Josif Brodski

[Lada]

"Postoje zločini gori od spaljivanja knjiga. Jedan od njih je ne čitati ih."

Josif Aleksandrovič Brodski (rus. Iósif Aleksándrovič Bródskiй; Lenjingrad, 24. maj 1940 — Njujork, 28. januar 1996), ruski pesnik i esejista jevrejskog porekla, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1987. godine.

Rođen je u jevrejskoj porodici u Lenjingradu (današnji Sankt Peterburg) kao sin fotografa u sovjetskoj mornarici. U petnaestoj godini napustio je školu i pokušao da se upiše u podmorničku školu, ali bez uspeha. Nakon odluke da postane lekar radio je razne poslove u bolnicama. Pored toga radio je na svom obrazovanju. Naučio je engleski i poljski jezik (kako bi mogao da prevodi poeme Česlava Miloša, koji je bio njegov prijatelj). Proučavao je klasičnu filozofiju, religiju, englesku i američku poeziju. Počeo je da piše 1956. godine. Na njegovu poeziju uticala je Ana Ahmatova. U Sovjetskoj Rusiji njegova dela nisu objavljena, dok je u SAD objavio Pesme i poeme (1965), Sećanja na T. S. Eliota (1967) i zbirku poezije Stanica u pustinji (1970).

Godine 1963. optužen je za „društveni parazitizam“ i osuđen na prisilni rad u oblasti Arhangelska. Kazna mu je smanjena nakon protesta eminentnih sovjetskih i evropskih književnika kao što su Jevgenij Jevtušenko i Žan Pol Sartr.

Godine 1972. bio je prinuđen da napusti SSSR. Nastanjuje se u SAD gde kao američki državljanin predaje istoriju ruske i engleske književnosti na koledžu u Maunt Holioku. U SAD objavio je sledeća dela: Kraj bel epoka (1977), Deo govora (1977), Nove stanice za Avgust (1982), dramu Mramor (1984), eseja Udovoljiti senci (1986), Uranija (1987), Vodeni žig (1991), O tugovanju i razumu. Za zbirku eseja Udovoljiti senci dobio je prestižnu nagradu američke književne kritike 1986, a naredne godine postaje počasni doktor univerziteta u Jejlu kao i član Američke akademije i Instituta za književnost. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1987. godine, a 1991. odlikovan je Legijom časti.

Josif Brodski je umro od srčanog udara u Njujorku 28. januara 1996. godine. Po sopstvenoj želji sahranjen je na groblju San Mikele u Veneciji.

Preuzeto sa:

» wikipedia (rs., en., ru.)

 

[Lada]

Kad bi se utapala, ja bih te spasio,
umoto u deku, sipo vrućeg čaja.
Kad bih bio šerif, tebe bih uhapsio,
držo te u ćeliji, pod ključem, do kraja.

Kad bi bila ptica, zvučnike stišo bih da šute
i celu noć slušo tvoj visoki ćurlik.
Kad bih bio oficir, ti bi u regrute,
i, tvrdim ti, bila bi dobar vojnik.

Da si Kineskinja, tvoj bih jezik naučio,
palio tamjan, oblačio se smešno skroz.
Da si ogledalo, u ženski toalet bih odleteo,
dao ti svoj crven karmin, napudro ti nos.

Da voliš vulkane, ja bih lava bio,
u erupciji skrivenoj koja ne prestaje.
A da si mi žena, ja bih te voleo,
jer Crkva razvod nikad ne priznaje.

Ljubavna pesma

 

[Lada]

O UMETNOSTI I LEPOTI

„Možda je umetnost prosto reakcija organizma na vlastitu ograničenost“ J. Brodski

Da ponovim: voda se izjednačava sa vremenom i čini dvojnika lepote. Délom sazdani od vode, mi služimo lepoti na isti način. Glačajući vodu, ovaj grad oplemenjuje izgled vremena, ulepšava budućnost. To je njegova uloga u vasioni. Grad je statičan, dok se mi krećemo. Suza to dokazuje. Jer mi odlazimo, a lepota ostaje. Mi idemo u budućnost, a lepota je večna sadašnjost. Suza je pokušaj da se ostane, da se ne ide, da se slije s gradom. Ali, to je protiv pravila. Suza je korak nazad, danak koji budućnost plaća prošlosti. Ili je rezultat oduzimanja većeg od manjeg: lepote od čoveka. Isto važi za ljubav, jer je čovekova ljubav veća od njega samog.

