Волим Србију.
Никада не бих отишла одавде.
Бар сам тако мислила.
Сада ми је већ и касно.
Дозволила сам да ме уљуљка тренутно благостање у време када ми је било време да одем.
И сада ми је жао што тада нисам умела да гледам у пасуљ и видим шта ће се све дешавати.
И жао ми је што своје сународнике нисам умела да гледам овим очима.
И жао ми је што сам осуђивала све који су одлазили.
Сада, кад погледам око себе широм отворених очију, довољно храбра да сагледам реалност, видим да је Србија била и остала земља сељака.
На жалост, не оних сељака који су некада умели да те купе и продају, да те жедног преведу преко воде, да размисле својом главом и опсују и потуку се када неко од њих прави будале...
Не, Србија је данас земља туњавих, полупијаних, необријаних фаца које се веселе на трговима не знајући ни сами зашто, опијени нечијом победом сматрајући је својом.
Додуше, има у тој победи и њиховог удела, као и свих претходних двадесет и више година.
Само, никако да схвате да свих двадесет година раде погрешну ствар за себе и своју децу.
Е, па, за моје више неће.
И зато, кћери, ако кроз десет година отвориш ово писмо и прочиташ га, нека ти је срећан пут и желим ти леп живот далеко одавде.
Негде где ће ценити твоју посебност, памет, способност, креативност...
Негде где те неће потиснути нечија партијска књижица и погрешно заокружен број...
Никада не бих отишла одавде.
Бар сам тако мислила.
Сада ми је већ и касно.
Дозволила сам да ме уљуљка тренутно благостање у време када ми је било време да одем.
И сада ми је жао што тада нисам умела да гледам у пасуљ и видим шта ће се све дешавати.
И жао ми је што своје сународнике нисам умела да гледам овим очима.
И жао ми је што сам осуђивала све који су одлазили.
Сада, кад погледам око себе широм отворених очију, довољно храбра да сагледам реалност, видим да је Србија била и остала земља сељака.
На жалост, не оних сељака који су некада умели да те купе и продају, да те жедног преведу преко воде, да размисле својом главом и опсују и потуку се када неко од њих прави будале...
Не, Србија је данас земља туњавих, полупијаних, необријаних фаца које се веселе на трговима не знајући ни сами зашто, опијени нечијом победом сматрајући је својом.
Додуше, има у тој победи и њиховог удела, као и свих претходних двадесет и више година.
Само, никако да схвате да свих двадесет година раде погрешну ствар за себе и своју децу.
Е, па, за моје више неће.
И зато, кћери, ако кроз десет година отвориш ово писмо и прочиташ га, нека ти је срећан пут и желим ти леп живот далеко одавде.
Негде где ће ценити твоју посебност, памет, способност, креативност...
Негде где те неће потиснути нечија партијска књижица и погрешно заокружен број...
