ODLOMCI IZ ISTORIJSKIH IZVORA
2. Pismo Plinija Mlađeg caru Trajanu o hrišćanima u Vitiniji. Navikao sam, gospodaru, da o svim sumnjivim stvarima tebe izveštavam... Nikada nisam bio kod istraga vođenih protiv hrišćana. Zato mi nije jasno šta upravo potpada pod kaznu ili istragu. Nejasno mi je da li treba praviti razliku po starosti... da li treba oprostiti ako se ko pokaje, ili se ne treba obazirati na to ako neko ko je nekada bio hrišćanin hoće da se odreče. Najzad, da li treba kažnjavati zbog samoga imena, ma i ne bilo sa njime zločina, ili treba kažnjavati zločine koji idu uz ime.
Do sada sam ovako postupao sa onima koji su mi tuženi da su hrišćani: pitao sam ih da li su hrišćani; ako su priznali, ja sam ih, preteći im da ću ih pogubiti, pitao i po drugi i po treći put; kada bi ostali postojani, davao sam ih pogubiti... Poslao mi je neko tužbu bez potpisa sa spiskom mnogih imena. No oni su porekli da su hrišćani, ili da su to ikada bili. Govoreći sa mnom, prizvali su bogove i odali su čast tamjanom i vinom tvome liku za koji sam naredio da se donese zajedno sa likovima bogova. Još su govorili pogrde na Hrista. Budući da se pravi hrišćani, kako se čuje, ne mogu nikako na to naterati, mislio sam da ih valja pustiti. Drugi opet, koji su bili na spisku, rekoše da jesu hrišćani, no odmah i porekoše govoreći da su to nekada bili, a sada da nisu, neko već tri godine, neko više, a neki već više od dvadeset godina. Svi su odali poštu tvome liku i likovima bogova. Oni su ružili Hrista.
Oni su tvrdili da je sva njihova krivica ili zabluda bila to što su bili uobičajili da se skupljaju izvesnog dana pre sunčeva rađanja i da zajednički naizmence pevaju pohvalne pesme Hristu kao Bogu. Da su se, dalje, zakletvom obavezivali ne na kakav zločin, već da neće krasti, otimati, činiti preljubu, da neće kršiti zadatu reč i da neće zatajiti dobro koje im ljudi povere. Zatim, beše običaj da se raziđu da bi se kasnije opet sastali na obedu, na kojem su jeli obična, neškodljiva jela. No vele da su se i toga okanuli, kada sam izdao naredbu kojom sam po tvojoj zapovedi zabranio tajna društva. Zbog svega toga smatrao sam za potrebno da bacim na muke dve devojke koje se zovu sluškinje (đakonise), da od njih doznam šta je zapravo istina u toj stvari. No našao sam jedino preteranu i glupu praznovericu. Zato sam prekinuo istragu, dok ne dobijem od tebe saveta.
Meni izgleda da se o toj stvari zaista treba posavetovati, osobito stoga što mnogi mogu stradati. Jer nad mnogima, mladima i starima iz svih staleža i oba roda, već lebdi opasnost ili nije od njih daleko. Jer se zaraza toga praznoverja nije raširila samo po gradovima, nego i po manjim mestima i selima. No rekao bih da joj se još može stati na put i zlu pomoći. Svakako je jasno da je svet počeo da pohađa već opustele hramove, da se opet prinose davno izobičajene žrtve i da se prodaje za hranu meso od žrtava, koje je do sada malo ko kupovao. Iz toga je lako videti koliko se ljudi može opet izvesti na bolji put, ako im se dade prilika da se pokaju.