Vodeni žig

 

[Lada]

DOBROTA I LIČNA HRABROST

Svi se mi ponašamo u životu kao da nam je neko nekada negde rekao da će život biti lep, da možemo računati na harmoniju, na raj na zemlji. Hoću da kažem da za dušu – za čovečju dušu – ima nečeg uvredljivog u propovedi raja na zemlji. I nema ničeg goreg za ljudsku svest od zamene metafizičkih kategorija pragmatičnim, estetskim i socijalnim. No, ostajući u sferi praktičnog, ako se potrudimo da se prisetimo ko nam je i kada govorio nešto slično, u našoj podsvesti se javljaju roditelji u trenutku kada samo bolesni i ležimo u krevetu, naša baka, učiteljica u školi, naslov u novinama ili prosto reklama za kiselu vodu. Ako je, zapravo, neko nešto i govorio čoveku, to je Gospod Bog – Adamu, o tome kako će zarađivati svoj hleb i kakvi će mu biti dani i noći. I to najviše liči na istinu i još treba zahvaliti Tvorcu za to što nam s vremena na vreme daje odušak. Život – takav kakv je – nije borba između Dobra i Zla, nego pre između Zla i Užasa. I čovekov zadatak se danas svodi na to da ostane dobar u carstvu Zla, a ne da i sam postane nosilac toga Zla. Uslovi života na zemlji su se izuzetno brzo zakomplikovali i čovek, očito nespreman na tako silovitu promenu, čak i biološki, sada je naklonjeniji pre histeriji nego hrabrosti. Ali, ako ne veri, upravo ga tome treba pozivati – na ličnu hrabrost, a ne na nadu da će neko (drugi režim, drugi predsednik) olakšati njegov zadatak.

Pisac je usamljeni putnik….(1972)

 

[faraonn]

...nervira me to sto njegova misao tj. izrecenost,-... dosla niodkud..."
Toliko se koristi da je doslo do bajatosti
a tako je bila svjeza i nova...
Intervju novinarki Z.Milacic / Duga/
zapazen je i po novinarkinim izazovima
i spremnoscu da izdrzi prisustvo Brodskog...

 

[Baudrillard]

Noć ova

Noć ova, opčinjena belinom
kože. Od drhtave rezede
što grebe žaluzinom
do rezbarne trepetne zvezde
noć, svakom porom uzvrvela
kao insekt naleće, tavna,
na lampu, čija je izbočina vrela,
iako je isključena davno.
Spavaj. Sa svih dvadeset pet sveća
plen sanje- kao njene obrte,
smogla da ne razgoniš zrake, što već su
prelomljeni o tvoje crte-
ti prigušeno svetliš iznutra,
dok ja, usnom ti taknuv rame,
kao da knjigu pri tvom svetlu do jutra
čitam i šapatom sričem – sezame

Josif Brodski

 

[Lada]

Dva soneta
I
Veliki Hektor pao je od strele.
Njegova duša plovi tavnim vodama,
žbunovi šušte, gasnu oblaci,
u dalji mrmor plača Andromahe.
U tužno veče sada Ajaks
kroz potok bistar do kolena luta,
a život vre iz nesklopljena oka
ka Hektoru i topla voda
do prsa seže, ali mrak već plavi
bezdani gled kroz talase i šiprag,
i voda mu je ponovo do pasa,
a mač glomazni, maticom ponesen,
pred njime plovi
i Ajaksa za sobom vodi.

