opet mi nedostajes veceras.
nedostajes mi tako svako vece...
godinu ili preko? nisam vise nacisto...
prestala sam da brojim posle prvih mesec dana.
obecao si da ces uvek biti tu kad me ostave,
a jos prvi put kad si mi zatrebao
shvatila sam da je to bila laz
koja je samo lepo zvucala tad, te poslednje veceri.
secas li se kako si morao da odes?
zvali su te sa posla, a ja sam htela da ostanes jos.
znam. znam... da! reci ces da je vec skoro bila zora,
i da je bila zima,a tad svice jos kasnije...
ne znam da li me vise sad boli to sto si mi ostavio parce lazne nade
na krevetu pored, dok si odlazio,
ili to sto znam da nikada vise nece biti kao tad.
ne znam da li me vise boli to sto ljubim tudje usne i zmurim,
pa se postidim kad me pitaju zasto.
oni mi kazu da se ne stidim, to je zato sto ih volim...
eh kad bi znali da je to zato sto volim tebe.
cesto ti nisam rekla volim te...
ne znam zasto. uvek je to ostalo negde medju nama,
podrazumevalo se.
rekla bih ti to onda kad tisina postane preduga.
sad tisinu kad pricamo prekinem uzdahom.
kazes hoces zenu,
a ja sam jos uvek dete...
znas li koliko neprospavanih noci moze provesti jedna
zaljubljena dusa?
znas li koliko sam noci sedela na ulazu tvoje zgrade?
gledala oci nekog stranca koji je prolazio gledajuci me
ocima punim sazaljenja...
znas li koliko mi snage treba da ti se javim na ulici?
znas li koliko me kosta osmeh dok mi pricas kako si srecan sa njom?
znas li koliko me boli laz da sam i ja sa nekim tako srecna?
kad ti kazem da jos nisam pronasla ljubav,
zasto se nasmesis setno?
sta ti znace reci da sam trazila tu srecu na pogresnim adresama?
ko stanuje na tvojoj adresi?
pamtis li koliko si voleo da cujes ''ljubavi''?
ne znam zasto, uvek ti se cinilo da ja to kazem na poseban nacin...
vidimo se retko, u prolazu,
kad svrnes u ovaj veliki grad.
naslonim glavu na tvoje rame, zatvorim oci,
ucini mi se da je kao nekada...
ne javljas se vec neko vreme.
ni traga ni glasa od tebe.
ne znam da li si prezauzet,
ili ne zelis vise nikakvu vezu sa mnom,
cak ni onu telefonsku.
znas li da sada, dok ovo pisem sedim u onoj kosulji?
da da, u onoj beloj, sa cudnom kragnom.
mislim da jos mirise na tebe...
zelim te...
jos te zelim...
zelim da te osetim pored sebe,
da mi srce zalupa, da mi klecnu kolena, da mi zadrhti glas.
da osetim tvoj dah na svom vratu u separeu nekog kafica,
da mi bezobrazno podignes haljinu preko kolena i dodirnes me...
da mi narucis pice, uvek bez greske.
izbrisala sam tvoje poruke.
bas onih 37 koje sam cuvala.
bicu tuzna jos veceras, dosta je bilo.
nisam jos sigurna kako cu te zaboraviti...
smislicu sutra.
veceras jos zelim da se secam...
jos veceras da budes ovde.
sad bih otrcala do tvojih vrata, kad bih znala da ces ih otvoriti.
molila bih te za zagrljalj, makar i na kolenima,
kad bih znala da cu ga dobiti...
dosla bih samo jos jednom da ti vidim oci.
da vidim u njima da li si srecan, ili te tuga drzi kao i mene.
i da nestanem onda.
da nestanem, da te nikad vise ne sretnem na ovoj ulici...
nedostajes mi tako svako vece...
godinu ili preko? nisam vise nacisto...
prestala sam da brojim posle prvih mesec dana.
obecao si da ces uvek biti tu kad me ostave,
a jos prvi put kad si mi zatrebao
shvatila sam da je to bila laz
koja je samo lepo zvucala tad, te poslednje veceri.
secas li se kako si morao da odes?
zvali su te sa posla, a ja sam htela da ostanes jos.
znam. znam... da! reci ces da je vec skoro bila zora,
i da je bila zima,a tad svice jos kasnije...
ne znam da li me vise sad boli to sto si mi ostavio parce lazne nade
na krevetu pored, dok si odlazio,
ili to sto znam da nikada vise nece biti kao tad.
ne znam da li me vise boli to sto ljubim tudje usne i zmurim,
pa se postidim kad me pitaju zasto.
oni mi kazu da se ne stidim, to je zato sto ih volim...
eh kad bi znali da je to zato sto volim tebe.
cesto ti nisam rekla volim te...
ne znam zasto. uvek je to ostalo negde medju nama,
podrazumevalo se.
rekla bih ti to onda kad tisina postane preduga.
sad tisinu kad pricamo prekinem uzdahom.
kazes hoces zenu,
a ja sam jos uvek dete...
znas li koliko neprospavanih noci moze provesti jedna
zaljubljena dusa?
znas li koliko sam noci sedela na ulazu tvoje zgrade?
gledala oci nekog stranca koji je prolazio gledajuci me
ocima punim sazaljenja...
znas li koliko mi snage treba da ti se javim na ulici?
znas li koliko me kosta osmeh dok mi pricas kako si srecan sa njom?
znas li koliko me boli laz da sam i ja sa nekim tako srecna?
kad ti kazem da jos nisam pronasla ljubav,
zasto se nasmesis setno?
sta ti znace reci da sam trazila tu srecu na pogresnim adresama?
ko stanuje na tvojoj adresi?
pamtis li koliko si voleo da cujes ''ljubavi''?
ne znam zasto, uvek ti se cinilo da ja to kazem na poseban nacin...
vidimo se retko, u prolazu,
kad svrnes u ovaj veliki grad.
naslonim glavu na tvoje rame, zatvorim oci,
ucini mi se da je kao nekada...
ne javljas se vec neko vreme.
ni traga ni glasa od tebe.
ne znam da li si prezauzet,
ili ne zelis vise nikakvu vezu sa mnom,
cak ni onu telefonsku.
znas li da sada, dok ovo pisem sedim u onoj kosulji?
da da, u onoj beloj, sa cudnom kragnom.
mislim da jos mirise na tebe...
zelim te...
jos te zelim...
zelim da te osetim pored sebe,
da mi srce zalupa, da mi klecnu kolena, da mi zadrhti glas.
da osetim tvoj dah na svom vratu u separeu nekog kafica,
da mi bezobrazno podignes haljinu preko kolena i dodirnes me...
da mi narucis pice, uvek bez greske.
izbrisala sam tvoje poruke.
bas onih 37 koje sam cuvala.
bicu tuzna jos veceras, dosta je bilo.
nisam jos sigurna kako cu te zaboraviti...
smislicu sutra.
veceras jos zelim da se secam...
jos veceras da budes ovde.
sad bih otrcala do tvojih vrata, kad bih znala da ces ih otvoriti.
molila bih te za zagrljalj, makar i na kolenima,
kad bih znala da cu ga dobiti...
dosla bih samo jos jednom da ti vidim oci.
da vidim u njima da li si srecan, ili te tuga drzi kao i mene.
i da nestanem onda.
da nestanem, da te nikad vise ne sretnem na ovoj ulici...
