Jelena Trojanska u slikarstvu Gistava Moroa

[Neprilagođena]

Despotska lepota kraljice Sparte​

Ovim rečima pisac i likovni kritičar Šarl Žorž Uismans opisao je 1880. godine sliku Gistava Moroa Jelena na zidinama Troje izloženu na pariskom Salonu.

„Jelena je prikazana kako stoji, uspravna, dok se na horizontu vide rasute fosforne i krvave mrlje; nosi haljinu optočenu dragim kamenjem poput oltara, u ruci, istoj onoj u kojoj Pikova dama drži kartu, veliki cvet. Korača očiju širom otvorenih, fiksiranih u pozi nalik transu. Pod njenim nogama leži mnoštvo tela ranjenih strelama i ona, u svojoj despotskoj, plavoj lepoti dominira scenom pokolja, veličanstvena i prelepa poput Salambo kada se pojavljuje među svojim najamnicima; slična božanstvu zla koje truje, nesvesno svog uticaja na druge, sve što pogleda, dodirne ili u prolazu dotakne.”

Upoređujući antičku heroinu sa Pikovom damom i Salambo, junakinjama Puškinove priče i Floberovog romana,
Uismans je među prvima prepoznao simbolistički i dekadentni potencijal Moroovog stvaralaštva,
opisujući njegovu Jelenu kao pravu fatalnu heroinu, tipičnu za umetnost druge polovine 19. veka.


Iako sam sebe nije smatrao simbolističkim slikarom,
Gistav Moro je tokom karijere veoma često posezao za motivima koji će obeležiti ovaj slikarski pokret,
a njegove subjektivne i neuobičajene interpretacije klasičnih mitova učiniće da ga
mlađe generacije umetnika prepoznaju kao simbolistu i svog idejnog oca.

Fatalne heroine starog veka bile su jedna od njegovih omiljenih tema koje je često slikao
i više puta im se vraćao tokom života.
Među njima posebno mesto imala je Jelena Trojanska,
lepa Zevsova ćerka, kraljica Sparte, boginja i ljubavnica
koja je jednim pogledom pokrenula stotine brodova i izazvala najveći rat starog veka.

Jelena Trojanska
Studija


Njegova Jelena na zidinama Troje, prikazana na Salonu 1880. godine,
donela je Morou mnoge pozitivne kritike i veliku slavu,
ali je danas poznata samo na osnovu sačuvane reprodukcije.

Druga slika istog naziva, malo izmenjene kompozicije, nastala je 1885. godine.
Obe slike ilustruju scenu iz III pevanja Ilijade, opisanu u stihovima 154–160 u kojem se stariji Trojanci
u isto vreme i dive i plaše božanske lepotice koja šeta po zidinama grada.
Ovakav ambivalentan stav prema ženskoj lepoti blizak je i kulturnoj klimi druge polovine 19. veka u kojoj Moro stvara –
više nego ma koji drugi umetnički pokret, simbolizam je aktuelizovao problem muškog straha od
ženske emancipacije i seksualnosti, poistovećujući lepotu nežnijeg pola sa fatalnom opasnošću.

Na ovoj slici Moro je taj strah otelotvorio u krvavoj piramidi tela palih ratnika koji su život dali
u ratu započetom zbog Jeleninog neverstva, i koji umiru pod stopama lepotice koja ne primećuje njihovu patnju.

Za ovu šetnju Moro Jelenu odeva u skupoceno ruho, ne poštujući u potpunosti istorijske izvore.
Kostim u kojem ju je prikazao nije odgovarao periodu opisanom u epu, pa ni onom u kojem je ep nastao,
već predstavlja neku vrstu imaginarnog antičkog kostima koji za cilj ima
predstavu bogatstva i raskoši trojanskog dvora, pre nego istorijsku verodostojnost.

Bio je to još jedan od slikarevih načina da se poigra prošlošću i mit prikaže kao fluidnu istinu
prepuštenu ličnoj interpretaciji i mašti umetnika....

Izvor:
https://www.casopiskus.rs/despotska...-jelena-trojanska-u-slikarstvu-gistava-moroa/

 

[Neprilagođena]

Stavljajući joj cvet u ruke, Moro je Jelenu na zidinama Troje prikazao i kao čarobnicu i poluboginju,
čime je naglasio nadljuski karakter njene lepote.
Kao božanstvo vegetacije i plodnosti,
Jelena je u antici bila poštovana kao boginja drveća...
Izvori pominju postojanje nekoliko njenih svetilišta i u Sparti.

Jelena na vratima Seka

Godine 1880. Moro je naslikao i Jelenu na vratima Seka,
neobičnu kompoziciju na kojoj njen lik nikada nije dovršen.
Bez lica, Jelena Trojanska na vratima Seka deluje kao da posmatra ostatke
nekadašnjeg carstva koje je, nakon deset godina opsade, konačno palo ugušeno u krvi.