II
Obitavasmo opet pokraj drage,
i oblaci još plove iznad nas,
i Vezuv današnji ko pre klopara,
i sleže se prašina na sokake,
i slušaš zveket sokačkih stakala.
I nas će jednom zatrpati pep’o.
I eto voleo bih u taj čas
da ti u predgrađe tramvajem dođem,
da uđem u tvoj dom,
i stotine godina potom
dođe li odred da otkopa grad,
tako bih voleo da nađe tad
u tvome večnom zagrljaju mene,
pod slojem novog pepela i praha.

 

[Lada]

Jezerski kraj

Kad bejah u zemlji stomatologa
čije su ćerke iz belog sveta
naručivale stvari, a njina klešta
dizala na zastavi ko zna iz koga
iščupan Zub Mudrosti – ja, sa desnima
čistijim od ruševina Partenona
ja, špijun, uljez, peta kolona
trule civilizacije, po izvesnima,
profesor krasnorečja, zbog više sile
živeh u koledžu blizu jezera;
tamo me, kao maloletnog šalabajzera
pozvaše da mi istežu žile.
Sve što sam pisao u tom naselju
svodilo se neizbežno, na tri tačke.
Obučen, padao sam u postelju,
i obnoć, ležeći nauznačke,
hvatao zvezdu duž tavanice,
koja bi – zrakama hitrim i vrelim –
brže skliznula niz moje lice
neg što bih zamislio ono što želim.

 

[Baudrillard]

Drugo Roždestvo na obali
Ponta koja se ne ledi.
Zvezda Mudraca nad slavolukom ne bledi.
I ne mogu reći da mi nešto fali
to što živim bez tebe – nosim svoju glavu.
Kao što se vidi sa papira. Postojim;
pijem pivo, prljam lišće i
gazim travu.

Sada u kafani, iz koje smo mi,
kao što priliči sretnim trenucima,
nečujnim bili izbačeni praskom
u budućnost, po hladnoj zimi
bežeći na Jug, oštrim nokat
i crtam tvoje lice po snegu-mermeru:
a u daljini skaču nimfe, podižu
na kukove brokat.

Šta, bozi – ako ukrštene letvice
u prozoru simbolizuju vas – bogove –
da li ste spremni da nam skinete okove?
Budućnost je počela, i njeno lice
je nepodnošljivo: ruši se tema,
violinista izlazi, muzika bledi,
a more je sve nemirnije, i pogledi.
A vetra nema.

Ona će, kad-tad, a ne – avaj –
mi, plaviti rešetku šetališta
i kretaće se uz pokliče „nije ništa“,
podižući češalj više glave,
tamo gde si ti pila vinsku zalogu,
spavala u vrtu, sušila bluzicu,
– lomeći stolove, budućim mekušcima
spremajući podlogu.

Jalta, 1971.

 

[Lada]

Dijalog
– Na padini, tamo, on zaspa.
Vetar se svud zadeva.
U krošnji svakog hrasta
stotinu vrana peva.
– Gde leži, dobro ne čuh.
Lišće na vetru ječi.
Krov pomenu li, il‘ prečuh?
Ne razumem sve reči.
– U krošnjama, rekoh; pazi:
kričanje jata tamnoga.
S nebeskog postolja slazi
unučad njegova mnoga.
– Šta: on je bio vrana?
Vetar kroz tamu ječi.
Šta: krošnje crnih grana,
ne, ne razumem reči.
– Radio je iz petnih žila
za noćne nevidelice.
Sve što je napravio: krila
garave jedne ptice.
– Ne uhvatih reč u letu.
Vetar mi opet smetao.
Šta je on radio na svetu,
ako se međ ljudima kretao?
– On leži bez daha. More
lišća ga sneno sluša.
Vidiš li oblak, gore,
znaj: to je njegova duša.
– Sada te razumem, tek:
on ispod tamnog huma
zaroni, grleć, zauvek,
korenje hrastovih šuma.
– Vreme je – krov da se diže
od gustog lišća sa cera.
On biće od trave niže,
krov tiši od jezera.
Venčavam ga sa memlom.
Kruna mu lepo pristaje.
– Kako mu je pod zemljom?
– Tako … kako se ne ustaje.
Sa krunom, na dnu bezdana,
on odavno se skrio.
– Je l‘ stvarno bio vrana?
– Ptica, ptica je bio.

