ТРОЈИЦА (грч. Τριάς), Православно учење ο Светој Тројици није само догматски канон или област теологије, него главно и изричито учење ο неизрецивој и несхватљивој љубави Три Личности: Оца, Сина и Духа Светог, који су стваралачки узрок, извор, темељ и центар постојања целог света. Догмат ο божанству Тројице дефинисан је на Другом васељенском сабору (Цариград, 381) у првом члану (Бог), од другог до осмог члана (Син), и у осмом (Дух Свети) члану Символа Вере. Дакле, Света Тројица су један Бог, али Он има три лица: Бог-Отац, Бог-Син и Бог-Дух Свети, која су међу собом потпуно равноправна по божанским особинама.
Света Тројица у Старом Завету
У Старом Завету Бог се, поред своје изразите монотеистичке појаве, откривао и као Света Тројица, али не директно и очигледно, већ нејасно, више као сенка оне тројичности која ће се људском роду открити тек Оваплоћењем Сина Божијега. Та нејасна сведочанства из Старог Завета, која се односе на ипостаси (лица) Свете Тројице, су следећа:
Саветовање Свете Тројице о томе како да створе човека: "Да начинимо човека по лику нашем" (1 Moj 1,26).
Tроструко анђелско уздизање хвале Светој Тројици: "Свет, Свет, Свет је Господ Саваот" (Ис 6,3; Отк 4,8).
Долазак тројице људи код Мамвријског дрвета, које је Авраам угостио (1 Мој 18,1-2).
Спомињање Логоса Божијег у (Пс 106/107,20; 118/119,89).
Спомињање Духа Божијег (Пс 32/33,6; 103/104,30-31; Јов 33,4).
Света Тројица у Хришћанству
Још је у раној хришћанској Цркви била укорењена вера у Божију тројичност, која је Апостолима дата од Господа Исуса Христа, као заповест да иду и подучавају све народе крстећи их "у име Оца и Сина и Светог Духа." (Мт 28,19) Значи, не постоје три бога, него сва три божанска лица (од средине IV века називају се ипостаси) чине Свету Тројицу, једносуштну (једнобитну) и нераздељиву. Лица Свете Тројице се међу собом разликују само по личним својствима: Бог-Отац нити се рађа, нити исходи од кога; Бог-Син се превечно рађа од Бога-Оца, а Бог-Дух Свети превечно исходи од Бога-Оца. Велику улогу у прецизирању догмата ο Светој Тројици имали су свети оци: Св. Атанасије Велики, Св. Кирило Александријски, Св. Григорије Богослов, Св. Василије Велики, Св. Максим Исповедник, Св. Јован Дамаскин, Св. Григорије Палама и др.
Свети оци усвојили су формулацију која је и данас критеријум Православног богословља ο Светој Тројици: Бог је једна суштина у три ипостаси и једна заједничка енергија три ипостаси. Суштина (ουσία) и енергија (ενέργεια) сачињавају Божанску природу (φΰσιζ). Свака ипостас (ΰπόστασις) има целокупну суштину, као што је има и Божанство, а ни енергија се не дели на енергију Оца, енергију Сина и енергију Духа, већ је заједничка свим ипостасима. Између Свете Тројице постоји међуипостасно кретање или перихореза (савршено прожимање). Отац је почетни узрок сваке створене ствари, Син творачки, а Дух завршни, па према томе и: "Свака енергија која се од Бога простире на творевину и назива многим називима, од Оца излази, кроз Сина се простире, а у Духу Светом се завршава" (Св. Григорије Ниски, О томе да се не сме говорити ο три Бога).
Истина ο постојању Свете Тројице није логичка претпоставка коју треба доказати путем логичких силогизама. Бога, чија је суштина недокучива за људски разум, ми можемо знати само онолико колико је Он сам себе открио. Α Православље је Откривење и дејство Свете Тројице, изражено кроз пуноћу бића, смисао и циљ постојања.
Учење о Светој Тројици
Света Тројица, Андреј Рубљов
Бог је један у три Лица, једна природа, једна моћ, једно делање, једна заједничка енергија трију ипостаси. Постоји, дакле, истоветност природе, воље и делања, савршеног и стварног у Богу. Три лица поседују исту природу, једнако и савршено - зато Тројица не значи три божанствљ (тритеизам), или три различите божанске природе, него три лица Божија (ипостаси). Исту природу поседују и употребљавају потпуно и једнако сва Три Лица, али свако на свој начин.