Aluziju na krvave ulice grada i pokolj kojim je Trojanski rat završen
Moro je na ovoj slici apstrahovao, poigravajući se okom posmatrača.
Crvene mrlje na mermerno belim ulicama i zidovima građevina
u isto vreme nas mogu navesti da pomislimo kako su u pitanju i krv i cveće.

( Moro je više puta smrtonosne rane predstavljao nedefinisanim nanosima boje koji podsećaju i na latice cveća.)

Jelena Trojanska .
G.Moro

Odustvo Jeleninog lica na ovoj slici približava je legendi koja je pratila
početak Trojanskog rata i ostala zapisana u nekolicini antičkih izvora:
ljuta zato što Paris nije odabrao nju kao najlepšu,
boginja Hera je načinila utvaru sazdanu od vazduha kojom se trojanski princ oženio
, dok je Hermes pravu Helenu preneo u Egipat .
Sledeći ovo verovanje ispostavilo bi se da su se grčka i trojanska vojska sukobile i ginule zbog iluzije i opsene.
Na taj način je i Euripid objasnio tragičnu Jeleninu sudbinu u svojoj drami Helena
sa čijim je tekstom Moro verovatno bio upoznat.-

„A Hera ljuta što prvenstva ne dobi
Aleksandru o braku mom otpirnu san
I ne da mene, živ od zraka stvori lik
Na mene nalik, sinu kralja Prijama
Njeg preda. A on luda misli: ima me
A nema.”
(Euripid, Helena)

Izvor:
https://www.casopiskus.rs/despotska...-jelena-trojanska-u-slikarstvu-gistava-moroa/

 

[Neprilagođena]

U poslednjoj deceniji života Moro će se vratiti temi Jelene Trojanske,
prikazujući je sada na nešto drugačiji način.
Fatalna lepotica više neće biti prikazivana kao zla žena koja gospodari
sudbinama muškaraca spremnih da ubiju i poginu zbog nje

Niz crteža i slika nastalih tokom poslednje decenije Moroovog života
za temu imaju Jelenu koja se uzdiže u nebesa.
Troja i njeni pali ratnici ostali su u prošlosti,
a Jelena više nije slikana kao kraljica Sparte i preljubnica, već kao boginja.

Jedna od najmonumentalnijih slika ovog perioda je
Jelena u slavi nastala 1896. godine.
Ovog puta Moro bira da Jelenu prikaže nagu, čime je takođe uzdiže iz
materijalnog sveta ljudi u nebesku sferu bogova.
Oko nje su naslikani vojnik, pesnik i kralj, tipizirani predstavnici tri staleža,
simboli čitavog čovečanstva koje se divi najlepšoj ženi na svetu...
Pod Jeleninim nogama nalazi se poraženi Eros koji skriva lice
pred prizorom punog sjaja Jelenine božanske lepote.

Jelena u slavi
G.Moro


„Mi bogovi lepoti smo dali Helenino telo.”
(Euripid, Orest)

Izvor:
https://www.casopiskus.rs/despotska...-jelena-trojanska-u-slikarstvu-gistava-moroa/

 

[Neprilagođena]

Moro je svojim radom inspirisao i mlade simboliste koji su stvarali nadahnuti njegovim slikama.
Među pesnicima koji su ostavili stihove direktno upućene radu ovom umetnika nalazi se i pesma
"O Heleni -Gustava Moroa"- Žila Laforga-
napisana nakon posete Salonu 1880. na kojoj je izložena Jelena na zidinama Troje.
Laforg i Uismans samo su neki od mnogih koje će božanska lepota čarobne i zle antičke heroine,
uhvaćene četkicom Gistava Moroa, ostaviti opčinjene i nadahnute...

O Heleni Gustava Moroa
(Žil Laforg)

"Krhka pod nakitom, spor hod, i van zjena
Krasni joj junaci, zaručnice čije
Plaču, u blagosti noći je Helena,
Ko misli joj širok pred njom vidik. Mnije.
„Ko si onda Ti što očajanje siješ?!”
Hropću joj samrtni, skošeni kao klasje,
I s lednih usana uveli joj cvijet
Kaže : Ko si sad ti? Ko kadilo glas je.
Heleni prelaze sumorne zjenice
Mora, i gradove, bez međa ravnice,
Moli: „Oh, Prirodo, uzmi me, dosta je!”
Čuj! Dug jecaj k vječnim Zakonima našim!”
– Pa sa tim, u crnim čipkama, drhtajem,
Ona slazi sporo, „prehlade” se plaši..."

(Prevod pesme preuzet je iz knjige „260 francuskih soneta”
Marka Vesovića i Sunite Subašić-Thomas)

Moroove Jelene, kraljice, boginje i preljubnice,
sa cvećem i krvlju u rukama i pod nogama,
utabale su put interpretaciji antičkih mitova na ličan i intiman način
i prepoznavanju Moroovog slikarstva krajem 19. veka -
kao dekadentnog i simbolističkog.

Izvor:
https://www.casopiskus.rs/despotska...-jelena-trojanska-u-slikarstvu-gistava-moroa/