Од Нестора до Шафарика.
Преглед теорија о прадомовини Словена до 19. века
Током дугог временског периода и развоја историјске науке, са новим
сазнањима, мењале су се и претпоставке о етничкој колевци Словена. Одређени
број историчара је тражио у Азији, други на Медитерану, трећи у срцу Европе.
Један од разлога за овако разнолика тумачења био је и релативно касно
помињање Словена у делима грчких и римских писаца.
У овом тексту дајемо преглед најзначајнијих теорија о словенској етногенези, са
циљем да се читаоци упознају са ширином претпоставки које су биле актуелне
до краја прве половине 19. века.
Дунавска или балканска теорија
Била је нарочито популарна међу средњовековним хроничарима и уживала
примат у историјским списима све до 15. века. Према овој теорији, колевка
Словена је у Илирику, Подунављу или у Панонији. Њени најпознатији
заступници су: Нестор, Герберштајн, Богухвал, Кадлубек Викентије, Далимил,
Прибил Пулкава, Јан Длугош и други, и код већине се осећа утицај библијских
учења.
Монах Печерског манастира и летописац Нестор (11-12. век) кога сматрају и
оцем историје Древне Русије, у свом делу „Повест минулих лета“ каже да су се
Словени после догађања са Вавилонском кулом настанили на подручју око
Дунава; тачније доњег тока Дунава и Паноније, територији која је у његово
време припадала Угарској и Бугарској, да би се одатле после ширили ка
земљама које и данас настањују.
Захваљујући овом монаху, теорија о дунавском пореклу Словена је дуго била
владајућа у Русији и појављивала се као примарна све до 17. века, кроз дела
„Књига царског родослова“ (16. в), Књига родослова (17. в), као и дело
Аустријанца, барона и дипломате Сигисмунда Герберштајна. Василиј Татишчев
(17-18. век) већ напушта ову идеју.
Краковски епископ и пољски историчар (написао „Пољску историју“) Кадлубек
Викентије (13. век) је словенску колевку сместио у Закарпатје, прецизније
Панонију и Бугарску.
Други пољски историчар, Богухвал (13. век) је, слично томе, сматрао да је
Панонија колевка Словена, а да је словенски прародитељ Пан имао три сина:
Чеха од кога ће настати Чеси, Леха од кога су Пољаци и Руса - Руси. Они су
завладали територијама које ће се после прозвати Чешка, Пољска и Русија.
Далимил, чешки свештеник и летописац који је живео у 14. веку и оставио нам
чувену „Далимилову хронику“ је тврдио да су Словени после догађања у вези са
Вавилонском кулом населили Илирик, одакле су се после раширили.
Нешто млађи чешки летописац, Прибик Пулкава из Радењина, у својој „Чешкој
хроници“, писаној на латинском и чешком, тврди да су после зидања
Вавилонске куле Словени прешли Халдеју и Босфор и настанили се на Балкану
и Подунављу.
Иначе, Пулкава је био најпре писар прашког архиепископа, а у периоду 1373-
1377. и ректор прашке школе.
Већина ових хроника помиње како се из тог словенског становништав одвојио
Чех и/или Лех и преселио са својим родом северно или североисточно,
оснивајући Чешку, Поморје, Кашубију, Русију и др.
Тако је Јан Длугош
1 (15. век), пољски дипломата, свештеник, војник и
историчар писао како су се Словени,после зидања Вавилонске куле настанили у
Панонији, као и у Бугарској, Србији, Босни, Хрватској, Далмацији, Илирији,
Каринтији
2
и јадранском, јонском и егејском приобаљу. Ово најстарије
словенско пребивалиште најпре напуштају Чех и Лех, насељавајући своја
племена источно од Лабе, а онда и руске земље.
Матеј Меховски је живео у време када су у пољској историографији биле
популарније новгородска или енетска теорија, а заступао је тврдњу да је
словенска прадомовина била на територији Македоније, Далмације, Истре,
Албаније, Тесалије. По њему су Пољаци потекли из Хрватске и Далмације и
језик им је ближи оном којим говоре Словени у Далмацији него руском, како су
тврдили заговорници новгородске теорије.
Теорију о дунавском пореклу још су заступали и Михал Френцел,
лужичкосрпски филолог који је деловао у 17. веку, А. Л. Шлецер, Х. А. Шлецер,
И. Х. Гатерер, као и професор Петар Катанчић, Србин католичке вере који је
живео на прелазу из 17. у 18. век.
Чедомир Антић, „Српска историја. Велика сеоба народа; Властимирова земља“