 

[Lada]

Hodočasnici

Mimo idola, arena,
Mimo trgova, oltara,
Mimo sahranjenih sena,
Mimo razdraganog bara,
Sveta, boli ljudske mimo,
Mimo Meke, večnog Rima,
Plavim suncem ozareni
Hodočasnici idu revni.
Sakati su, s grbom, s gutom,
Gladni, žedni, polunagi.
U očima im je suton.
U srcima – osvit blagi.
Pevaju za njima dine,
Snažno vrcaju iskrice,
Mnoga zvezda njima sine,
Promuklo im kliču ptice
Da će biti svet ko pre.
Da, i biće svet ko pre.
Očaravajuće snežan
I nepoverljivo nežan.
Da, i biće svet ko pre,
Svet od laži satkan stare,
Možda dostupan za sve,
Ali beskonačno dalek.
Znači, neće biti ništa
Od vere u sebe, Boga,
Ostaće još samo čista
Iluzija i Put koban.
Zemlja se prepušta sutonskoj slici,
Zemlja svitanja imaće svetla,
Nađubriće je vojnici,
Pohvaliće je poeta.

 

[Baudrillard]

Svaka spisateljska karijera počinje kao traganje za svetošću, za samousavršavanjem. Pre ili kasnije, a po pravilu veoma brzo, čovek otkriva da njegova olovka ostvaruje mnogo više od njegove duše.

Josif Brodski

 

[Lada]

Josif Brodski: Treba čitati poeziju​

---

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde – varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju – pogotovo onu na hartiji.
Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora. Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik.
Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature. Sve što pokušavam da učinim je da budem praktičan i oslobodim vaše oči i moždane ćelije gomile nepotrebnog štampanog materijala. Poezija je, može se reći, i bila izmišljena s tim ciljem jer je ona sinonim za ekonomičnost. I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma.
J. Brodski – „Kako čitati knjigu?” (odlomak iz eseja ()

 

[Lada]

Jezerski kraj​

Pisao: Josif Brodski
Sve što sam pisao u tom naselju/ svodilo se neizbežno, na tri tačke./ Obučen, padao sam u postelju,/ i obnoć, ležeći nauznačke,/ hvatao zvezdu duž tavanice

Photo: tumblr.com
Kad bejah u zemlji stomatologa
čije su ćerke iz belog sveta
naručivale stvari, a njina klešta
dizala na zastavi ko zna iz koga
iščupan Zub Mudrosti - ja, sa desnima
čistijim od ruševina Partenona
ja, špijun, uljez, peta kolona
trule civilizacije, po izvesnima,
profesor krasnorečja, zbog više sile
živeh u koledžu blizu jezera;
tamo me, kao maloletnog šalabajzera
pozvaše da mi istežu žile.

Sve što sam pisao u tom naselju
svodilo se neizbežno, na tri tačke.
Obučen, padao sam u postelju,
i obnoć, ležeći nauznačke,
hvatao zvezdu duž tavanice,
koja bi - zrakama hitrim i vrelim -
brže skliznula niz moje lice
nego što bih zamislio ono što želim.

 

[Lada]

Priča​

Pisao: Josif Brodski
Generali grme: "Sire, ta valja! Novac je naš/ od zvona za sahrane./ Nek sunce, što ne zalazi u tvome carstvu, baš/ nigda drugom ne grane!"...
I
Ulazi Imperator, u Marsovoj munduri,
ordenje se klati i zveči.
Generalštab s toliko zvijezda se šepuri
da liče na Put Mlječni.

"Pogađam da pogađate", Car im govori,
"zbog čeg ste oko mene".
Ustaju generali i lajanje se ori:
"O, da, Sire! Da rat krene".

"Tačno", reći će Car. "Naš dušman je, u svemu,
moćan, drzak i podal,
no daćemo mu takav klistir da neće njemu
za zahod trebati voda.

