistički savez sa Velikom Britanijom i Francuskom. Pokušaji su propali ne samo usled nepoverenja vladajuće klase kapitalističkih zemalja prema komunizmu, nego i zbog njihovih otovrenih simpatija prema fasizmu . Naravno, ovaj deo istorije danas se u kolektivnom sećanju namerno zaboravlja, jer se, iz ideoloških razloga, naglasak stavlja na pakt Molotova i Ribbentropa. Taj pakt prikazuje se kao dokaz o „sličnosti“ fašizma i komunizma, a ne kao odbrambeni manevar SSSR-a i pokušaj da se odloži rat u trenutku kada postaje očigledno da Britanija i Francuska ne nameravaju da se suprotstave Hitleru. Istovremeno, kolonijalizam i kolonijalni zločini zapadnoevropskih liberalno-„demokratskih“ država nestaju iz kolektivne svesti, da bi jedini „iskonski greh“ zamišljene ujedinjene Evrope bila dva ''totalitarizma'' a ne i zločini u ime akumulacije kapitala koji se i dan-danas vrše.
stalinsdaughter-4.jpg

 
Međutim, kult Staljina nije bio samo kult ličnosti: Staljin je predstavljao oličenje ideje komunizma. Nemački istoričar Jan Plamper upravo sa tom mišlju i otvara svoju monografiju o Staljinovom kultu: jednom je prilikom Staljinov sin Vasilij uhapšen zbog pijanstva i remećenja javnog reda i mira. Policija ga je pustila kada im je rekao da je on „Staljin“. Kada je njegov otac čuo šta se dogodilo, besno ga je prekorio: „Ti nisi Staljin i ja nisam Staljin. Staljin je sovjetska vlast. Staljin je ono što vidiš u novinama i na portretima. Staljin nisi ti, a nisam čak ni ja!“
[...]
U proleće 1918. godine Boljševička partija bila je na ivici rascepa. Dok se Lenjin zalagao za separatni mir sa Nemačkom, komunisti poput Buharina i Radeka (kao i levi eseri) zahtevali su nastavak rata, u nadi da će on podstaći revolucionarnu pobunu nemačkih vojnika. Lenjin je smatrao da je potrebno privremeno primirje do izbijanja revolucije u Nemačkoj; Trocki je zauzeo paradoksalnu „centrističku“ poziciju koju je nazivao „ni rat, ni mir“; međutim, Staljin je u potpunosti negirao bilo kakav revolucionarni potencijal radničke klase u Evropi
[...]
Staljinova vizija sovjetske federacije bila je posledica njegovog razumevanja Ruskog građanskog rata i neslaganja sa Lenjinom 1922. godine. Zamislio je trostruki federalizam: prvi nivo bila bi jaka ruska država sa unutrašnjim autonomijama, odnosno Ruska socijalistička federativna sovjetska republika (RSFSR), koja bi bila i jezgro socijalističke domovine. Zatim bi usledio Sovjetski Savez, sa republikama poput Ukrajine, Belorusije i Transkavkaza, u kojem bi RSFSR igrala glavnu ulogu. Treći sloj bila bi konfederacija SSSR-a sa Nemačkom, Mađarskom i drugim državama gde bi revolucija pobedila. Kako je SSSR počevši od dvadesetih ostao izolovan, treći sloj je izostao. Međutim, on je umnogome sličan upravo onakvom sistemu kakav je uspostavljen nakon 1945. godine, sa sovjetskim marionetskim državama u Istočnoj Evropi. Staljin se bojao da će bilo kakav drugi sistem ugroziti „prvu zemlju socijalizma“, slabeći centralnu vlast i izlažući SSSR spoljnim neprijateljima.Kontinuitet Staljinove spoljne politike može se pratiti od Ruskog građanskog rata, pa sve do njegove smrti.
[...]
Međutim, Staljinova industrijalizacija razlikovala se od programa opozicije, između ostalog po tome što je umesto proizvođačkih komuna i jednakih zarada podsticala individualizam udarničkog rada i konkurenciju među radništvom.