Бог, или јединствена природа, не може се замислити сама по себи, ван ипостаси Тројице. Ни једна од ипостаси не замишља се, не именује се без или ван друге две. Св. Григорије Богослов вели да се "монада" креће ка "дијади" и зауставља се у "тријади". "Треба са побожношћу да исповедимо нерођеност, рођеност и исхођење, три лична својства, непокретних и непромењивих Лица Пресвете Тројице: Оца, као нерођеног и беспочетног; Сина, као рођеног и беспочетног; Духа Светога, као исходећег од Оца, послатога преко Сина (као што вели Дамаскин) и савечнога." (Св. Григорије Синаит, Главе у акростиху, 27, Рум. филок., том 7, стр 100). У том кретању јединства или монаде према Тројици, могу се правити следеће разлике:
Отац је извор божанства (αρχη) нерођен и неузрокован, начело сасуштаствености и неузроковани почетак делања.
Син се рађа од Оца у вечности, а преко Светог Духа прима људско тело и јавља се у свету. По Вазнесењу, своје присуство у свету остварује у Светом Духу.
Свети Дух исходи од Оца, али је дат у свет, послат, и манифестује се преко Сина.
Једносуштност означава такође јединствену вољу и јединствено делање Тројице. То не значи да дела само Једна од Ипостаси, него Три Ипостаси раде јединствено, али свака по свом сопственом начину. Једна ради као Бог-Отац, друга као Бог-Син, трећа као Дух Божији. Свети Оци употребљују разне формуле да би објаснили то Тројично делање:
Св. Кирило Александријски каже да сваки дар долази одозго, од Оца, преко Сина, у Духу Светом.
Св. Григорије Чудотворац каже да свако дело почиње од Оца, пролази кроз Сина, а усавршава се у Духу.
Св. Григорије Палама преузима традиционални израз: од Оца, кроз Сина, у Духу Светом.
Делатност "ван" Бога, то јест стварање, спасење и освећење јесу заједничко дело Свете Тројице, али је оно подељено међу Трима Лицима: стварање се приписује Оцу, Који је све створио Својом вољом, кроз Сина, у Духу Светоме; искупљење, Сину, Који се оваплотио преко Духа Светога, послушавши Оца; освећење, Духу, Који долази од Оца, на молбу Сина. У чину стварања Отац је извор, Син је граница, Дух је постојање. По Св. Василију Великом "постоји један извор свега што постоји, који ствара кроз Сина и води до савршенства кроз Духа" (О Светоме Духу, XVI, 38, стр 378). Бог је сведржитељ и промислитељ свега кроз Сина у Духу Светоме (Св. Григорије Синаит, Главе у акростиху, 30, Рум. филок., том 7, стр 100).
У унутрашњости Тројице постоји међуипостасно кретање или "перихореза", то јест апсолутно заједничко и савршено прожимање које има јединствено начело. Три Ипостаси нису три начела божанске суштине, али то не значи да су природа или делање Сина и Духа непотпуни. Јер је Син "икона Бога невидљивога" (Кол 1,15). Немогуће је видети икону Бога невидљивога без просвећења Духа (Св. Василије Велики, О Светоме Духу, XXVIII, 69, стр. 494). За Св. Григорија Паламу, ипостас Духа Светога има лични разумни карактер, јер љубав Оца према Сину, као лични однос, ипостазирана је у Духу Светоме. За Св. Григорија Синаита, "Триипостасни Бог има потпуно непомешану перихорезу Лица међу собом (њихово међупрожимање)".
Тројични догмат био је предмет првих Васељенских Сабора, а светотројична теологија утаначила се у истом периоду особитим доприносом Кападокијских Отаца, који су закључили да:
Божанство (υοσια) јесте заједничка суштина Тројице, која сама од себе постоји.
Природа или јестество (φυσις) јесте стварност која конституише једно биће.
Лице или ипостас (υποστασις) јесте субјекат који поседује и индивидуално прима ту природу.
Ипостасни идиоми (ιδιοματα) јесу карактеристике или лична својства ипостаси.
Тајна Тројице остаје недокучива. Многи су покушали да нађу представе којима би превазишли такозване логичке контрадикције садржане у тврдњи: "Један Бог у три Лица" или да пронађу логичне доказе тој тврдњи. На пример, за Блаженог Августина, решење да се потврди Тројица у Богу, не негирајући бројно јединство, јесте то да се посматрају три Лица као односи унутар божанскога живота. Ти тројични односи одговарали би односима једнога ја са самим собом, то јест са: сећати се, дознати, љубити. Сам човек који као јединство познаје свој живот, дух и природу, опитује представу идентичности суштине и разлику тројичних односа.
Maskiraj se u Ramba