Photo: anti_dota
Pokrenite topništvo i ratne lađe svoje!

Moj blistavi konj tu je?
Naprijed! Nek naše vrle zračne snage se spoje
s Bogom, kog naš puk štuje".

"Da!", viču ratnici. "Posao naš je krvoproliće,
ništenje, zator, praznina.
Obećavamo, Sire, da razorena biće,
kad je nađemo, Kartagina".

"Krasno!", uzviknu Car. "Što osvojiš, od pera
pisarskih ovisi, znate.
I momke iz riznice nek u ludilo tjera
kako račun da plate".

Photo: Henri Cartier-Bresson
Generali grme: "Sire, ta valja! Novac je naš

od zvona za sahrane.
Nek sunce, što ne zalazi u tvome carstvu, baš
nigda drugom ne grane!"

Turbina urla, metal zvekeće, svak se lati
balčaka rukom, krene
svak, poput mnoge ruže što svija nježne lati,
spremna da čeka i vene.

II
Nije to Armagedon, zemljotres umiljat, ni
pokus H-bombe nije.
Ne, carska vojska kuša da svoj posao ratni
radi što uspješnije.

Photo: www.extremeinstability.com
Nebeski svod se ruši, zemlja se otvara,

okean vri ko vrulja.
"Život tek oponaša", čuše se riječi cara,
"popularna apstraktna ulja".

"Rat je", nastavlja on, "nešto kao muzeum."
Oficirska se bratija
slaže: "Sire, tako ćemo slikati ad nauseam1:
Umjetnost jednako Istorija!

"Ne izvinjava se baš nikad Istorija,
niti 'Šta ako' zbori.
Da uđe u Istoriju, prvo teritorija
mora da se razori".

Photo: Kansuke Yamamoto
"Nikada Istorija 'izvinite' ne zbori,"

stupite u vojsku sada.
"Kome treba memento ako imamo mori?
Istorija znat mora kada".

"Recite njima neka okrenu okomito
horizont dobri, stari,
sem jedra mu", veli Car, sa oštrim okom, i to
za najsitnije stvari.

'Da", viču generali. "Da, to fali, zaboga.
U dugme, sad je hora,
uprimo i gledajmo šta biva iza toga,
To remek-djelo biti mora".

Photo: Braca Stefanović/XXZ
I gle, svijet se naizvrat okreće namah;

Slupan, riječju jednom.
"Bogo moj", veli Car, "To bješe drsko, ama
u sklopu tom, pravedno".
III
Sada ničega više da o tom raspravljamo -
ni za ni protiv - nema.
"Hej, dušmane!", Car viknu, "Jesi li tamo?
- Pustoš osta nijema.

E, sad, to je čist prostor, planine ne postoje,
ravnice, njine tričarije.
"Hajde da se ", Car kaže, " lirika himne poje,
i da se digne stijeg".

Photo: thequeerfrontier
I prema visinama potom plamenac krene,

s dva il tri šišmiša praćen.
"Što često usamljenim pobjeda čini mene",
kaže Car, a onda će:

"Dignimo spomenik, jer je moj pastuv, bijel
ko zumbul, star, i na oči
takoreći je stranac potpuni, pa radije
pišite na granit-ploči:

"'Dragocjen **** se stisnu dušmaninu, a jaki
i čvrsti smo mi samo'".
Kritičari bi rekli: poblesavismo svaki,
al to na filmu sve imamo.

paspsibežanje
Photo: Sohrab Hura
"Da više ne plaču joj slatki mutanti, poje

drevnu baladu mati.
Budućnost bez svrhe je, sem ako uprto je
dugme za ponavljati".

Čini se sve prekrasno u zalazak sunčani.
Temperatura pada.
I svijet nepomično, kao nepotpisani
ugovor, leži sada.