Ovakav program možda nije bio ono što je opozicija želela (iako su mnogi bivši opozicionari tada stali na stranu Staljina), ali je postigao fascinantne rezultate. Na prvom sovjetskom popisu stanovništva 1926. godine, trećina muškaraca i dve trećine žena u državi bilo je nepismeno. 1939. godine, stopa pismenosti muškaraca bila je 95 posto, a žena 79 posto[23]. Samo od 1928. do 1932. godine, urbano stanovništvo SSSR-a poraslo je za 12 miliona, a oko deset miliona seljaka napustilo je poljoprivredu da bi postali najamni radnici[24]. Proces primitivne akumulacije kapitala, koji je u drugim državama trajao decenijama ili čak vekovima, u Sovjetskom Savezu odigrao se kroz nekoliko godina[25]. U isto vreme, nova inteligencija i državni aparat regrutovani su iz redova postojećeg industrijskog proletarijata. Samo za vreme prvog petogodišnjeg plana (1928-1932), oko milion i po industrijskih radnika prešlo je na kancelarijske i upravničke poslove[26]. Sovjetski Savez nije ukinuo klasno društvo, ali je obezbedio nezapamćenu društvenu pokretljivost za ogromne slojeve stanovništva, a naročito za pripadnike nižih klasa.
[...]
Kada je u Nemačkoj trijumfovao nacizam, jedino je SSSR pokazao želju da ga zaustavi. Pored toga, jedino je SSSR stvorio socioekonomske uslove koji su u startu činili pojavu fašizma nemogućim. Od 1933. do 1939. godine, Staljin je uzalud pokušavao da formira antifašistički savez sa Velikom Britanijom i Francuskom[27]. Pokušaji su propali ne samo usled nepoverenja vladajuće klase kapitalističkih zemalja prema komunizmu, nego i zbog njihovih otvorenih simpatija prema fašizmu. Naravno, ovaj deo istorije danas se u kolektivnom sećanju namerno zaboravlja, jer se, iz ideoloških razloga, naglasak stavlja na pakt Molotova i Ribbentropa. Taj pakt prikazuje se kao dokaz o „sličnosti“ fašizma i komunizma, a ne kao odbrambeni manevar SSSR-a i pokušaj da se odloži rat u trenutku kada postaje očigledno da Britanija i Francuska ne nameravaju da se suprotstave Hitleru. Istovremeno, kolonijalizam i kolonijalni zločini zapadnoevropskih liberalno-„demokratskih“ država nestaju iz kolektivne svesti, da bi jedini „iskonski greh“ zamišljene ujedinjene Evrope bila dva „totalitarizma“, a ne i zločini u ime akumulacije kapitala koji se i dan-danas vrše.
[...]
Svakom ko je doživeo i preživeo užase nacističke ratne mašine, razlika između dva „totalitarizma“ bila je jasna: jedan totalitarizam je započeo Holokaust, drugi „totalitarizam“ ga je zaustavio.
[...]
U trenutku njegove smrti 1953. godine, komunističke partije vladale su nad većinom evroazijske kopnene mase, i nad trećinom stanovništva planete. Prema mnogim ekonomskim pokazateljima SSSR i Kina izgledale su značajno bolje nego SAD. Komunizam je zaista delovao kao sistem budućnosti. Međutim, svega tri godine nakon Staljinove smrti, njegov naslednik, Nikita Hruščov, javno se distancirao od Staljina.
Kao što je više predstavljao oličenje uspeha SSSR-a nego bio njegov glavni uzrok, Staljin je više predstavljao oličenje neuspeha svetske revolucije nego bio njegov glavni uzrok. Italijanski komunista Amadeo Bordiga ga je 1926. godine navodno nazvao „grobarom revolucije“[29]. Ovo je prikladno, jer grobar nije ubica: grobar je onaj ko samo sprovodi u delo već svršen čin. Uspeh komunističke revolucije u izolovanoj agrarnoj zemlji bio je nemoguć od samog početka. Sam Marx uslovljavao je eventualni ruski prelazak u komunizam uspehom revolucije u razvijenim kapitalističkim zemljama Evrope[30]. Međutim, Staljin je svakako odgovoran za niz grešaka koje su lošu situaciju učinile gorom, i koje su na duge staze bile pogubne po međunarodni komunistički pokret.
[...]
Tragedija staljinizma i Ruske revolucije, dakle, nije u nekom ideologizovanom „totalitarizmu“ koji je tobože ekvivalentan nacističkim zločinima ‒ na kraju krajeva, Britansko carstvo je u isto vreme činilo slične i jednako masovne zločine u ime kapitala i imperije, iako se iz ideoloških razloga o tome ne naglaba ni blizu toliko koliko o gulagu.
12.jpeg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Staljingradska bitka - prekretnica u Drugom svetskom ratu
2
Odgovora
31
Pregleda
629
Nataša Rostova
Nataša Rostova

Back
Top