Daleko radosno je zviježđe svjetlucalo.
I oko sad putuje
Dosta daleko, ćutiš se melaholičan malo.
Ali cigara tu je.
1. Ad nauseam usque(lat.) - do gađenja, do gnušanja
*Preveli Marko Vešović i Omer Hadžiselimović

 

[Lada]

"Svaka spisateljska karijera počinje kao traganje za svetošću, za
samousavršavanjem. Pre ili kasnije, a po pravilu veoma brzo, čovek
otkriva da njegova olovka ostvaruje mnogo više od njegove duše."

 

[Lada]

Noć ova, opčinjena belinom
kože. Od drhtave rezede
što grebe žaluzinom
do rezbarne trepetne zvezde
noć, svakom porom uzvrvela
kao insekt naleće, tavna,
na lampu, čija je izbočina vrela,
iako je isključena davno.
Spavaj. Sa svih dvadeset pet sveća
plen sanje- kao njene obrte,
smogla da ne razgoniš zrake, što već su
prelomljeni o tvoje crte-
ti prigušeno svetliš iznutra,
dok ja, usnom ti taknuv rame,
kao da knjigu pri tvom svetlu do jutra
čitam i šapatom sričem – sezame

 

[Lada]

Pesma za Bosnu


Dok piješ viski, grickaš ribu ili gledaš na sat,
dok nameštaš kravatu, ljudi ginu.

Gradovi neobičnih imena, bombardovani nestaju u plamenu,
niko ne zna zašto, ali ljudi ginu.

U malim selima, nepoznatim, ali dovoljno velikim za uništenje
ne mogu ni vikati ni doviknuti doviđenja, ubijaju ljude.

Oni umiru, a mi biramo nove vođe;
ravnodušnost, suzdržavanja – jedini odgovori na toliko ubijanje.
Predaleko za ljubav komšije i brat Sloven,
tvoji plašljivi anđeli ne doleću njemu i tako ljudi ginu.

I dok se kipovi svađaju, pobeđuje Kain,
hiljade mrtvih postaju ulje motoru istorije.
Dok gledaš sport, proveravaš tekući račun ili pevaš uspavanku,
ljudi umiru.

Vreme krvavim perom deli ubijene od krvoločnih ubica,

 

[Lada]

Moj Telemaše,
Trojanski rat
završen je; ko je pobedio, ne sećam se.
Grci, verovatno; toliko mrtvih
iz kuće mogu da izbace samo Grci.
Pa ipak, put koji nas je vodio
ka rodnom domu ispade suviše dug;
kao da je Posejdon, dok smo mi tamo
gubili vreme, rastezao prostor.
Ja sada ne znam gde se nalazim,
ni šta je preda mnom. Neki prljav otok,
žbunje, visoka zdanja, groktanje svinja,
zapušten vrt, nekakva carica,
trava i kamenje... Mili Telemaše,
sva ostrva liče jedno na drugo,
kad čovek previše luta, i mozak
već se zbunjuje, dok broji talase,
oko, pomućeno horizontom, plače
i vodeno meso zatrpava sluh.
Ne sećam se kako svršio se rat,
ni koliko je tebi sad godina.
Porasti velik, moj Telemaše, rasti.
Samo bozi znaju da l’ ćemo se sresti.
Ti sad već nisi ona mala beba
ispred koje sam odgonio bikove.
A možda je u pravu on: bez mene
ti si sad pošteđen Edipovih strasti,
i sni su tvoji, Telemaše, čisti.

 

[Lada]

JEZERSKI KRAJ


Kad bejah u zemlji stomatologa
čije su ćerke iz belog sveta
naručivale stvari, a njina klešta
dizala na zastavi ko zna iz koga
iščupan Zub Mudrosti - ja, sa desnima
čistijim od ruševina Partenona
ja, špijun, uljez, peta kolona
trule civilizacije, po izvesnima,
profesor krasnorečja, zbog više sile
živeh u koledžu blizu jezera;
tamo me, kao maloletnog šalabajzera
pozvaše da mi istežu žile.

Sve što sam pisao u tom naselju
svodilo se neizbežno, na tri tačke.
Obučen, padao sam u postelju,
i obnoć, ležeći nauznačke,
hvatao zvezdu duž tavanice,
koja bi - zrakama hitrim i vrelim -
brže skliznula niz moje lice
neg što bih zamislio ono što želim.

 

[Lada]

***


Uvek ti ostaje mogućnost izlaska iz kuće na
ulicu čija će cimetasta duljina
smiriti tvoj pogled ulazima, hudobom
golog drveća, lokvama s pegavom vodom.
Povetarac povija lišće,
ulica se u daljini sužava u slovo "u",
ko lice u podbradak, a kevtavi psić
izleće ispod dovratka
ko zgužvan papirić.
Ulica. Neke kuće izdvajaju se od drugih:
na primer, bogatijim izlozima
i time što nema mogućnosti
da poludiš u njima.

 

[Lada]

Pesma Josifa Brodskog “Život u difuznom svetlu” samo je na prvi pogled bliska ruskoj tradiciji zauma. Ako se dublje uronimo u nju, otkrićemo slojeve slika i raspoloženja u isprepletanosti zvuka i smisla. Smisla, i onda kad nam on nije sasvim jasan, kad ga tek naslućujemo. Ova je pesma, kao svako pesničko delo, “otvoreno delo”, par excellence, mada ona bez sumnje nosi u sebi, negde u svojoj mutnoj dubini, u tajni svog nastanka, onaj jedinstveni smisao koji je spasava od proizvoljnosti neadekvatnog tumačenja.

Stihovi pesme spojeni su foničnim rimama i asonancama, od kojih par Muze-muhi nije neobičniji od onog koji sam našao kao zamenu za njih (u prvoj strofi peti i sedmi stih).

“Za razliku od proze”, kaže Brodski, “poezija ne treba toliko da izražava osećanja koliko treba da ih jezički apsorbuje”.



Izbor, prevod s ruskog i beleška: Danilo Kiš

 

[Lada]

Sve češće umor sad me obara,
i glad za govorom manja sve je.
Zaposlenja duše,o, ta stara
zaduga, radosna, koja greje.

Kakve to sebi nalaziš ptice,
kome ih daješ, neštedemice,
i gnezdiš se nasred ulice,
i pevaš glasom sadašnjice?

Vrati se, dušo, strgni plašt perja,
radio nek nam peva o slavi.
Na šta je iz tvog, ptičjeg, bezmerja
ličio život - to objavi.

Sad sneg, sleteo iz rastroja,
kruži po krovnom vencu i plotu;
smrt mi nacrtaj, ulico moja,
a ti, ptico, klikni o životu.

Ja idem, ti negde letiš meko,
i ne čuješ tužaljke naše.
Ja živim, evo, a ti, daleko
vapiš; nemirno krilo maše.

 

[Lada]

Sever mrvi metаl, аli čuvа stаklo.
Uči grlo dа izgovori „pusti".
Hlаdnoćа me odgojilа i dаlа pero lаko
dа mi se do usijаnjа zаgreju prsti.

Zаledivši se, jа vidim, kаko iz morа
sunce zаlаzi, i nikog nemа okolo.
To po ledu potpeticа klizi, to se zemljа
okreće ispod potpetice oholo.

I u grlu mom, gde se nаlаzi smeh
ili reč, ili čаj vreli mnogo,
sve jаsnije pritiskа sneg
i crni se, kаo tvoje, Sjedove, „zbogom".

 

[Lada]

***

... i pred rečju „budućnost" iz jezikа ruskog
istrčаvа gomilа miševа i skupа
kidа od slаtkog komаdа dа krckа
sećаnje, kаo sа šupljikаvog kolutа sirа dа čupkа.
Posle tolikih zimа, svejedno je već štа je
ili ko je u kutu krаj prozorа zа storom,
i u mozgu ne odjekuje neovozemаljsko „do",
nego šuštаnje njeno. Život što trаje,
kome se, kаo poklonu, ne zаviruje u ustа,
pri svаkom susretu se kezi, mogu reći.
Od sveg čovekа vаm ostаje vrstа
reči. Vrstа reči uopšte. Vrstа reči.